Izvor: Story, 21.Mar.2015, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Marijana Mateus: Razdire me bol zbog smrti sestre
Samo jedan dan nakon sahrane Jasmine Opačić i Nenada, vidno potresena kreatorka govori o odnosu koji je vezivao sa stradalom rođakom, priseća se poslednjih trenutaka koje su zajedno provele i kaže da će biti uz njihovog sina
Marijana Mateus, foto: Petar Đorđević, Instagram
Kada je u noći 28. februara iznenada dobila vest da je zauvek ostala bez sestre Jasmine Opačić i zeta Nenada, modnoj kreatorki Marijani Mateus (43) život se uzdrmao >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << iz korena. To veče planirala je da provede na rođendanskoj zabavi svoje prijateljice Inge u Ženevi, gradu u koji često putuje i zbog posla, ali sve je neočekivano, u samo jednoj sekundi, dobilo obrt koji je sa sobom u njen život uneo šok, nevericu i neizmernu tugu. Iako su se njena bezbrižnost i opuštenost na zabavi pretvorile u pravu noćnu moru, Marijana je ne tražeći odgovore na sva pitanja koja su se rojila u trenutku, odmah organizovala povratak u Srbiju. Tada ništa više nije mogla da učini kako bi surovu stvarnost u kojoj joj je voljena sestra nastradala sa suprugom na 22. godišnjicu braka učinila drugačijom, ali ipak je žurila da stigne u rodni Novi Sad gde se tragedija dogodila i učestvuje u organizaciji sahrane.
- Obuzeta bolom koji me razdire, još sam u šoku i nedovoljno svesna šta se desilo. Tog petka sam iz Ženeve, gde sam imala ručak u hotelu Four season, nastavila za Gstaad. Tu me je tužna vest zatekla na rođendanskoj zabavi drugarice Inge koju je ona priredila u hotelu Palas. Dobila sam je telefonom od drugarice iz Beograda, a potom mi je potvrdila Zorica, Jasminu kuma koja je celog života bila uz nju, a na čijim je rukama moja sestra i preminula. Istog trenutka spakovala sam se i krenula za Novi Sad – priča Marijana glasom koji u potpunosti oslikava njeno trenutno stanje. Dok joj se razum bori s emocijama, mesta ima i za uspomene na dragu rođaku koje su još tako sveže.
- Pre samo nedelju dana Jasmina i ja smo zajedno bile u Istanbulu. Tamo sam putovala poslom, a pozvala sam je da mi pravi društvo na šta je rado pristala. Inače volim da na takva putovanja pozovem drugarice, jer su ona idealna prilika da se ispričamo i provedemo neko vreme u ženskim razgovorima. A za njih smo Jasmina i ja imale mnogo tema. Odrasle smo zajedno i detinjstvo nam je obeležilo mnogo istih trenutaka. I nikada zapravo nismo prestale da budemo izuzetno bliske, a i sudbina je uredila da nam se mnogo bitnih stvari desi paralelno, pa tako čak i to da smo se udale u isto vreme – priča Marijana. Osećanja su joj pomešana, neverica kao da je još nije napustila a kad spomene tugu, ne može ni da pretpostavi hoće li se ikada nazreti njen kraj.
- Teško mi je da o ovom gubitku uopšte govorim. Ništa sad ne može da se učini, niti da se vreme vrati nazad. Nije ovo povod da se govori za medije, ali sada skupljam snagu da za Story kažem tek toliko koliko bi se podvelo pod moju želju da se Jasmina i Nenad ne zaborave – nastavlja kreatorka, koja je stigla da učestvuje u organizaciji sahrane sestre i njenog supruga.
- Otkako se desila tragedija, u medjima je izneto mnogo nesitine o njima dvoma. A dokaz da su zaista bili dobri i poštovani jeste broj ljudi koji im je došao na sahranu. I svi su bili poreseni – ističe Marijana, koja toga dana nije mogla da sakrije suze.
- Kad je teško, suze same padaju. Ali, ne mogu da plačem od ujutro do uveče jer znam da ni Jasmina to ne bi volela. Bila je savremena žena koju sam veoma volela. Pored svog rođenog brata Dragana, imam još sestara i braće, ali ni sa kim nisam bila toliko bliska kao sa njom. Nismo svakodnevno provodile vreme, jer ne mogu tako često da viđam sve rođake. S nekima to činim jednom, s nekima dva puta godišnje, ali najvažnije mi je da mi koji se volimo znamo da smo uvek tu jedni za druge. Ipak, volim da kažem kako za mene ne postoji kalendar kada je reč o ljudima koje volim. A mnogo ih je na tom mom spisku, na kom je posebno mesto imala Jasmina – kaže Marijana, uz koju je u rodnom gradu na sahrani bio i sin Aleksandar.
