Izvor: Story, 22.Feb.2015, 13:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mima Karadžić: Jedino DA koje priznajem jeste ono u krevetu
Popularni glumac Mima Karadžić čiji je novi film Gorčilo nedavno pogledao stohiljaditi gledalac, otkriva šta ga je u nikšićkom detinjstvu nateralo da navuče bokserske rukavice, ko mu je omiljeni zamišljeni protivnik i zašto mu je najduža veza trajala četiri i
Foto: Petar Đorđević
Samo ratnik ima pravo da bude pacifista, a ostali su na to prinuđeni - kaže stara japanska mudrost. Po toj analogiji uopšte nije čudno što Milutin Mima Karadžić (60), čovek >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << čiji je posao da se ljudi pred malim ekranom, platnom ili pozorišnom scenom raduju i smeju, svakodnevno vežba u teretani i praktično od detinjstva, koje je proveo u Nikšiću, udara bokserski džak. Isto tako, nije bilo nimalo iznenađujuće što je letos, kao producent serije Budva na pjenu od mora, ponudio ulogu Stivenu Sigalu, svetskoj aikido i filmskoj zvezdi, pod uslovom da dobije batine od lika kog igra upravo Mima. Ali ja uvek moram da pobedim, pobunio se tada Sigal. Ne znaš ti Sava Bačića, odgovorio mu je Mima. I tako je saradnja propala.
Sa aktuelnim filmom Gorčilo, jesi li to došao da me vidiš Karadžić je već više od dve nedelje na gostovanjima po gradovima u kojima se ovo ostvarenje u režiji njegovog brata Milana premijerno prikazuje. Prošle nedelje Gorčila je pogledao stohiljaditi gledalac. Tempo je ozbiljan. Još ozbiljniji je bio tempo kojim je snimano, kad se uzme u obzir da su braća Karadžić rešila da obore rekord u brzini ekranizovanja ove komedije. A snimana je i nova sezona Budve. Čak i mnogo mlađima od njih ova dinamika predstavljala bi ozbiljan ispit.
- Za svakog čoveka je zdravo da bude u dobroj formi, a za glumca je to neophodno. Neka snimanja traju i po dvanaest časova dnevno, i zahtevaju dosta fizičke spremnosti. Kad si u dobroj formi, onda možeš lakše da menjaš dan za noć, da izdržiš bez sna. Fizička kondicija inače daje mogućnost za mnoge stvari, a trenirajući naučiš i da slušaš svoj organizam. Mogu da osetim i krvni pritisak, i srce, bukvalno celo telo, i onda tačno mogu da znam čim nešto ne štima pa da reagujem na vreme - objašnjava Mima.
Story: Ima li tu udela crnogorskog mentaliteta koji muškarcu nalaže da bude najveći i najači?
- Ne mislim da su Crnogorci snažniji nego drugi, daleko od toga. Oni su rečiti, razgovorljivi i vole da koriste to poreklo za mnoge stvari, čak i u udvaranju: ko je bio đed, od kog je plemena, koliko su vojvoda imali, pa i ja od toga volim da napravim vic i izvučem šalu. Odrastao sam u Nikšiću koji je kad sam ja bio klinac, imao veoma mnogo sportista, najviše boksera. Možda ih je bilo oko hiljadu koji su trenirali boks. Neko više, neko manje, neko aktivno, neko rekreativno, neko je to prenosio na ulicu, neko u kafanu, a neko samo sportski. Sve to zavisi od karaktera. Tad su ti nikšićki borci bili odlični studenti prava, medicine, arhitekture. A onda je to zamenila neka druga priča. Nešto kasnije smo iste te momke sa treninga viđali po crnim hronikama ili Zelenom vencu kako prodaju rolke. Ipak, ta ratobornost koja mi je ostala iz Nikšića posle se pretvorila u potrebu da ostanem borac u životu, ali borac za svoja prava, za kvalitete, za nešto što je fer i pošteno.
Story: Ipak, ne može se reći kako niste vaspitavani da se, u slučaju napada, odbranite?
