Izvor: Blic, 20.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogo smo pucali u prazno
Mnogo smo pucali u prazno
Život je kao veš-mašina. Likovi u njemu nekad ispiraju, nekad centrifugiraju, u svakom slučaju kad obrnu ceo krug, počnu iz početka, a ti kad uđeš u kupatilo, zatičeš je u raznim fazama. Sve te to tera da se usereš od straha i da pomisliš da smrt nije kraj i da Boga ima i da će ti jebati majku jer si uhvatio za sisu predsednicu odeljenske zajednice. On, koji je sve stvorio, valjda najbolje zna zbog čega mu je to trebalo. Ili se možda samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zajebavao s nama. Kad tako postaviš stvari, zaključiš da je ipak najvažnije da te boli dupe za sve i ti odeš i opet uhvatiš bivšu predsednicu odeljenske zajednice za sisu. To je valjda smisao života - napisao je mladi pisac Marko Vidojković u svom novom romanu 'Đavo je moj drug' koji je nedavno objavila 'Narodna knjiga'. Njegov prethodni roman 'Ples sitnih demona' objavljen je prošle godine, a ubrzo nakon izlaska iz štampe privukao je naročitu pažnju i kritike i publike. Istina, i podelio književni javnost.
Govoreći o tome da je ovaj roman svojevrstan nastavak prethodnog, Vidojković navodi da se likovi ponavljaju, ali priča postoji kao zasebna smisaona celina.'Glavni junak je i dalje Boban Šestić, samo što je nešto stariji, nešto ozbiljniji i nešto sluđeniji nego ranije. On prolazi i kroz neke dizelaške faze, zabatalio je svoj pankerski imidž, ali nije svoj pankerski duh.' Kuda može da odvede taj pankerski duh mladog čoveka?
- Nikud posebno. Ovo je i dalje priča o odrastanju tipa marginalca, koji je sam sebe gurnuo na marginu, i koji se i dalje bori protiv sistema na sve moguće načine, čak i bez posebnog povoda. Roman prati njegov razvoj od maturanta do studenta druge godine fakulteta, što znači da tu ima i ozbiljnosti na prvi pogled. A na drugi?
- Na drugi, njega more iste brige kao i većinu drugih ljudi, samo što on to malo jače ispoljava. Tačnije, stisne petlju da uradi ono o čemu drugi samo razmišljaju.
Da li je to slika vaše generacije ili bar jednog njenog dela?
- On je tipičan predstavnik razmišljanja moje generacije, ali ne i ponašanja. Moja se generacija kreće ustaljenim stazama, prati puteve kojima su njihovi roditelji išli šezdesetih i sedamdesetih godina. Čak i moj junak upisuje fakultet, kao što treba po normama, ali se u hodu bori protiv toga. Ambivalentan tip. U šta on veruje, odnosno u šta veruje vaša generacija?
- On ne veruje ni u šta, tačnije on ne zna u šta da veruje jer ne zna šta hoće od života. Hoćete da kažete da je u pitanju izgubljenost?
- Ne bih rekao da se tu radi o izgubljenosti moje generacije. Inače, mislim da je bilo onih generacija koje su mnogo gore prolazile od moje. Sve što nam se dešavalo samo je, u suštini, jedan dobar izgovor da se prave gluposti, kada neko ima afiniteta za to. Znate, ne bih baš da pljujem po svojoj generaciji, a i mogao bih... Razlog?
- Jer, da je generacija bila malo bolja i svesnija, kao i generacija naših roditelja, mnogo toga što se desilo ne bi se desilo. Ali... Ali?
- Ali, narod je stoka. I ne bih da razlažem tu tezu. Ima li ljubavi u vašem romanu, u vašoj generaciji i na koji način je ona prisutna?
- Ovo u osnovi i jeste urbani ljubavni roman. Lajtmotiv čitave knjige su ljubavne zgode i nezgode glavnog junaka. Zapravo, suštinski lajtmotiv jeste preljuba. Ona je, priznaćete, uvek aktuelna na svim prostorima i u svim generacijama. Glavni junak vara svoju devojku, ali u prvom delu on to čini stihijski i potpuno bez ikakvih obzira, tek na momente pitajući se 'šta ja to radim, pa mene đavo vodi' i slično, u drugom delu to je sve mnogo emotivnije i više je zaodenuto u ljubav. A poenta svega je što se on na kraju ni u koga ne zaljubljuje. Devojke se smenjuju u njegovom životu bez ikakve logike i sve se nekako završi bedno čak i ako su na početku postojale izvesne emocije. Sve se ispostavlja kao pucanj u prazno. Ima li tu autobiografskih elemenata?
- Manje nego u prvom romanu, ovo je u stvari kompilacija stvari koje su se dešavale ljudima koje ja poznajem. Prosto, to je moj pogled na stvari i na trenutak. Kako izgleda tvoj pogled u budućnost, odnosno budući razvoj stvari?
- Ovaj narod je teško zbacio Miloševića, u stvari ni ne znam kako mu je to uspelo, sa tako niskim kvalitetima. Ne verujem da postoji šansa da se bilo šta slično vrati. A u narednih desetak godina, i vašu i moju i svaku drugu generaciju ovde čeka klasična tranzicija. Šta vi podrazumevate pod 'klasičnom tranzicijom'?
- Tranzicija je višegodišnje mučenje da bi se stiglo do predvorja Evropske unije. A to, svakako, ima svoju cenu. Koja je to cena?
- Cena toga je da se, uslovno rečeno, odreknete života još nekoliko godina kao što smo se odrekli i u prošlih deset, da bismo, eventualno, sa tridesetak mogli normalno da živimo bez svakodnevnih stresova. To kada je reč o mojoj generaciji, a ostali šta će, ne znam. Nek se snalaze. Lično mi, doduše, nije potrebno da živim bez stresova. Ja ih volim. Zašto ih volite?
- Takav sam. Recimo super mi je bilo kad su bile demonstracije. Adrenalin samo skače. Sem toga, to su inspirativne stvari za pisanje romana i priča. Kad ne bude stresova, ne znam o čemu ću pisati... Ako ikada dođe takvo vreme. Kako vidite sebe, na primer, za deset godina?
- Sebe za deset godina vidim kao najvećeg srpskog pisca (smeh). Tatjana Nježić