- On je veoma blizak sa Jasmininim sinom Mihajlom kojem će se sada u teškim trenucima naći ako mu nešto zatreba. Tu sam i ja, kao i njegov stric, baka, moj brat koji je takođe u Novom Sadu. Mihajlo nije ostao sam – nastavlja kreatorka, koja će sam kraj prošle godine pamtiti po večnom rastanku od oca Bora pod čega se još nije oporavila kada ju je sačekala nova tragedija.
- Oca sam sahranila pre skoro tri meseca, ali ova bol je nemerljiva. Tata je bio bolestan i, koliko god čovek nikada nije spreman na večni rastanak, negde je takav ishod njegove bolesti bio očekivan. Ovo sa sestrom i zetom bilo je kao grom iz vedra neba i ne znam hoću li se ikada oporaviti. Čini mi se da sam i tri dana kasnije u još većem šoku, ali ubeđujem sebe kako život ide dalje. Moram da mislim na svoju decu.
Obe ćerke su mi u Londou, sin u Beogradu, dosta dragih ljudi u Novom Sadu, a stanujem na nekoliko lokacija, radim dosta i često putujem. Ne živim kao i drugi ljudi. Obaveze mi nalažu da se uskoro vratim u Ženevu – otkriva Marijana u čijem je životu za optimizam uvek bilo dosta mesta.
Piše: Jasmina Antonijević Milošević
Oproštajno pismo
Još verujem da je sve samo ružan san
Uoči večnog rastanka od sestre i zeta, kreatorka je na Gradskom groblju u Novom Sadu održala govor sastavljen u dahu od reči koje su joj prve padale na pamet, a kojima je jasno želela da istakne koliko su joj Jasmina i Nenad značili i kako ne želi da budu zaboravljeni. Story ga prenosi u celosti:
Tuzni skupe,
Poštovana porodice i dragi prijatelji Jasmine i Nenada svi vi koji ste danas tu i koji ste došli da ispratite na poslednji put moju Jasminu i Nenada. Danas kada pišem sve mislim da je ovo neki ružan san iz koga ću se probuditi... Kobnu istinu da sam vas izgubila ne želim da prihvatim... Za ovakav tragičan gubitak nema utehe. Draga moja sestro, još mi odzvanja tvoj zvonki smeh sa našeg poslednjeg putovanja. Život jeste kratak prelet između dveju tajni. Život je nekada tako strašan i nepravedan, kako je sve nestalo za jedan treptaj leptirovih krila i kako vas danas nema više. Tvoja divna duša i ljubav koju si svima nama nesebično davala niko nikada ne može da zameni. Bila si moj alter ego, često moj pokretač, okupljala si nas sve, bila si odana supruga, volela i čekala svog Nenada sve ove godine, nikada ti ništa nije bilo teško za njega. Bila si najpožrtvovanija majka za svog Mihajla, za svoje Sunce. Preponosna na svaki njegov uspeh, odgovorna ćerka, najbolja sestra jer reč sestra bila si ti…
Mance moja, su poslednje reči koje si mi uputila. Drugarica kakva se danas retko sreće. Bila si i ostala pravi čovek da svako koje imao priliku da te upozna da te zavoli i bude ponosan što je deo tvog života...
A ti dragi Nenade, ljudino i ponos svih nas, ostao i pokazao da si neustrašivi borac da si čovek za primer i na reči i na delu svog jedinca Mihajla si bezuslovno voleo i bodrio i čuvao moju dragu sestru do poslednjeg časa. Ponosila sam se što si mi zet, što te znam. Neka se ne dopusti da sa vašom pogibijom bude sahranjena sloboda i dostojanstvo. Oteli su vas svirepo i jadno na 22. godišnjicu vašeg braka. Ima neka moć u dobrim ljudima, oni su jaki i posle smrti. Vi ćete živeti u svima nama koji smo vas voleli po vašim rečima i delima a najviše po dobroti srca.
Ne mogu da shvatim, a i ne želim da verujem da vas nema. Uvek ste bili moj oslonac, podrška. Uteha za bol koji osećam ne postoji. Ne znam kako izgleda moj život bez vas ali sada ću morati da naučim. Ostaće nam u trajno nasleđe vaša ljudska čistoca, retko viđena, možda više danas nego juče jer nas je u ovoj eroziji morala sve manje čiste duše i čista srca.
Ostajete naš ponos i ponos vašeg sina Mihajla.
Neka vam je večna slava i hvala za sve što ste učinili za nas i za svoju porodicu. Bilo je časno živeti uz vas...
