Izvor: Story, 21.Feb.2016, 16:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Masimo Savić: Život nas vodi suludim pravcima
Hrvatski kantautor neobičnog i dubokog vokala Masimo Savić, bez ustezanja govori o svom uzbudljivom odrastanju, sazrevanju i zrelosti do koje je došao prešavši put od problematičnog tinejdžera, preko poročnog buntovnika i boema do porodičnog čoveka
Foto: Luka Šarac, Story press, Story.hr
Na poslednjem spratu jednog novobeogradskog hotela, u baru gde je trebalo da se nađemo sa hrvatskim muzičarem Masimom Savićem, zatekli smo njegovu suprugu Eni i asistentkinju >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Martinu kako ručaju i hranu uparuju sa čašom crvenog vina. Rekle su da je Masimo u svojoj sobi i kako bi trebalo da se pojavi svakog trenutka. Posle nekoliko minuta, začuo se brz i sitan hod. Zagledao sam se u neki dokumentarac, rekao je Masimo kada se pojavio. Elegantan je, vitak, ima gospodsko držanje i pokrete, izgleda skupo, a miris koji ostavlja za sobom potiče iz bočice Paco Rabanne Million parfema. Odlučan je, elokventan i siguran u tok svojih misli. Od svih koji na ovim prostorima pevaju, on možda najlepše govori. Ima običaj da rečenice ponovi tako što ih drugačije formuliše, u slučaju da ga u početku niste dobro razumeli i puši crni Davidov. Vlasnik najuzbudljivijeg vokala na regionalnoj pop sceni ima burnu biografiju i bez ustezanja priča o svojoj prošlosti.
- Koliko god bila teška moja biografija, ukoliko je na njenom kraju sreća, ona se može predstaviti. Kada su predstavnici diskografske kuće Akvarijus sa mnom potpisali ugovor, imali smo jedan sastanak na kom smo morali da odlučimo kako ću odgovarati na škakljiva pitanja u vezi s mojim životom. Da li ćemo bilo šta komentarisati ili ćemo sve lukavo stavljati pod tepih. I svi smo zaključili kako je najbolje da budem potpuno otvoren. Zbog čega? Pa zato što tada prestaje interesovanje. Ako dobro elaboriraš sve što si do sada uradio i svima odgovoriš na to pitanje, onda u sledećoj rundi razgovora više nema mesta takvim nedoumicama. Ako postoji happyend i ukoliko si se razvio kao osoba, nema razloga da ne ispriča svoju priču. Meni je, recimo, interesantan podatak da je Čerčil pogodio praćkom babu u glavu. Čovek je kasnije bio izuzetno važna istorijska ličnost i sve je imalo srećan kraj. Zato uvek otvoreno odgovaram na pitanja koja su mi upućena i jednostavno nemam šta da skrivam – govori talentovani pevač pre nego što smo u razgovoru za Story počeli da šetamo kroz njegov život.
DETINJSTVO U KOFERU
Masimo Moreno Savić rođen je šestog juna 1962. godine u Puli. Njegov otac Serđo i majka Elda upoznali su se u bolnici u Zagrebu, gde je pevačev tata čekao na operaciju oka. Vid je izgubio kada ga je na Visu, kao partizanskog kurira, geler pogodio u glavu. Elda i Serđo razveli su se kada je Masimo imao tri godine, nakon čega on sa majkom odlazi u Italiju, u Aversi, nadomak Napulja. U međuvremenu, otac mu je dobio leukemiju i preminuo kada je njegov sin imao šest godina. Tada se pevač sa svojom majkom vraća u Istru.
- Jesam živeo bez oca, ali s druge strane, želim da budem što bolji tata svojoj ćerki – tvrdi poznati pevač.
Kao dečak bio je vezan za tetku Eleonoru. Ona ga je učila da peva italijanske tradicionalne pesme i odškrinula mu vrata za ulazak u muzički svet.
- Sa Eleonorom danas nemam intenzivan kontakt, ali to je život. Svi mi odlazimo dalje. Videćete i vi, za dvadesetak godina možda se nećete sećati osobe koja vam je u nekom trenutku života bila važnija od svega. Jednostavno, život nas vodi suludim pravcima – opisuje Savić.
Godinu dana živeo je u Milanu, nakon čega odlazi na drugi kraj sveta, u Australiju, gde u Sidneju pohađa Bellevue Hill školu. Po njenom završetku, vraća se u Istru, gde upada u loše društvo.
- Nekoliko drugara kralo je piće i cigarete iz prodavnice, a ja sam čuvao stražu. Nakon šest meseci, došla je maca na vratanca. Policija je htela sve da nas pohapsi, ali socijalni radnik Branimir zauzeo se za mene. Nakon razgovora sa svakim od nas, zaključio je kako se isplati da me spase – priseća se on i komentariše kako su tadašnja razbojništva i buntovništva bila znatno bezazlenija nego danas:
- Koristile su se toljage a ne pištolji. Da je tokom osamdesetih godina još postojala čast, to će danas reći svaki pošteni kriminalac. Neki put čak i veća i pročišćenija nego bilo gde drugde. To je definitivno bilo jedno romantičnije vreme. Onda su krenule devedesete i donele ludilo koje nije stalo do sada.
