Izvor: Politika, 06.Nov.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstor šahovske karikature
Arhitekta, nesuđeni fudbaler i ljubitelj igre na 64 crno-bela polja, sve svoje ljubavi i interesovanja sjedinio je u karikaturi, i to, pokazalo se, mnogo uspešnije nego što se mogao nadati…
Od mnogih nagrada, priznanja i pohvala koje je Jovan Prokopljević sakupio otkako se bavi karikaturom – a bilo ih je barem osamdesetak u protekle četiri decenije – ipak mu je draži, kaže, neobičan susret pre nekoliko godina, na najvećem međunarodnom šahovskom turniru u Filadelfiji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U pauzi između mečeva prišao mu je jedan od učesnika takmičenja, mladi šahista iz Ohaja, i rekao da bi voleo da se slika sa njim i njegovom karikaturom „Pion sa senkom”. Pomalo začuđen, ali i dirnut, Prokopljević je pristao. U sledećem trenutku, mladić je zavrnuo rukav, i na njegovoj mišici karikaturista je ugledao istetoviranog – svog „Piona sa senkom”!
– Nisam uspeo da se istaknem kao šahista, ali sam, eto, uspeo da moje šahovske karikature steknu poštovaoce i preko okeana – primećuje poznati „majstor humorističkih crteža” (da upotrebimo izraz koji koriste Španci). Najviše zapažen upravo po svojim radovima nadahnutim „crno-belim” sportom, Prokopljević, naime, već deceniju i po svake godine učestvuje na velikoj međunarodnoj izložbi karikature u SAD na temu šaha, a 2004. je dobio i posebno priznanje za najbolju šahovsku karikaturu po oceni američkih novinara.
Partija s kumom
U igru na 64 polja uveo ga je otac Dragutin, koga je samo čvrsta odanost krojačkom zanatu zadržala podalje od velemajstorske titule i, ko zna, možda i svetske slave.
– Tata je bio zaista vrhunski šahista. Sa 14 godina je došao u Zemun iz Petrovčića, a već sa 15 je pobeđivao sve protivnike, i posle je dugo godina bio prvak Zemuna u šahu. Sećam se da je jednom u očevu krojačku radnju, baš preko puta nekadašnjeg Zemunskog pozorišta (današnjeg „Madlenijanuma”) svratio Pero Smederevac, koji je tada bio na čelu naše Šahovske federacije. Kaže: „Hajde, Dragutine, doveo sam ti kuma da odigrate partiju šaha”. Sedoše, u početku je bilo izjednačeno, na kraju taj čovek ipak pobedi. Pita tata: „Pa, ko ti je ovaj kum?”. A Smederevac odgovara: „Mihail Talj, sovjetski velemajstor i svetski prvak u šahu”. A stvarno mu je bio kum… – ozbiljno dodaje Prokopljević.
Jovanovu majku Dragicu i mlađu sestru Ružicu šah nije mnogo zanimao, ali je Jovan učio od oca, čak je kao osnovac bio i najbolji u Zemunu među vršnjacima, samo što među crno-belim poljima ipak „nije našao sebe”. Privukao ga je – fudbal. Igrao je u FK „Radnički Beograd”, posle je nekoliko godina trenirao u zemunskom „Jedinstvu”, ali je, zbog oticanja kolena sa 25 godina odustao od karijere golmana i zauvek napustio ovaj sport. I danas se sa nostalgijom priseća vremena kad je, kao klinac, jurio za loptom…
„Crtačku” karijeru započeo još 1960, kao dvadesetogodišnjak, objavljivao je u „Zemunskim novinama”, „Studentu” i „Ježu”, a od 1992. pa sve do penzionisanja 2005. godine bio zaposlen kao stalni karikaturista „Politike”.
Arhitekta u novinama
Ali, šta se dešavalo u tom međuvremenu od pune tri decenije?
