Izvor: Glas javnosti, 05.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris nepovratnih vremena
Seoska škola u LJubišu miriše još s vrata na prošla vremena, ona u kojima se znalo ko je đak a ko učitelj, ko je star a ko mlad, kad je reda bilo i u školi, u selu i u državi. Okrečena, čista, opranih podova, na zidovima vise zemljopisne karte, slike raznih naučnika i pesnika, u hodniku na ormanu veliki globus, vatra još jutrom uredno podložena, pa učionice na prohladnom decembarskom danu tople.
I nastavnik matematike Simeun Marić, koji seoske đake već više od 32 godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << uči jednačinama i nejednačinama, liči original na stare matematičare, one kojih su se svi đaci pomalo plašili, a opet ih kasnije u životu od svih nastavnika najviše pamtili.
U učionicama red, sede male pametne glavice, kao nekad, u prvom redu prvačići, u drugom načetili se đaci drugog razreda, u trećem redu klupa trećaci, u četvrtom četvrtaci. Ovi poslednji s visine gledaju prvačiće kako se muče sa olovkama, preznojavaju, što od vrućine, što od slova i kosih crta. Među njima učiteljica, kroz prozor vidi se malo šume, iza, kad se malo bolje pogleda, seoske njive i livade, po koji stog sena...
I cela ta slika u seoskoj školi u LJubišu, ispod Zlatibora, vuče na prošla vremena, a ona prošla, nema ih više. Otišla putem prema Užicu, preko Sirogojna i Rožanstva.
Prazne učionice u školi u LJubišu. U prvoj učionici šćuškali se na sredini đaci sva četiri prva razreda, njih desetak, u drugoj učionici petaci, u trećoj šestaci pa sedmaci i osmaci, a u svaku učionicu moglo bi stati još triput toliko i klupa i đaka. U školi u Gornjem LJubišu ove godine su četiri đaka, iduće ostaće samo jedan. Još da Mile Joksimović, meštanin, nije sa suprugom Slađanom izrodio šestoro dece, četvoro su u školi u LJubišu, da u tri kuće u zaseoku Pećinari nema desetoro dece, da u susednoj Bijeloj Rijeci nema nekoliko mlađih domaćina i njihove dece, ne bi u školi u LJubišu bilo ni toliko đaka.
- Sad ih je u školi 48 ukupno, u svih osam razreda, a sedamdesetih, srećnih godina, imali smo više od 200 đaka. Samo u internatu, ovde pored škole, bilo je po pedesetak đaka svake godine - seća se starih vremena nastavnik matematike Simeun Marić.
Đaci, kaže stari nastavnik, i ovi sad kao i oni ranije - bistri, vredni, dobri. Nisu navikli na „svilu i kadivu“ nego do škole stižu i po snegu i po kiši, znaju i da pokisnu i da se smrznu, kod kuće da pričuvaju i krave i ovce, da pomognu roditeljima i u njivi i u livadi, u šumi...
- Ranije su svi oni bili đaci pešaci, neki pešačili dnevno, po 12, 15, 20 kilometara... Poslednjih par godina, a pomogli su, ne mogu da ne kažem, i direktor naše matične škole u Sirogojnu i predsednik opštine Čajetina i iznad svih privrednik Vaso Mićić, koji je školi kupio najpre kombi vozilo a onda i minibus, pa sad većina đaka ne pešači mnogo, minibus vozi i đake iz Rožanstva i Trnave do Sirogojna, iz Gostilja, Gornjeg LJubiša i Bijele Rijeke do naše škole, lakše je deci, osevapili su se svi koji su pomogli. Tamo gde ne može minibus opština plaća za gorivo roditeljima da sami voze decu, pa se oni organizuju, jedni voze jedan dan, drugi - drugi, i sve tako - priča nastavnik Marić.
