Izvor: Story, 18.Jul.2015, 16:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miroslav Lukić: Ne dam da sećanje na Ružicu izbledi
Nakon što je nedavno prikazan film Otvoreni kavez u kojem je čuvena glumica Ružica Sokić odigrala svoju poslednju ulogu, njen suprug Miroslav Lukić priča o tome kako je baš u tom ostvarenju pronašao skrivenu poruku, ali i šta mu nakon njenog odlaska ublažava b
Ružica Sokič i Miroslav Lukić, foto: Luka Šarac, privatna arhiva
Miroslav Lukić, suprug legendarne glumice Ružice Sokić, još uvek živi u velikom salonskom stanu u Krunskoj ulici u Beogradu, gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << je proveo mnoge godine sa svojom životnom saputnicom. Na vratima još stoje pločice Lukić i Sokić, ali pored njih nalazi se jedna mnogo veća, koja označava sedište fondacije s imenom glumačke dive. Pri ulasku u stan, stvari postaju jasnije: na policama, zidovima, komodama, svuda su uspomene na Ružicu. Prostor je bezmalo muzej u njenu čast. Tu su sve njene nagrade, uramljene fotografije ogromnih razmera, njeni rukopisi, albumi sa starim fotografijama. Čovek ne može a da se ne zapita kako je živeti s tolikim uspomenama.
Miroslav je gospodin starog kova. Iz autoritativnog stava i sklonosti da drži stvari pod apsolutnom kontrolom moglo bi se zaključiti da je pre penzije radio kao oficir ili kao direktor neke veoma velike i važne firme. Ispostaviće se ovo drugo: kao ekonomista, upravljao je jednim ogromnim jugoslovenskim preduzećem. Po tome što je za intervju spremio nešto štampane dokumentacije, veliki blok za pisanje i skupu olovku vidi se da je srastao sa odgovornom funkcijom. I ova dužnost koju sada obavlja takođe je odgovorna. Na njegovim plećima leži zaveštanje koje je kroz svoje obimno delo, ali i čitavim svojim životom, budućim generacijama ostavila Ružica Sokić. Fondacija koju je osnovao trebalo bi da na godišnjem nivou dodeljuje nagrade mladim talentima iz svih oblasti dramskih umetnosti. To je upravo ono što bi Ružica želela i od njega i od sebe.
Sistematičan, kakav bi svakako morao da bude rukovodilac privrednog giganta, Miroslav je za nepunih godinu dana, koliko fondacija postoji, uspeo da postavi veb-sajt, organizuje izložbu posvećenu Ružici u Kinoteci i privede kraju dogovore s tom filmskom institucijom da se u njihovom novom prostoru postavi njena vitrina, kakve već imaju drugi glumački velikani.
Ipak, čak ni čovek koji je preživeo jedan socijalizam i dva kapitalizma ne može da ostane tvrd baš u svakoj situaciji: nedavno je u beogradskom Domu omladine prikazano ostvarenje mladog Siniše Galića Otvoreni kavez u kom je Ružica Sokić odigrala svoju poslednju ulogu. Premijeru, nažalost, nije doživela.
- Film koji sam pogledao izuzetno me je uzbudio – priznaje Miroslav.
- Ne zato što je to neka njena posebna uloga, već zbog toga kako se sve to desilo. Meni je Ružica tih dana rekla da ide nešto da radi, a to je bilo posle njene operacije dojke, koja je bila početak njene nevolje. Pitao sam je što sad radi, ali ona je živela za scenu i mnogo je volela da pomaže mladim ljudima. Kad sam pogledao Galićev film, dirnula me je spoznaja da je Ružičin rad na ovom ostvarenju zapravo anticipacija ove naše fondacije, zbog njene želje da pomogne mladim, talentovanim ljudima. Istina, još za života htela je da napravimo nešto tako, ozbiljno smo razgovarali o tome, ali njena bolest bila je prebrza.
