Izvor: Story, 13.Dec.2015, 21:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miša Janketić: Unuci su me naučili da volim
Legendarni glumac otkriva zašto nije prestao da pije i puši, priznaje da je supruzi samo dvaput u životu izjavio ljubav i otkriva kako je njegov jedini potomak koji se nije okrenuo glumi postao policajac
Miša Janketić, foto: Luka Šarac
Kakvu rakiju imate, pitao je Mihailo Miša Janketić (77) konobaricu poslastičarnice Mali Princ, gde smo se našli zbog intervjua, kao odgovor na njeno pitanje šta bi poručio. Dok je čekao čašicu viljemovke, koju će kasnije dugo, polako i sa uživanjem ispijati, Janketić, koji je pozajmio glas Avijatičaru, jednom od glavnih likova animiranog filmskog hita Mali Princ čija je bioskopska premijera zakazana za 26. novembar, zapalio je i cigaretu. Uopšte se nije uklapao u stereotipe o sedamdesetsedmogodišnjacima koji bi, po pravilu, u ovoj situaciji umesto kutije cigareta izvadili kutijice lekova i pokušavali da se sete koji treba da popiju sada, u podne. Dobro je raspoložen.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Story << />
Jedan od retkih glumaca čija birljantna karijera nije uzela danak u harmoničnom porodičnom životu. Ima bogatu, ali i na momente dramatičnu biografiju. Roditelji su mu poginuli u Drugom svetskom ratu, otac je izgubio život u partizanima, a majku su ubili Četnici kao komunističku saradnicu. Miša je tada imao samo pet godina, ali je bio prinuđen da momentalno odraste. Još kao vrlo mlad dokazao se kao vanserijski talentovan glumac, što mu je donelo oduševljenu publiku, sjajne kritike, brojne uloge, ali i odlične zarade. Ipak, za razliku od većine zvezda koji rano iskuse slavu i uspeh, on je uspeo da pornađe ženu za čitav život i ostane pored nje do danas. S njom ima četvoro dece, a dobio je i troje unučadi.
Otpijajući gutljaj rakije, gledajući u žar cigarete, Miša je počeo priču:
- Ja sam to nekako odlučio dosta davno, kad bih sada ostavio rakiju i duvan, izgubio bih svoj identitet. To radim poslednjih pedeset, šezdeset godina i to je moj život. Znam da ću to da platim deset, petnaest godina kraćim životom, ali zabole me, s oproštenjem. Imam 78 godina, puna kapa. Eno, pune čitulje ljudi po 20 godina mlađih od mene. Šta da se radi, bogatiji sam ovako nego da produžujem život koji neminovno donosi bolesti, te ne mogu das idem, te ne mogu ovo, te ne mogu ono... Dok možeš - možeš, kad više ne možeš, lezi, okreni se prema zidu i crkni.
Story: Za čoveka s takvim navikama u odličnoj ste kondiciji - publika savremene verzije predstave Kako su cvetale tikve ostane bez daha kad izudarate onaj bokserski džak...
- Pre više od četrdeset godina igrao sam glavnu ulogu u predstavi Kad su cvetale tikve u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Devet meseci sam trenirao boks kod Bogdanovića, našeg najvećeg stručnjaka, jer sam u toku predstave imao šest mečeva, a posle svakog meča veliki monolog. Imao sam tad 72 kilograma, bio sam, onako, kost i žila. I pored svih kritika koje sam u životu dobijao, a pretežno su bile dobre, sačuvao sam Bogdanovićevu izjavu u kojoj me poziva da boksujem za državnu reprezentaciju kad god hoću. Eto kakva je stvar ta muška sujeta: hajde ovo što sam ja glumac, dobro, ali bokser...
Story: Mali princ nije prvo ostvarenje u kom glumite isključivo glasom?
- Šezdesetih i sedamdesetih godina Rada Radovanović, Petar Banićević i ja prelepe pare smo zarađivali na nadsinhronizaciji. Prošle su decenije otkad to nisam radio i kad me pozvao Bulatović da dam glas jednom od likova u Malom princu, rekao sam: Ne znam, rode moj, da li ću umeti, ali hajde da probam. Na kastingu se pokazalo da mi je to valjda ostalo, kao vožnja bicikla ili plivanje. Snimatelj mi je u jednom trenutku rekao: Ipak se ova vaša stara garda dosta razlikuje od današnjih glumaca. Kaže, nikad mu niko od ovih mladih glumaca nije rekao: Čekaj, vrati to, nisam dobro uradio, nije dobra emocija. Meni se čini da sam ga malo gušio, a on je, eto, bio srećan. Posle sam pogledao nekoliko inserata i to je ispalo slatko. Voleo bih sad da moji unuci gledaju takve tople priče.