- Negde jesmo vaspitavani u tom pravcu. Ako bi neko, kad smo bili deca, udario mog Milana koji je mlađi od mene, znam da bi mi otac i majka svašta rekli zato što sam to dozvolio. Milan nije bio udaran, uvek je bio drugačiji i zanimalo ga je nešto drugo, crtao je, dok sam ja svašta trenirao i imao tu borilačku crtu. Milan je pametan, studiozan, a ja sam u tim slučajevima dosta površan. S druge strane, u mom slučaju važi izreka: Kad treba da prođeš kroz vrata, ako kucneš, nećeš znati da li su tvrda ili ne, ali ako se dobro zaletiš, onda ili si ih probio, ili te glava zabolela. E, ja sam uvek bio takav. Hiljadu puta me glava zabolela jer ih nisam probio, ali bogami sam ih i probijao. To sam povukao iz nikšićkog detinjstva koje je obeležila borbenost. Ali, s druge strane, tako sam naučen da nisam nikad prvi započeo neku kavgu, prosto nemam u sebi to svađalačko i agresivno. Uvek bih pokušao da smirim situaciju. Opet, n poslu sam izuzetno eksplozivan posebno kad radim s Milanom. Obojica smo takvi. Desi nam se da radimo probe ili snimanja i da se samo nas dvojica zakačimo. Ipak, to je uvek urodilo plodom, i ta naša svađa pretvorila bi se u nešto kreativno.
Story: Ali takva vrsta temperamenta danas baš i nije moderna?
- Što se tiče našeg odrastanja, bila su drugačija vremena. Kao deca smo se veoma mnogo tukli jedni s drugima. Bile su to prave pravcate tuče za koje smo se spremali. Nikad neću zaboraviti, jedne izuzetno hladne noći u Nikšiću, u nekom dvorištu kraj naše zgrade, izlila se septička jama koja je poplavila celo dvorište. Preko noći se zaledila, pa smo ujutro na tom ledu postavili golove, napravili štapove i igrali hokej. To je prvi i poslednji put da sam igrao hokej i nikad neću zaboraviti to padanje i jurnjavu preko zaleđene septičke jame. Nismo imali teren za hokej, videli smo ga na televiziji i mi smo to tako radili.
Story: Evocirate li često uspomene?
-Sve to prepričavamo Milanovoj i deci naše sestre. Sekin Luka i Milanov Marko radili su kao razvodnici u pozorištu i gledali sve moguće predstave. Svo četvoro dolaze na sve naše premijere, naučeni su da čitaju knjige, sad su dobri studenti i meni je drago da smo ih tome naučili. A ja sam ih, pored toga, celog života vukao na sve moguće sportove, a oni bi se na njima zadržavali barem po petnaest dana. Nisam hteo da dozvolim da imaju krivu kičmu, i želeo sam da budu ratoborniji.
Story: Mislite li da su dobro poznavanje dikrekta, krošea i aperkata takođe stvar opšte kulture, kao, recimo, Džojsov Uliks ili Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog?
- Teško je to tako uporediti, ali je definitivno dobro poznavanje aperkata, krošea i direkta u stvari dobro poznavanje svog tela i potrebno je za uspostavljanje neke ose kod čoveka. Onaj džak koji ispucaš kao zamišljenog protivnika, pa trčiš oko njega, udaraš ga, to ima neku svoju plemenitu stranu. Recimo, ja često napravim neku glupost, pogotovo uveče, a inače sam ubeđenja da je svaki čovek skopčan od hiljadu gluposti i samo nekoliko pametnih stvari. Onda umesto tog džaka vidim sebe pa se tako izudaram, svašta sebi kažem, da to niko sa strane ne bi mogao. I to je dobro, vrhunac samokritičnosti. A onda, kad se dobro ispucaš, lepo se istuširaš i izađeš kao čovek, još čistiji jer si sam sebi oprostio.
Story: Onda nije iznenađujuće što se Stiven Sigal uplašio Sava Bačića?
- Savo Bačić je nešto što postoji u realnom životu. Bez obzira na to što su ga Đorđe Milosavljević i Stevo Koprivica napisali, a Milan režirao, ja sam mu dao život. Naučio sam ga da se tuče, udvara, naučio sam ga kako da ima šarma, dao sam mu i tu moć da voli i da bude iskren. Jeste on čovek koji krči sebi put i šakama i nogama, današnji biznismen koji uspeva neke stvari da napravi na silu, ali ima i osobine koje su veoma lepe. To je ono što glumac da svakom liku. Da mu boju očiju i boju glasa, ali da mu i šarm i još neku karakternu osobinu koja nije napisana. Po meni, Savo Bačić je lik koji je najsličniji meni od svih koje sam igrao. Bio je to i Vojin Čađenović, ali on je bio za nijansu uzdržaniji i previše porodičan za mene.
Story: Šta mislite o pojmu kriza srednjih godina?