Kad nekog izgube, ljudi se trude da ga sačuvaju u jednom kutku sebe i nastave život. Ako je suditi po Miroslavu, za uspomenu na Ružicu jedan kutak nije ni izbliza dovoljan.
- Trenutno tražim donatore, jer lako je potrošiti pare. Treba da obezbedim donacije da bi se dodeljivale godišnje nagrade s njenim imenom, da bi je se setili mladi, jer oni zaboravljaju. To je tako, takav je život. A Ružica je bila umetnica i bila je voljena. Neverovatno, svi su je poznavali, od gore, pa do saobraćajca. Ali, to je bilo nekada, a vreme leti, dolaze novi ljudi... Imam samo jednu želju, a to je da Ružičino ime ostane pojam za sebe. Kao, na primer, Ilija Milosavljević Kolarac. Sad treba da vidimo hoće li u Kinoteci biti lutka Žute ili Žanke Stokić ili neke druge njene uloge – nastavlja Miroslav sa organizacijom.
Ukoliko se pažljiv slušalac na trenutak zamisli, mogao bi da dođe do zaključka kako se Miroslav u potpunosti predao radu u fondaciji da ne bi, prosto, sedeo i tugovao. Ali, ako je tako, zašto ga onda sa svih zidova, polica i komoda posmatraju Ružičine oči?
- Nije to sablasno. Ionako uvek imam taj osećaj prema svojoj prijateljici i supruzi, koja je velika glumica. Pratio sam je koliko sam mogao da joj se nađem kod čuvanja njene dokumentacije, ne više od toga. Ona je uvek prisutna ovde. Ako pričamo o ovom filmu koji je emitovan, odem i odgledam ga i ne može se reći da se tad setim Ružice. Ona je uvek tu. Kad dođem kući s premijere, imam svoj lični doživljaj. Jednostavno, kad nekoga nema, on uopšte ne mora da bude neko s platna, iz filmova, može da bude bilo ko, ali svi doživljavamo gubitak nekoga bliskog na isti način. A ja pokušavam da izvadim i sebe i svoju misao time što ću se baviti onime što je želela moja draga prijateljica i supruga Ružica. Htela je da je ne zaborave. I druga želja bila joj je da pomogne mladima. Tako je i nastala ova fondacija. I sva sredstva, pošto sam ja njen jedini naslednik, koristim u tu svrhu.
U tolikom oprezu prema zaboravu u koji svi odlazimo, Miroslav ipak nije prevideo šta se dešavalo na premijeri filma.
- Veoma mi se sviđa ovaj mladić koji je režirao Otvoreni kavez. Pozvao me je na premijeru u Dom omladine i poklonio uramljenu fotografiju na kojoj je Ružičina scena iz filma. Sala je bila puna mladih i to me je oduševilo. Na kraju filma pisalo je da je posvećen Ružici Sokić. To je vrlo impresivan doživljaj.
Dok prelistava albume sa starim fotografijama na kojima su Ružica i on na brojnim putovanjima, Miroslav se pita:
- Šta znači pristati na to da nekoga nema? Da ga se odreknete, zaboravite ili da ga se sećate i radite nešto da uspomena na njega ostane? Ja činim da sećanje na Ružicu ostane, nezavisno od mene. Sebe potpuno minimiziram jer ne želim da budem bitan u čitavoj priči. To je Fondacija Ružice Sokić, a ja nastavljam neki nevidljivi život kroz tu fondaciju, to smiruje moj bol i nedostajanje. Druge nemam. Žalost je relativna kategorija i kratkog je daha. Nemam drugi način od ovog koji sam odabrao. Šta se zna o meni osim da sam bio suprug Ružice Sokić? Ništa. I hoću da tako i ostane, da ostanem bivši pratilac i prijatelj Ružice Sokić. Drugo mi ne treba – zaključuje Miroslav.
Piše: Igor Karanov
Izvor: Story