Story: Vraća li se ljudska toplina u modu?
- U ovom banalnom kapitalizmu u koji smo uplovili boreći se za goli život ljudi su se otuđili. Nema više druženja, kontakata, ništa više ne postoji. Živiš u kući s nekim stranim ljudima, pa se javite, ili ne javite. To je bilo sasvim drugačije. Sećam se, odrastao sam tu na Dorćolu, u Dobračinoj 46. Na trećem spratu je u to vreme bila neka gospođa Mara, ona je imala radio i onda svi iz cele zgrade subotom uveče idemo kod nje da slušamo Branku Veselinović, Miju Aleksića i Čkalju, ono čuveno Veselo veče, pa se naprave neki kolačići, čajčići, kafe, to je bilo dražesno. A sad je sve to misaona imenica. Trebalo bi pronaći neke forme kroz koje bi se ljudi ponovo zbližili. Bilo bi korisno da nekako povratimo svoj dobri, ljudski lik. Da ponovo govorimo: Dobar dan, kako ste.
Story: Jeste li u tom duhu vaspitavali svoju decu?
- Odrastao sam bez porodice, imao sam tu nesreću da vrlo rano, s pet godina, ostanem bez oba roditelja koji su poginuli u ratu. Zbog toga ništa o tome nisam znao. Kasno sam počeo da pravim svoju porodicu, i to slučajno, nagazio sam na ljubav, eto tako, desilo se. Iz te ljubavi se izrodilo četvoro dece, pa unuci, tu su i snaje, i sad je to porodica od nas jedanaest, ili dvanaest. To je pleme. A ništa nisam znao o pedagogiji, o vaspitanju. Samo sam znao da ako sam ja tako bez ikakve potpore, bez ikakvih šprajceva i sigurnosti uspeo nekako da se izborim u životu za neke norme i vrednosti, onda njima samo treba obezbediti uslove za život: da ne budu gladni, da ne budu goli i bosi i da imaju slobodu odlučivanja šta će napraviti od svog života. Da, gledajući roditelje, odbacuju ono što im se ne dopada, a prihvate ono što im se dopada. I ispostavilo se da je to bilo dobro. Jedino sam ponosan kao pedagog na to što sam sve četvoro dece naučio da rade dve stvari: da čitaju i da idu sami kod zubara. To smatram velikim uspehom. Vrlo sam ponosan na svoju lepu, duhovitu i pametnu decu. A ima ih i talentovanih.
Story: Isprva niste baš bili za to da se vaša deca okrenu glumi, jer je to težak i neizvestan život?
- Naravno. Kad je ova najmlađa ćerka, koja mi je bila jedina nada da neće postati glumica, rekla da će da studira veterinu, bio sam najsrećniji čovek na svetu. Ali moja deca skoro čitavog života svaki dan idu u pozorište i jedva čekaju da se promeni repertoar, kao što sam ja nekad jedva čekao da se promeni bioskopski repertoar jer sam svaki dan išao da gledam filmove - tad je bilo bioskopa i kafana, čega sad nema. Uglavnom, oni idu u pozorište a posle toga idu u provod. Bilo je neminovno da postanu glumci. Dobro, mislim se, pa i da su završili pravo, ili medicinu, ekonomiju, opet ne bi imali posla, kao što ga nemaju ni ovako. Ali ako ga s vremena na vreme dobiju, barem rade ono što vole.
Story: Glumačko pleme...
- Ja glumac, supruga glumica, Milica glumica, Marko glumac, Iva balerina... Možemo da imamo svoje porodično pozorište. Jedino moj stariji sin to prezire iz dubine duše, on je policajac.
Story: Kad vas pitaju koliko imate godina, vi kažete: nijednu, jer ste ih sve spiskali, i opet biste. Jesu li se vaša uživanja promenila s godinama?
