Izvor: Glas javnosti, 15.Okt.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manaslu „pao“ uz pršutu
I jedan od najtežih alpinističkih uspona na svetu, 8.163 metra visok himalajski vrh Manaslu, nemoćno je kapitulirao pred članovima ekspedicije predvođene Draganom Jaćimovićem, proslavljenim srpskim alpinistom. Na beogradski aerodrom pristigli su u subotu, a juče su svoje utiske podelili i sa onima koji o ovakvoj šetnji među oblacima mogu samo da sanjaju.
- Kad stignete na vrh, srećni ste, adrenalin gruva, čini vam se da vreme stoji. Ali, tek kad stignete kući, shvatite da >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << vrh nije ništa - nekoliko fotografija i nazad. Bitno je sve ono što vam donese tih tridesetak dana puta do vrha - nova iskustva, prijatelji, promena načina razmišljanja - priča Jaćimović.
Prkoseći surovim liticama, snegu, lavinama, temperaturama nižim od minus 30 stepeni Celzijusove skale, ali i vetru, koji je na visini od 5.000 metara duvao brzinom i do 225 kilometara na sat, nisu posustali ni kada su se ekipe iz drugih zemalja neobavljenog posla vraćale kući. I sve to sa jasnim ciljem - da postanu prvi tim iz jugoistočne Evrope koji je osvojio osmi najviši vrh Himalaja. U svetu, objašnjavaju znalci, postoji samo 14 vrhova viših od 8.000 metara, a ovo je sedmi koji je osvojila jedna ekspedicija iz Srbije.
Mlađana Kristina Ađanin (26) prva je tog 4. oktobra, u pratnji Amerikanca Boba Jena i šerpasa Tindua, kročila na vrh oko pola deset, a ostatak ekipe pridružio joj se sat i po vremena kasnije. Kristina je ujedno postala i prva Srpkinja koja je uspela da se popne na Manaslu.
- Već godinama moj klub „Ekstrim samit tim“ promoviše žensku priču u alpinizmu, pa je tako lane Dragana Rajblović bila prva žena iz regiona na Everestu, a sad se na vrh popela Kristina. Nina je, iako to nije lepo reći za ženu - zver. Ali, smem tako da kažem jer su je i šerpasi prozvali šerpani, što je njihovo ime za ženskog šerpasa. Ona je bila njihov idol, jer je sposobna, spremna da pomogne svakom, voli da se penje i uvek je deo tima - hvali Ninine uspehe vođa ekipe, dok ona sama priznaje da je o tome da li da krene na put mnogo razmišljala.
- Pričala sam sa porodicom, a onda kontaktirala sa jednim vrsnim „Himalajcem“, koji mi je rekao da čoveka ne čine njegove mogućnosti, nego izbori. Tad sam prelomila - kaže Nina.
A sve je počelo kad je krajem avgusta put Katmandua krenulo trinaestoro avanturista iz Srbije, Crne Gore, BiH i Slovenije. Uz Dragana i Ninu, u avionu su se našli i Dragan Bulatović, Milan Radović, Dejan Apostolović, Dragan Čeliković, Aleksandar Rašin, Zoran Mitrović, Muhamed Gafić, Miralem Husanović, Zdenko Veljačić, Zdenko Marić i Simona Pogač.
- Hteli smo da objedinimo priču bivše SFRJ i okupimo ljude od Slovenije do Makedonije u jednu ekspediciju. Da zajednički funkcionišemo, što nije lako ni kad su ljudi iz jednog istog sela, a kamoli različitih nacija, vera, kultura... I pokazali smo da se, posle svih ovih događaja, i to može. Uspeh je utoliko veći jer je Manaslu težak vrh, što je podrazumevalo puno nervoze i nerazumevanja... A, uspeli smo da postavimo najbolji rezultat u sezoni, jer smo bili najbrojnija ekspedicija na vrhu od početka godine. Ima mnogo boljih od nas, ali nama se nekako desilo. Sami smo sebe iznenadili, a iznenadili smo i mnoge druge u svetu - priča Dragan, ističući da nije mala stvar odjednom popeti desetoro ljudi na vrh na koji se od 1956. godine ispelo samo 290 alpinista.
Dodaju članovi balkanske ekspedicije da ih je, od 30 dana, 25 dana pratio sneg, a problemi su ih dočekali već na početku putešestvija. Iako je trebalo da iz Katmandua helikopterom odmah krenu do sela Sama, let su vlasti zabranile, jer je počela sezona monsuna. Zato su autobusom otišli do Ponara, a odatle dalje helikopterom, do podnožja Himalaja. Najveći, pa i završni deo uspona prelazili su noću, jer je, kako nam objasniše, vreme tada stabilnije. U timu je, naravno, bio i doktor, jer su bolesti kao edem mozga ili poremećaj koordinacije pokreta kod alpinista veoma česte. Ipak, problemi su najčešće psihološki.
- U alpinizmu važi jedno pravilo, koje kaže da čovek na 5.000 metara ima jedno lice, na šest i sedam drugo, ali ko vam je prijatelj na 8.000 metara, taj vam je najbolji prijatelj, odakle god da je. Jer, ko je tad spreman da vam pomogne i sa vama funkcioniše na toj visini, taj vas nikad neće prevariti. Ja ih, srećom, imam nekoliko takvih širom sveta. Jer, tu je psiha najbitnija. Hladnoća je najmanji problem, na nju se čovek najbrže navikne. Ipak, zbog iscrpljenosti dva člana ekipe, imali smo malih problema pri spuštanju do baznog kampa. Srećom, imao sam tako ludu ekipu da o odustajanju nije bilo ni govora. Rekli su mi - ti si vođa, radi kako hoćeš, a mi samo tražimo šansu. I, oko tri noću sam im rekao - evo vam je - imate 15 čvorova vetar, nije hladno, savršen dan za uspon - objašnjava vođa ekspedicije, dodajući da je uz viceve i hercegovačku pršutu, koju je Zdenko Marić na vrh Himalaja poneo iz Mostara, sve išlo nekako lakše.
Ipak, priznaje da je mnogo lakše biti član nego vođa ekipe.
- Penjač ode u šator i mozak mu je na of, dok vođa ima odgovornost za ljudski život, mora da donosi odluke iz sekunde u sekund i da ima strpljenja za ljude raznih karaktera i vera, koje spaja samo jedan cilj - da budu na toj tački gore. Izazov je sve to uklopiti, postići cilj i sve ih žive vratiti nazad. Svi jedni od drugih učimo, a u takvim situacijama je najbitnije poverenje. Da vam ljudi koji se dotad nisu penjali preko 8.000 metara veruju da ono što vi zamislite mogu da urade. I, kad se ta veza između šerpasa, osoblja u bazi, članova, vođe zarotira, mora da funkcioniše - kaže Jaćimović, koji je sportsku karijeru alpiniste počeo još 1989. godine.
.jpg)
