Izvor: Politika, 08.Jan.2012, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magija u očima Elizabet Tejlor
Pozorišni i filmski glumac priča o ocu Jozi Laurenčiću, Bojanu Stupici, Ričardu Bartonu, Ireni Papas, auto-trkama bez vozačke dozvole, ženama koje nemaju cenu...
Pozorišna predstava „Buba u uhu”, reditelja Ljubiše Ristića, jedna je od onih koja, dostiže sve rekorde dužine igranja. U Jugoslovenskom dramskom se, bez prekida, igra od 7. juna 1971. i uvek je rasprodata!
Jednu od vodećih uloga igra i Toni Laurenčić (62). U predstavi je od 1972. umesto pokojnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Slobodana Đurića, a posle toga je zamenio Milana Gutovića. U januaru će se igrati dva puta: 13. i 23.
Toni je imao značajnu ulogu i u „Nacionalnoj klasi”, jednom od čuvenih filmova reditelja Gorana Markovića, kao i u „Braći po materi”, „Balkanskim pravilima”, „Sutjesci”, „Ovčaru”, pa u TV seriji „Naše malo misto”...
U „Nacionalnoj klasi” je bio i glumac i vozač, jer i u stvarnom je vozio auto-trke.
Sada je, uz glumu, i kreativni direktor „Ideja plas komunikejšn”, marketing agencije. Ovu porodičnu firmu je osnovao Tonijev brat. U braku sa Snežanom ima ćerku Leu (11).
Ko Vas je uveo u život?
Odrastao sam u salonu Jugoslovenskog dramskog, pozorišta u kome je moj otac, Jozo Laurenčić, bio jedan od osnivača, a i glumac. Bio je poznat po ulozi Pometa u predstavi „Dundo Maroje”, a i kao profesor na Akademiji. Studenti mog oca su bili Ljuba Tadić i Bora Todorović. Majka Vera je bila prevodilac u pozorištu. Družili smo se sa istaknutim umetnicima. Meni se, po svemu, najviše dopadao čuveni Ljubiša Jovanović koji je imao prelepu ženu Sonju Hlebš.
Kad ste postali javna ličnost?
Student Akademije za glumu bio sam u 17. godini, a godinu kasnije već sam počeo da radim. U mojoj klasi su bili Voja Brajović, Bora Stjepanović, Vlada Jevtović, Marko Nikolić... Beogradsko dramsko nam je ponudilo stipendije, ali upravnik Jugoslovenskog dramskog Bojan Stupica, ponudio nam je pet hiljada više i ostali smo kod njega.
Šta Vam je donela gluma?
Nove prijatelje i priliku da se steknu iskustva i poznanstva koje čovek, u normalnim okolnostima, nikad ne može da ima. U toku snimanja filma „Sutjeska” upoznao sam Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor. On je igrao Tita, a ona je bila gost. Bila je tu i poznata grčka glumica Irena Papas. Ono što me posebno iznenadilo je velika trema Bartona pred snimanje. Elizabet je imala tako sugestivne oči da, kad me pogleda, kao da me obasja neka čarobna svetlost. To sad zvuči kao mit, ali ona je stvarno imala magijsku harizmu.
A kakvi su bili kad ne rade?
Voleli su, kao zabavu, najviše alkohol. Posebno Barton. Držali su se malo izdvojeno, ali su u kontaktima bili vrlo prijateljski raspoloženi. Ja sam bio uz Nedu Arnerić i Radeta Markovića. Bili smo grupa uz koju su bili „ranjenici”. S Bartonom nisam imao direktne scene. To se snimalo devet meseci. I niko nije znao ni pitao koliko to sve košta.
Šta Vam je dalo pozorište...
Šansu da budem uz velike umetnike. Imao sam sreću da radim sa najboljim glumcima, a i posebnim rediteljima one i ove zemlje: Matom Miloševićem, Miroslavom Belovićem, Dejanom Mijačem, Vidom Ognjenović, Egonom Savinom... To sam doživeo kao privilegiju.
... a šta sport, auto-trke?
Sport sam uvek voleo. S bratom sam imao „fijat 850 abart”. Vozili smo nekoliko relija u Jugoslaviji, i u Rumuniji. A bili smo totalni amateri. Nismo čak dobro znali pravila vožnje. Ali, imali smo rezultate. Na jednoj trci smo, kako se to kaže, „imali plasman” za učešće na posebnim trkama, a ja uopšte nisam imao dozvolu za vožnju. Doduše, bio sam suvozač bratu, ali vozio sam i ja. Organizatori trka tražili su samo lične karte ili pasoš, a ne i dozvolu...
Gde Vam je mesto u džet-set društvu?
Nisam baš ljubitelj izdvajanja u neku posebnu grupu. Poznajem mnogo važnih ljudi iz Beograda i širom Srbije, ali ne koristim to ni u poslu, a posebno ne u privatnim odnosima. Mnogo me više raduje druženje s iskrenim prijateljima. Ali, ponekad sam prinuđen da budem i u, uslovno rečeno, džet-set društvu i tada gledam da, posle svih obaveza, odem kući ili na pivo s kumom Vojom Brajovićem.
Da li ste blizu vlasti?
Nisam. Doduše, poznavao sam i poznajem mnoge iz vlasti, ali ljudi na vlasti me nikad nisu posebno zanimali. Kad se radi o politici u žiži mog interesovanja je socijalna pravda. I voleo bih da to imamo bar u okviru mogućeg, ali i to je vrlo teško. Takav moj stav je, u poslu kojim se bavim, velika mana, ali ne moram da se menjam. Imam svoj ventil. To je gluma. Ona me naučila da budem iskren i da imam disciplinu, a to mi daje samokontrolu. Sport me naučio da izgubljena trka nije izgubljeno takmičenje.
Kad Vam je bilo najteže?
Mislim da se u životu najteže doživljavaju gubici najmilijih, onih bez kojih nam život postaje teži. Meni je najteže bilo pre tri godine kad mi je umirala majka. Uvek je teško kad dođete u neke godine i kad shvatite da je više rođaka i prijatelja otišlo nego što ih je ostalo. Ipak, generalno gledano, zadovoljan sam. Okružen sam mladima i u agenciji i u pozorištu, pa i u kući. Oženio sam se u 51. godini dosta mlađom ženom.
Koja žena nema cenu?
U ovom trenutku za mene je to samo moja Lea, kćerkica. A imam jedno iskustvo na tu temu. Kad pravim reklamne spotove pozivam pred kameru lepe devojke i tada kamera otkriva lepotu na svoj način. Na primer: prelepa žena često na monitoru deluje prazno, iz nje ništa ne isijava. A potom pozovete pred kameru ženu koju, možda, ne biste ni primetili u nekoj gužvi, a iz nje, na snimku, izbija energija, sjaj oka, blagost i umiljatost lica...
Slavko Trošelj
objavljeno: 08.01.2012
.jpg)