GITARA UMESTO MOTORA
Zahvaljujući Branimiru, u kome je video očinsku figuru, distancirao se od lošeg društva i problema. Ali, imao je žarku želju da se vrati na ulicu, ali na motoru.
- Kros motocikl bio mi je sve i moja mama podigla je kredit da mi ga kupi. Veče pre nego što je trebalo da odemo po njega, posetio nas je brat mog prijatelja i rekao da je moj drugar poginuo na motoru, 200 metara od naše kuće. Mama je bila kategorična: Nema šanse. Možeš da biraš šta god hoćeš u visini tog novca, ali to ne dolazi u obzir.
U to vreme sa prijateljima sam, koristeći metlu, glumio kako sviram gitaru. Onda je neko od nas rekao: Hajde da napravimo bend. Odmah sam se složio i pomislio: Kupiću gitaru i tako ćemo smuvati devojke. Gitaru sam kupio potpuno nespreman za ono što će mi se kasnije dogoditi. Ali, onoga trenutka kada sam taj instrument doneo kući, već je počela moja apsolutna transformacija kao osobe. Počeo sam veoma intenzivno da se bavim muzikom i dva meseca pošto sam gitaru prvi put uzeo u ruke, svirao sam kao što to i danas činim – tvrdi Masimo koji 1979. godine dolazi u Zagreb, upisuje treći razred srednje škole i ubrzo sa Brankom Terzićem, Vedranom Čupićem i Emilom Krnjićem osniva grupu Dorijan Grej.
PORODICA ISPRED POROKA
O osamdesetim godinama govori kao o najplodonosnijim i u odnosu na ovo gde smo danas, mnogo nevinijim i jednostvanijim. One su, međutim, na naše prostore donele lake i teške droge, što je, ističe Masimo, mladima bilo nešto novo i interesantno.
- Bio sam za zezanje i eksperimentisanje sa drogom, ali uvek sam vodio računa o higijeni i diskreciji. To što sam ja radio, apsolutna je sitnica prema hedonizmu nekih današnjih likova. Na svu sreću, ostao mi je zdrav razum i bilo mi je lako da stanem sa drogama, jer sam želeo da imam porodicu i budem otac – govori pevač gledajući kroz naočare minimalističkog dizajna. Zbog odmerenosti po kojoj je prepoznatljiv, zvali su ga Grof, a danas ga najčešće oslovljavaju sa Maks.
Bio je blizak sa članovima kultnog benda EKV. U to vreme zabavljao se sa pevačicom Bebi Dol, s kojom se razišao krajem osamdesetih. Draga mu je bila i glumica Sonja Savić. Ljubav svog života, Eni Kondić, upoznao je 1990. godine. Pošto je pisala tekstove za Josipu Lisac, Maks ju je upitao da i njemu pomogne na albumu Zemlja plesa. Profesionalna saradnja prerasta u ljubav i ubrzo počinju da žive zajedno. Od tada, kako sam kaže, fokusiran je isključivo na prave stvari.
- Odabrao sam mikrosvet koji se sastoji od moje porodice, benda i saradnika, što je veliki broj ljudi koji me okružuje. Retko kad mi treba veći krug i živim vrlo povučeno. Nije smisao života da budeš zvezda, već dobar otac i suprug. To je, prema mom mišljenju, frajerska odluka. Sve ostalo je linija manjeg otpora. Lako je igrati lošu ulogu, najteže je igrati dobre ljude – iskren je nekadašnji frontmen benda Dorijan Grej.
- U Fromovoj knjizi Umeće ljubavi ima jedna premisa – šta je bolje reći: Volim te jer te trebam ili Trebam te jer te volim. Nekada nisam bio dovoljno zreo da podnesem samoću i morao sam da budem okružen ljudima. Ali, to je značilo da sam, između redova, bio s njima i voleo ih jer su mi potrebni. E, onda je bilo neophodno da se razvijem u osobu koja je sasvim drugačija. Ja te trebam zato što te volim, tome me je život naučio. Kada je ljubav čista i ako u njoj nema interesa, tada je emocija neokrnjena – poučno govori Masimo.
Njegov recept za trajanje udvoje jeste radost deljenja vremena sa ženom koju voliš:
- Ako ljudi nemaju jedno drugom šta da kažu, ukoliko ne dele ista mišljenja, onda je bolje da ne budu skupa. Ja i moja supruga nemamo tih problema. Spavamo, pa se dignemo u četiri ujutro i krenemo da gledamo neki film, kao da imamo 20 godina. Volimo da se družimo i zajedno trošimo vreme.
