Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 01:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medi Sigo: U Srbiji nije bilo boga, samo granice
Kud god sam po svetu putovao, i ovde u Francuskoj, Srbi se više od bilo koje nacije drže zbijeni u grupi, kao da svakog časa očekuju novi napad.
Lion, novembra – Za Srbe Vavilon je uvek bio povezan sa granicama, sa činjenicom da ne mogu slobodno da se kreću po svetu. Kod Španaca, Vavilon je povezan sa bogom i sa činjenicom da je on „napravio jezičku pometnju i lom na zemlji”. Srbi boga ne pominju. Francuzi opet na današnju Vavilonsku kulu gledaju kao na bogatstvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << različitosti, koja se ogleda na svakom koraku...
Medi Sigo (39), direktor francuskog pokretnog teatra, sa kojim smo razgovarali pre nekoliko dana u Lionu, ukratko je opisao svoje iskustvo dok je pre dve godine obilazio Evropu sa pozorišnom radionicom o Vavilonu.
Sigo je putujući umetnik ali je svoju bazu utvrdio u lionskoj strmoj ulici Monte de la grand kot, gde su smeštene i druge raznorodne umetničke radionice. U prizemlju stare zgrade je njegov radni atelje i stančić, u podrumu je kabare gde se izvode predstave, kad trupa ne putuje, a na prvom spratu živi Beograđanka Ana Sigo (37), Medijeva doskorašnja supruga od koje se ovih dana zvanično razvodi. Nekadašnji bračni par je bez obzira na razvod ostao u tesnom poslovnom, reklo bi se i prijateljskom kontaktu, pa je Medi Sigo već ugovorio novu turneju po Balkanu, koja počinje u Pančevu, gde će se izvoditi drugi deo interaktivnog komada o Vavilonu.
Kao umetnika zanima ga kako Vavilonska kula odzvanja u današnjem svetu:
– Ona je danas horizontalna, ne ide u nebo, nego je, kako se to videlo i u Pančevu, ispresecana mnogim modernim zidovima i granicama, izgrađenim posle pada Berlinskog zida.
Kako će izgledati druga po redu radionica sa Srbima, o tome ćemo više kada se ona sledeće godine desi, a za sada zamolili smo Medija Sigoa da nam prepriča kako je on video svoju generaciju u Srbiji (živeo je godinu dana na Dorćolu) i po čemu se ona razlikuje od ostalih ljudi u današnjem globalnom Vavilonu.
– Ne bismo nikako smeli da upadamo u stereotipe, ali ipak ću se usuditi da kažem da se Srbi po mnogim shvatanjima razlikuju od ostalih ljudi moje generacije u Evropi pa i u svetu. To i ne bi smelo da nas čudi, s obzirom na to da su im detinjstvo i mladost prošli u vestima o nacionalnim razmiricama, ratovima i izolaciji, dok smo mi te iste dane provodili u spontanom uspostavljanju veze sa najrazličitijim kulturama i običajima.
Kako se ogleda ta srpska različitost?
Danas kad razgovaram sa mojim vršnjacima iz Srbije, oni će se požaliti kao i bilo koji Francuz ili Englez na aktuelnu vlast, na korupciju, nizak standard, kriminal... Ali ako se desi da neko sa strane zbog istih stvari kritikuje Beograd, solidarno će tvrditi da to nije istina. Prosto, postali su alergični na to da uvek budu „loši momci”, epitet koji ih je pratio kroz devedesete. I danas to osećaju kao ožiljak nepravedno zadobijen u ratovima. On još nije zarastao i pitanje je da li će uopšte zarasti. Kud god sam po svetu putovao, i ovde u Francuskoj, oni se više od bilo koje nacije drže zbijeni u grupi, kao da svakog časa očekuju novi napad.
Razumem ovakav odbrambeni stav, ali mislim da im to ometa komunikaciju sa ostatkom sveta.
A kako danas posle rastave gledate na mešovite brakove?
Ovakvi brakovi, danas vrlo česti, imaju svoje prednosti i mane. Lepo je što su vam deca dvojezična, što praktično od rođenja znaju da podjednako moraju da cene oba roditelja i obe kulture, mislim da mešoviti brakovi danas doprinose procesu evropeizacije.
Šta je loše?
To što nemamo zajedničke reference iz rane mladosti ili detinjstva. Kad Ana meni kaže „Sećaš se one dobre pesme Branka Kockice”, ja nemam pojma o čemu govori, kao što ona ne zna kakav sam osećaj imao kada sam prvi put gledao lutkarsku predstavu tipičnu za Lion. Na neki način je tužno kad shvatite da nemate iste uspomene iz detinjstva, da smo slušali drugu muziku, drugačije priče.
Na kom jeziku se sporazumevate?
Sreli smo se u Bugarskoj na nekom međunarodnom savetovanju i tada smo počeli vezu na engleskom. Kasnije, kada se Ana preselila u Lion, prešli smo na moj maternji francuski jezik. Sve rasprave oko razlaza vode se na francuskom jeziku. Starija petogodišnja kćerka govori oba jezika, mlađi sin još ne govori, ali trudićemo se da i on bude bilingvalan.
Danas su brakovi prolazni?
Mi smo prva generacija u čijoj su mladosti sve granice eksplodirale. Kad mislim na svoju baku i deku, oni su ostajali na istom mestu, zajedno do kraja života, i nisu ni razmišljali da li im se to dopada ili ne. To je naprosto bilo tako. Danas se upoznajete preko „Fejsa”, putujete lo kost kompanijama za vikend, na drugi kraj planete. A opet i kad putujete, svoju kućicu, sve što imate vredno u njoj (fotografije, bankarski račun, knjige, dokumenta) nosite sa sobom u svom laptopu.
Ana i ostali Beograđani imali su sasvim drugo iskustvo?
Kada smo se mi pripremali za novi milenijum, nad Beogradom su padale bombe. Kada je Ana želela da studira scenografiju u Splitu, počinjali su ratovi, pa nije mogla da pređe tu najbližu granicu.
Anu nismo upoznali, bila je u Beogradu kod svojih kada smo u Lionu razgovarali sa njenim dosadašnjim saputnikom.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 30.11.2010.