- To ide iz glave. Bavim se uspešno ovim poslom i sa bratom sam uvek pravio predstave koje su punile sale, serije koje su bile među najgledanijim, a napravili smo i film koji je popularan. Prosto, sve što sam radio, radio sam za publiku. Daleko od toga da smo mi estrada, itekako se trudimo da u svim našim radovima postoji i umetnička crta, ali ovaj posao mora da se radi tako da bude puna sala jer samo tako ima smisla. Uvek sam sažaljevao glumce koji vole da igraju pred trideset ljudi. To je velika muka. E, kad sebi obezbediš da uživaš u poslu, publici, aplauzima, i još da si plaćen za to, o kakvoj onda krizi srednjih godina pričamo? Naravno, moraš i van posla da nađeš neku priču koja te zanima, kao što mene zanima da idem po nekim dobrim restoranima i pijem neka dobra vina...
Story: To je deo vaše svakodnevice?
-Pio sam verovatno u dvesta wine-barova od Australije, Amerike, Azije preko cele Evrope. Na ovim prostorima od Goriških brda u Sloveniji, preko Italije, do mog wine-bara DiVino u Budvi, koji sam napravio po svom nahođenju da bih se ja tamo dobro osećao. Jer, ako napraviš lokal u kom ti se ne sedi, već samo zbog zarade, onda to nije to. Obezbedio sam sebi svu moguću radost življenja, pa tako i svaki trening podredim tome. Ako me baš mrzi da treniram, tu su sauna, bazen, makar šetam onom trakom, samo da me probije znoj. Gledam da mi i to bude užitak. Jer, ne možeš na silu ništa. Čitam knjige koje volim da čitam - ranije sam, godinama, čitao dramu dnevno, od akademije naovamo, a sad to više ne radim. Ušao sam u neke godine kad, čini mi se, znam šta hoću. Volim da sedim s nekim ljudima koji su, da tako kažem, lepi. Pritom ne mislim samo fizički, volim lepe žene i prija mi njihovo društvo. Ali lepi muškarci me ne zanimaju uopšte, što je lepši to mi je manje interesantan.
Story: Dakle, kriza srednjih godina je, po vama, samo za neostvarene ljude koji nisu postigli ono što su od sebe očekivali?
- Kad bih rekao šta sam zaradio u životu, ne bih pričao ni o nekom ne znam kakvom imetku, ni nekretninama. Nisam napravio ni zgrade ni gradove, ni kule, već dovoljno da mogu lepo da živim a da se mirno budim. Ne volim kad me budi neki sat ili neko drugi, volim kad se sam probudim jer je to za mene najveći luksuz. E, do toga se mora doći. Ljudi se izbore za mnoge druge stvari, ali za to malo ko. Imam prijatelja koji su napravili velike zgrade, ali onda su još manje mogli da spavaju. Pa su podigli velike kredite da podignu još veće zgrade, pa sad još manje spavaju. Ja nikom nisam dužan, nemam nikakve kredite, baratam s onim što imam.
Story: Uredili ste sebi život tačno po sopstvenoj meri, sve vam je potaman. Da li zato ne puštate nikog blizu sebe? Stalno vas prozivaju što ste večiti neženja...
- Nemam u glavi to da neću ili hoću da se ženim. Ženidba kao svadba me ne zanima. Ne zanimaju me ni opština ni crkva, ne zanima me da kažem da ni pred matičarom ni pred Bogom. Jedino da koje priznajem je ono u krevetu. Ali me zanima da živim s nekim, da provodim vreme s nekim i trudim se da nađem osobe s kojima će to vreme da mi bude kvalitetno. Itekako mogu da volim, da budem zaljubljen, a da ne moram da zaprosim. S jednom devojkom sam najduže živeo, četiri i po godine, to nije bilo tako davno, ali živeo sam i po dve, tri godine, i po godinu dana. Uopšte nisam u fazonu da startujem neke devojke, a stalno me pitaju zašto me uvek vide s mlađim ženama. Družim se ja itekako i sa ljudima mojih godina, ali to valjda nije interesantno paparacima, oni me slikaju samo kad sam s mlađim svetom. Izađem ja, odem i na ručak i na premijeru s mojim koleginicama, ne biram društvo po godinama već po nekom afinitetu.
Story: Moglo bi se reći da, suprotno današnjim trendovima, vi nemate ništa protiv svojih godina?
- Ja se super osećam u svojim godinama i kad me pita neko da li bih voleo da se neke vrate, rekao bih da ne! Ni jednu ne bih ispustio. Svaka mi je značajna po nečemu. Čak i loše stvari koje su mi se desile u životu postaju vremenom simpatične. Sve me je to gradilo. Ima pet hiljada stvari koje su bile lepe, a ima pedeset pet hiljada onih koje nisu. Kako vreme prolazi ni za šta ne kažem bolje da ga nije ni bilo. Svaka godina mi je značajna po mnogo čemu.
Piše: Igor Karanov
Izvor: Story.rs
.jpg)