Mala LJiljana Čubrak, đak osmog razreda, i njen rođak Blagoje, oboje iz Donjeg LJubiša, pešače ipak svakog dana do škole i nazad i po tri sata. Do njihovih kuća ne može ni minibus, teško prolaze i mala kola, u komšiluku nema druge dece, pa Blagoje i LJiljana porane svako jutro, pa preko brda i dolina ljubiških pravo u školu. I njihovi drugari Milan i Stanka Žunić, osmi i sedmi razred, nekad su pešačili po dvadesetak kilometara dnevno, sad, od kada imaju minibus pešače manje, po desetak kilometara, jer mali autobus ne može do njihovih Kućana. Pešače svakodnevno do asfalta i Dejan Jadžić, iz šestog razreda, i njegova sestra Dunja, i Vladan i Milica Vitorović iz Bijele Rijeke...
- I svi su dobri đaci i dobra deca, ne može čovek da ih čuje da se požale na neku teškoću. U poslednje dve godine deca iz naše škole osvojila su dva prva mesta na školskim takmičenjima na republičkom nivou. Naša učenica i ja predstavljale smo prošle godinu Srbiju u Moskvi na međunarodnom forumu posvećenom slavnom Puškinu - kaže Jovanka Ivanković, nastavnica ruskog jezika u školi.
Radoje Čubrak, otac malog Blagoja, radi u školi kao pomoćni radnik. Svako jutro zarani dobro, pa iz iz Donjeg LJubuša oko pola četiri ujutru, po pomrčini, krene u školu da bi stigao na vreme da podloži vatru, da đake i nastavnike sačekaju tople učionice. Par sati iza Radoja, u školu iz sela kreće mali Blagoje, sačeka na seoskom putu LJiljanu, pa zajedno u školu.
- Moja plata mala, nemamo mnogo zemlje i - teško je do Boga. Ovo je neprestana borba za opstanak. I šta drugo da savetujem deci, nego da uče i da kad završe školu, krenu u beli svet, ovde hleba nema - kaže Radoje.
U srećna vremena, pre dvadesetak godina, LJubiš je bio jedno od bogatijih sela u Srbiji, radila seoska zadruga, bilo posla za meštane bilo i para, radio u selu i pogon IMR-a, posle, propala zadruga, propao pogon, zaratilo se, počelo i selo da tone.
- Ove godine u mojoj parohiji bilo je 27 sahrana, a krstio sam četvoro dece. Pre par godina, za 12 meseci u ovo par sela umrlo je 52 meštana, a rodilo se samo sedmoro - osmoro dece. Ove godine nisam obavio nijedno venčanje. Pre 11 godina kada sam došao u ovaj kraj u parohiji sam imao 480 domova, sada je ostalo 380, u većini tih kuća su stariji ljudi. U Gornjem LJubišu neki dan samo nabrojali 60 ljudi koji imaju preko 80 godina. Neće biti dobro ako se ovako nastavi - kaže tužno mesni paroh Slađan Jovanović.
Malo se ko u LJubišu nada da će se stara vremena, ona koja u seoskoj školi tako lepo mirišu, više ikada vratiti. Mnogo je više u selu onih koji su uvereni da će se jedna po jedna kuća polako zatvarati. Malo nade nekad bogatom selu vraća onih nekoliko mladih ljudi koji su ostali u LJubišu i posebno u Bijeloj Rijeci koji su već pravi domaćini i čija deca sad idu u školu.
Mile Joksimović, koji sa platom konobara u seoskoj kafani izdržava šestoro dece, suprugu i sebe, uveren je da će jednom ipak biti bolje. Pristigla deca, kaže, pomažu mu, pa je lakše preživeti.
Mile je, to se iz LJubiša sasvim lepo vidi, mnogo mnogo bogatiji od mnogih u Srbiji koji misle da su baš bogati.
Kao i svi tekstovi gospodina Saponjica i ovaj tekst predstavlja pravu sliku zivota i ljudi.
Selo Ljubis je prelepo mesto kod Zlatibora,i ono nazalost deli sudbinu mnogih krajeva u Srbiji.
Ljudi odlaze sela ostaju pusta,hvala gospodinu Saponjicu sto na ovaj nacin ''otima'' od
zaborava ove prelepe krajeve.