– Upisao sam Arhitektonski fakultet u Beogradu, diplomirao 1967, bio kratko šef gradilišta u „Bežaniji”, posle toga se zaposlio u građevinskom preduzeću „7. juli”, napredovao do upravnika gradnje (prvo „zaduženje” mi je bio blok 61 u Bežaniji) , zatim radio na izgradnji palate „Beograđanka”, onda u Kursulinoj ulici kod Kalenićeve pijace (to su one lepe zgrade od crvene cigle, sa neobičnim prozorima, 14 objekata A kategorije). Jedan od tih stanova sam i projektovao, nadao se da ću se tu i useliti sa suprugom Mirom i ćerkama, ali… Nije mi se dalo. Ostao sam u Zemunu, i tu sam i danas – priča naš sagovornik.
Bio je on i upravnik gradnje novog doma zdravlja u Zemunu, a onda je 1982. prešao u „Beograd film”, gde je radio kao šef investicija, uređivao enterijere... Seća se sa koliko se pažnje i truda angažovao na rekonstrukciji bioskopa „Balkan”.
– Voleo sam arhitekturu, i pomalo žalim što sam otplovio iz tih voda, ali ipak je prevladala ona moja druga „žica”: kad su me pozvali iz „Politike”, našeg najstarijeg i najuglednijeg dnevnog lista, da budem njihov karikaturista, odmah sam prihvatio. Nekako je bilo i logično da se posle toliko godina i tolikih nagrada u celini posvetim mojoj najvećoj ljubavi, karikaturi – kaže Prokopljević, da bi se odmah zatim ispravio i dodao: „Naravno, posle moje supruge Mire, starije kćeri Tanje, mlađe Irene, i unuka – šestogodišnje Maje i četvorogodišnje Satje”.
Miru je upoznao i zavoleo u rodnom Zemunu, bila je po struci ekonomista, a po životnom opredeljenju atletičarka, čak je postavila i opštinski rekord u trci na 800 metara. Tanja (rođena 1971) je književnica i pesnikinja, dok dve godine mlađa Irena, koja živi u Los Anđelesu, radi kao tonac u filmskoj industriji i ponosna je majka dve pametne i lepe devojčice.
– Otkako su se rodile imam razlog više da češće putujem u Ameriku i duže se tamo zadržavam, ne samo da bih prisustvovao šahovskim turnirima i organizovao izložbe svojih karikatura – kaže Prokopljević.
Mada, istini na volju, ni to što je dvostruki deda, i što je već zakoračio u osmu deceniju života, ne odvraća ga od crtaće table. Napuštajući redakciju „Politikinog Magazina”, uputio nam je onaj svoj prepoznatljivi široki osmeh i tiho, gotovo pokajnički prozborio: „Izvinite što žurim, ali poslednji je dan da predam radove za Pjerov konkurs”.
-----------------------------------------
U počast pajacu
Vedri i vitalni Zemunac, čije su karikature ušle i u muzeje, dosad je imao 45 samostalnih i 470 grupnih izložbi, dobitnik je nekoliko nagrada „Pjer” – najvažnijeg domaćeg priznanja za novinsku karikaturu – i mnogih drugih koje je doneo kući iz Japana, SAD, Australije, Brazila, Francuske, Kine, Italije, Ukrajine, Portugalije, Belgije, Poljske, Sirije, Rumunije, BiH, Crne Gore… Ovih dana Jovan Prokopljević je osvojio „zlato, srebro i bronzu” u tri kategorije na 16. međunarodnom salonu „Diohenes Taborda” koji organizuje Muzej karikature u prestonici Argentine Buenos Ajresu, a upravo je obavešten da je za svoju „Nojevu barku” dobio i nagradu u Kini.
Neumorni Prokopljević je svoje najnovije radove, inspirisane operom „Smej se, pajaco”, izložio u zemunskom „Madlenijanumu”, gde ih posetioci mogu pogledati do 16. novembra, a u katalogu je njegov prijatelj i nekadašnji kolega iz „Politike” Muharem Durić napisao:
„Stounhendž, piramide, Kip slobode, Kineski zid, Akropolj, Tadžmahal, pored ostalog i Krivi toranj u Pizi i ostala čuda ukomponovao je u svoje radove Jovan Prokopljević. On je na svoju scenu izneo i muziku i sport i poroke, đavolje žene, ali i ekologiju, sport, epidemiju gripa, od bajkovitih careva i njihovih paževa do dvorskih luda, od Nojeve bajke do Krika, od prestola do cirkuske arene…”.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 07.11.2011.