- Te životne radosti mogu, nažalost, sve manje i manje da konzumiram. Malo sam se istrošio. Čak me i to konzumiranje užitaka malo zamara. Ali, čovek mora imati toliki količnik inteligencije da je u svakom trenutku svestan svoje mere, da zna koliko čega može sebi da dozvoli. Ali, nisam ja prestao da konzumiram život. Naravno, nije to u onim oblapornim količinama kao što je nekad bilo, ali je još uvek pristojno. Kad me neko sada pita kako sam, kažem: dobro sam, deminutivno. Živim u deminutivima: živuckam, hoduckam, raduckam, pijuckam, jeduckam... Dobro, ono jebuckam, ima i to, ali ne sećam se kad je poslednji put bilo.
Story: A ima li nekih novih zadovoljstava, na primer, otkad ste dobili unuke?
- Predugo sam živeo bez ljubavi. Nekako sam bio prazan u nedostatku te majčinske, očinske, porodične ljubavi i mislio sam da tako prazan ne mogu ni da volim. A onda sam upoznao jednu veliku radost uvidevši da mogu. Mene su moji unuci naučili da volim, a to je najveće bogatstvo koje postoji u čovekovom životu. Ljubav. To je neosvojiva kategorija, kao novac, vlast ili sreća. Čovek je proklet. Koliko god toga da osvoji, malo mu je, hoće još. Taj nagoveštaj ljubavi, spoznaja da umeš da voliš, da nisi centar sveta, da nisi ti najvažniji i najvoljeniji od sebe samog, to je jedno veliko bogatstvo. To su meni moji unučići sad poklonili i ja uživam u tome.
Story: Glumci vašeg kalibra, posebno ukoliko osete slavu i uspeh u mladosti, retko uspevaju da se skrase pored jedne osobe, najpre zbog toga što misle da su sve na ovom svetu njihove. Kako ste vi uspeli da pronađete ženu za ceo život?
- Ah. Eto, desilo se. Kako? Eto tako. Imao sam 38 godina kad sam zasnovao svoju porodicu. Nekako sam se dočepao neke prelepe garsonjere, u Beogradskoj ulici, sredio je. To je bio kamin, medveđa koža, terasica od 25 kvadrata, to je bilo nešto savršeno, i to u centru grada, pedeset metara od pozorišta u kom sam radio. I mislio sam: Ma, kakva ženidba? Međutim, nagazim na to što se kaže ludi kamen, a uopšte nije lud. U braku sam, evo, četrdeset godina, sa ženom s kojom imam četvoro dece i troje unučadi. Nije to lako održati, ali nekako sam uvek mislio: ja sam dvanaest godina stariji, ona je dete, došla je kod mene s dvadeset dve godine, dosta sam joj dužan. I nekako sam znao to da vraćam. Odmah sam odlučio da sam ja stariji i iskusniji i da sam za sve loše i teško što se dešava u našem braku kriv je. Bilo je tu lomova, bilo je svašta, ali je ostalo na okupu. Pre jedno dve tri godine na festivalu u Vranju, gde sam dobio nagradu na Borinim danima, pitala me jedna mlada novinarka dosta nedelikatno da li ja volim svoju ženu. Da li volim ženu s kojom sam 40 godina u braku, sa kojom imam četvoro dece i troje unučadi. Pomalo zatečen, ja joj kažem: Ne znam. Ne znam da li volim svoju ženu, ali znam da bez nje ne bih mogao da živim. I ona poče da plače.
Story: Zašto ste bili zatečeni tim pitanjem?
- Čoveku je uvek malo ljubavi. Uvek pita da li me voliš. Ali moja Svetlana i ja smo nekako bili operisani od toga. Ne verujem da sam za ovih mnogo godina više od dva ili tri puta izgovorio: Ja te volim. Niti ona meni. Nekako smo bili skromni. To je skupa reč i nekako smo to izbegavali.
Story: To se čini kao previše zrelo razmišljanje za zaljubljenog čoveka, pardon, glumca?
- Možda i jeste. Jako sam rano sazreo. Gledam sad svoju decu kako su posle dvadeset i nešto godina još uvek nesigurni u životu. Ja sam već sa šesnaest bio odrastao. Morao sam. Kad nekako rano osvoji tu motivaciju za život, ima za šta da se bori. Sećam se da me je rano osvojila igra i radost igre, jer to je jedina mogućnost zaborava za sve to što mi se dogodilo, za siromašan život u kom živim, za to što mi je hladno, što sam gladan, neodeven... U igri je radost življenja. Verovatno sam zbog toga i postao glumac. Proveo sam čitav život igrajući se.
Razgovarao: Igor Karanov