IZ STUDIJA U KUHINJU
Kada se rat raširio na ovim prostorima, Masimo je počeo da priprema album Elements, kao sublimaciju svega onoga što oseća protiv svireposti. U toku snimanja, njegova Eni ostala je trudna. Njihova ćerka Mirna rodila se 1992. godine. Masimo ponosno ističe da je s njom uvek imao kvalitetan odnos.
- Ona živi, mlada je i impulsivna. Studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu. Uključena je i u školu Brodvej, koja ima program plesa, glume, pevanja... Supruga i ja imamo sreće jer imamo dobru ćerku. Uvek je bila odlična u školi i jedno drago dete. Ne sumnjam u to da će se već u nečemu pronaći i dok se god bude tražila, biću tu, uz nju. Ja nisam imao taj luksuz, ali ona ga ima i ništa ne sme da joj fali. Hoću da joj pomognem, jer znam koliko krvavo mora da se radi i ne želim da Mirna prolazi kroz teška razdoblja – ističe ovaj ponosni otac.
Jedan od načina da ne misli na rat i nasilje, bio je da se posveti ugostiteljstvu. Završio je školu za kuvara i tvrdi da je jedan od malobrojnih muzičara koji zna da pripremi sto za 12 osoba.
- To je bilo jedno moje lutanje kada se ovde ratovalo. Nisam želeo da se bavim muzikom u tom periodu. Uzimali su se ljudski životi i najniže čovekove strasti dolazile su do izražaja. Oni koji su ubijali bili su u modi. Morali su da postoje takvi ljudi u to vreme, ali to jednostavno nije moj svet i zato sam lutao. Bio sam ljut na sebe i muziku, mislio sam da se njome više nikada neću baviti pa sam zato otvorio restoran u Puli. Ali, to je bila 1994. godina, vreme je bilo vrlo teško i tada su Hrvati zaratili protiv Bošnjaka.
Imao sam dosta radnika iz Bosne, tako da je vladala jedna vrlo čudna situacija u mom okruženju. Trudio sam se iz petnih žila da mi to uspe. Ali, ono što sam ja hteo, da živim od elite, ispostavilo se da nije nimalo lako. Sećam se nekih pravnika i doktora koji su dolazili u restoran. Očekivao sam da će naručiti neki opaki ručak ili večeru. Ispred njih bih stavio bocu domaće rakije, počastim ih i mislim da će oni pored toga uzeti još nekoliko pića. Jok, sve bi to popili i otišli ne ostavivši ni centa. A najbolje mušterije bili su ljudi sa žuljevima na rukama, oni koji su imali svoje farme i krvavo zarađivali novac, ali ipak su imali dovoljno hedonizma da ga rado potroše. Ali, takvih nije bilo dovoljno u Puli i zato sam za godinu dana morao da zatvorim restoran.
DOTRAJALOST ŽIVOTA
Pevač sa svojom porodicom danas živi u Zagrebu. Namerava da kupi jednu lepu kuću koja ima vrt i u njemu nekoliko prastarih cedara.
- Kvadratni metar puste zemlje ili one na kojoj raste cedar, koštaju isto, što je meni suludo. Treba nam to i zbog psa, jer je on koristan za naše zdravlje. Da nije njega, verovatno bih sedeo kod kuće i gledao televiziju ili nešto radio u podrumu – tvrdi pevač.
Masimo vozi automobil, ali kada ide na duža putovanja, za volanom je njegova supruga, jer on, kako sam kaže, ume negde da odluta razmišljajući o muzici. Najviše voli da jede škampe na žaru, prstace, a prija mu i tanko rezana teletina, kao i pasta. Kada je reč o testenini, vrlo je probirljiv s obzirom na to da je odrastao na italijanskoj kuhinji. Kada ga pitate šta preferira od pića, odlučno odgovara: Pivo. Ni pšenično, ni ječmeno, već ono najjednostavnije, radničko pivo. Omiljeni film mu je Blade Runner, a knjiga Na putu, autora Džeka Keruaka.
- Sve što sam sanjao budan, o tome šta ću i kako raditi, na dobrom je putu da bude ostvareno. Radim jednu finiju muziku na ovim prostorima, takvi su mi saradnici, publika i sve što je na neki način vezano za mene, pa mi nije teško da održim svoju nit – ističe on.
Govori da živi kao da će trajati hiljadu godina. Ipak, nije mu lako da prihvati prolaznost vremena.
- Izuzetno me nervira dotrajalost naših života. Frustrira me smrtnost. Religije su nastale iz puste želje da ljudi žive zauvek. Tako je krenula nauka i alhemija da bi se pronašao eliksir mladosti. Čovekova želja oduvek je bila da živi večno. Zašto mi je dato da toliko duboko razumem ovaj svet ako moram da ga napustim. Pogledajte šta je sve Boui napravio u životu. Već sledećeg dana dogodio se teroristički napad u Turskoj i gotovo, stigle su nove vesti, a on je zaboravljen. Devastira me saznanje da sve ide dalje i niko nikog ne šljivi – smatra Masimo Savić.
Piše: Stefan Tošović
Izvor: Story.rs
