Izvor: Politika, 13.Avg.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi uopšte ne vežbamo sviranje
Legenda srpske rok muzike priča o uzorima: „Bitlsima” i „Stonsima”, Eriku Kleptonu, susretu sa Tinom Tarner, strasti, ljubavi, porodici i svom raju između četiri zida...
Dejan Cukić (52) i pre sedam dana je, na završnom koncertu „Novobeogradskog kulturnog leta” na Savskom keju, dokazao da je legenda srpske rok muzike. S njegovim bendom „Spori ritam bend” oko 10.000 ljudi je dva sata pevalo i igralo uz pesme „Volim kad si tu”, „Julija”...Muzika je deo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovog života od tinejdžerskih dana, posebno od grupe „Bulevar” i „Bajaginih instruktora” s kojima je svirao i pevao četiri godine.A kad ostavi gitaru, postaje novinar, prevodilac, književnik...U braku s Milicom ima sina Aleksu (15) i ćerku Anu (12).
Kako ste sačuvali toliku energiju?
Tu prirodnu energiju nasledio sam, po svemu sudeći, od majke, a redovno je obnavljam u teretani, ali i ljubav prema muzici učinila je svoje. Ona me podiže u svakom pogledu.
Koliko vežbate sviranje?
Mi uopšte ne vežbamo sviranje. Imali smo probe kad smo bili mali. Sad vežbamo samo kad želimo da u repertoar ubacimo neku novu pesmu. „Spori ritam bend” je iskusna ekipa. Većina članova je tu i više od 20 godina. Mi se razumemo na pogled. Ali, praktično, čitav moj život je vežba. Veliki sam zaljubljenik u muziku.
Ko Vas je uveo u muziku?
Iz vremena odrastanja znam za mamu, tatu, baku, „Bitlse” i „Stonse”. Ne pamtim život bez njih. I to je odlučujuće formiralo moj životni put. Imam i obradu „Bitlsa” u pesmi koja se zove „Zajedno”, a na albumu „Kalendar” pevam njihovu pesmu na engleskom uz pratnju „Gudača Svetog Đorđa”.
Uz koga ste gradili karijeru?
Bio sam, kao pevač, jedan od osnivača grupe „Bulevar”. Tu su još bili Nenad Stamatović, gitarista, Branko Isaković, bas, Dragan Mitrić, klavijaturista, i Predrag Jakovljević, bubnjar. To je bio bend s kojim smo, početkom osamdesetih, postali poznati širom SFRJ. Tada sam izabrao životno zanimanje. Znao sam da to može da bude – samo muzika.
Koji je Vaš prošli album?
Poslednji album se zove „Ubrzanje”. Kažem poslednji, a ne prošli zato što nosači zvuka, zbog tehnike koja napreduje brzinom svetlosti, menjaju „agregatno stanje”. Tvrdi nosači gube bitku s elektronikom koja ubacuje muziku u mobilne telefone, kompjutere... S tog novog albuma spremam montiranje spota za pesmu koja se zove „Samo jedna tvoja reč”.
Koje su Vam druge sklonosti?
Pišem i prevodim knjige. U mojoj knjizi „45 obrtaja” opisao sam nastanak važnih svetskih pesama popularne muzike. Čak je jedno od pitanja pri polaganju male mature u Srbiji bilo izvučeno iz te knjige. To mi je veliki kompliment. Prevodim autobiografske knjige muzičara. Jedna od njih je i životna priča gitariste Erika Kleptona, a sad prevodim „život” Kita Ričardsa, gitariste „Rolingstonsa”.
Kako je o sebi pisao Klepton?
Njegova priča je potresna. Nikad nije upoznao oca Kanađanina Edvarda Voltera Frajera, koji je, kao vojnik, 1944. čekao u Engleskoj polazak u borbu protiv Nemaca, u Normandiju, a majka Patriša Moni Klepton je tada imala 16 godina. Bila je zaljubljena u Edvarda i ostala s njim u drugom stanju, ali to mu nikad nije kazala.
Koga se posebno sećate iz intervjua?
Kad sam bio saradnik „Politikinog” magazina „Rok”, koji je uređivao Peca Popović, u Kanu sam upoznao dinamit-ženu – Tinu Tarner. Pozvala me u svoju garderobu. Bila je tu s menadžerom Rodžerom Dejvisom. Oni su mi tada, posle razlaza sa Ajkom Tarnerom, pričali o planovima za njen novi početak. Taj početak kao da još traje. Bilo je to 1984.
Šta Vam je najbitnije u životu?
Pre svega iskrenost, otvorenost i beskrajno poverenje. Sve to je najbolja podloga za razvijanje prave ljubavi. Kad se tome doda muzika, mi imamo sve što nam je potrebno.
Kako živite od muzike?
Pa, snalazim se. Nisam bogat čovek, ali nisam ni siromašan. Pohlepa nije deo moje prirode. Uglavnom imam ono bez čega se ne može. Doduše, uvek ima tu i tamo ponešto što fali. Ali, takav je život.
A da li Vam nedostaje strast?
Nikad. Veoma sam strastven u svim životnim događanjima. Strastveno prilazim muzici, pisanju i prevodu knjiga, emisiji na radiju B92 jednom nedeljno, pisanju za novine... Sa strašću gledam i sportske događaje. Sve to činim i s mnogo ljubavi koja je univerzalna ljudska vrednost.
Vi kao da ste pronašli raj na zemlji?
Jesam. Moj raj je u mojoj maloj porodici, tu gde smo nas četvoro zajedno, između naša četiri zida. Tu se osećamo najbolje. To me toliko ispunjava da sam vrlo ponosan zbog toga.
-----------------------------------------------------------
Želeo sam da imam pun autobus prijatelja
Koliko imate vremena za druženja?
Želeo sam da imam pun autobus prijatelja, ali to nije moguće. Sad mi je dovoljan jedan automobil za sve iskrene drugove. I to mi je više nego dovoljno za čitav život. Jednom je Momo Kapor rekao da ima dva i po prijatelja. To je ovako objasnio: „U dvojicu sam siguran, a u jednog još sumnjam”. Svaki čovek mora da ima realan stav prema druženju da bi imao manje razočarenja.
Slavko Trošelj
objavljeno: 14.08.2011
