Izvor: Story, 23.Nov.2014, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milan Mladenović: Život kao borba za slobodu
Petog novembra navršilo se dve decenije od smrti princa jugoslovenskog rokenrola Milana Mladenovića, a iako je živeo samo 36 godina, frontmen Ekatarine velike ustoličio se kao jedan od najznačajnihih muzičara našeg podneblja
Milan Mladenović, foto: Goranka Matić
Dogodi se da na nekoj televiziji ponekad uočimo snimke sa poslednje turneje kultnog rok benda EKV iz novosadskog Spensa, ili delove dokumentarnog filma Kao da je bilo nekad, koji se bavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << fenomenološkim uticajem spomenute grupe, gde nam glas frontmena ovog muzičkog sastava Milana Mladenovića iznova deluje kao nešto novo, neotkriveno i ono što govori o važnim stvarima na najbolji mogući način.
Dvadeset godina od njegove smrti i tri decenije od pojave Ekatarine velike, gradovi u kojima je ovaj umetnik živeo još uvek se trude da njegov lik bude inspiracija i onima koji mu nisu bili savremenici. Čini se kako njegov neponovljivi životni put danas deluje još značajnije i svakako predstavlja interesantan putokaz za one koji svoju radost žele da pronađu u muzici.
- Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno, nikad ne znam gde ću krenuti. Ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred. Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život - poručivao je svojevremeno, a ova njegova uverenja uvrštena su u monografiji Dečak iz vode, autora Flavia Rigonata.
Milan Mladenović rođen je 21. septembra 1958. u Zagrebu gde je i živeo do polaska u osnovnu školu. Njegov otac Spasoje, rodom iz Kruševca, bio je oficir Jugoslovenske narodne armije, a majka Danica domaćica iz Makarske. Posle Zagreba i Sarajeva, porodica se preselila u Beograd 1970. Pohađao je Jedanaestu beogradsku gimnaziju, a potom Filološki fakultet. Slikarstvo i literatura bili su mu glavni pokretači.
- Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate - otkrio je svojevremeno magazinu Ćao. Bio je predan poslu, precizan, požrtvovan i odgovoran, zbog čega je ostavljao utisak strogog čoveka.
Međutim, mnogi su saglasni sa tim kako je vedar duh bio najočiglednija komponenta njegovog karaktera. Savremenici mogu da posvedoče o tome da u vreme dok je rokenrol scena u prestonici bila jedna od najjačih u Evropi, u Beogradu niste mogli da upoznate devojku kojoj simpatija nije bio Milan Mladenović. Ipak, on je nedvosmisleno govorio kako želi da publika voli njegova dela, a ne njega. Iako se o intimnom životu talentovanog muzičara veoma malo zna, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj devojci posvećena je i pesma Oči boje meda.
U tom periodu, negde početkom devedesetih njegovo srce po svaku cenu želela je da osvoji i novinarka Luna Lu, a to joj je nakratko pošlo za rukom u periodu kada su Maja i Milan raskinuli.
U avgustu, 1994. godine nakon nastupa sa grupom Rimtutituki na Festivalu u Budvi, Milan biva prebačen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa, a posle tri meseca teške borbe sa bolešću preminuo je izuzetno iscrpljen i sa svega trideset i pet kilograma. Pored toga, njegovo okruženje tvrdilo je kako nije ostao suzdržan prema heroinu, koji je tokom osamdesetih godina, u društvu sa AIDS-om stigao u Beograd i zario se u društvene pore.
- Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine - reči su kojima je završena njegova monografija.
Piše: Stefan Tošović
