Izvor: Objava, 02.Nov.2020, 13:32

MARIJA ANTOANETA

Francuska kraljica Marija Antoaneta rođena je u Beču 2. novembra 1755. Najmlađa kćerka čuvene vladarke Marije Terezije, mala Marija Antonija Jozefa Johana, koju su svi zvali samo Antoaneta, bila je predodređena da i sama postane moćna vladarka. Tako je i odgajana. U luksuzu i raskoši, svake vrste. Kada je Francuska htela da učvrsti savez sa Austrijom, sklopljen 1756, pronađen je odgovarajući suprug u liku naslednika francuskog prestola dofena Luja Avgusta, unuka kralja Luja XV, a brak sa kćerkom iz austrijske vladajuće kuće sklopljen je na inicijativu moćnog francuskog ministra spoljnih poslova, Šoazela.

Kada je izabrana tek četrnaestogodišnja Antoaneta, na bečkom dvoru su zbunjeno primetili da je obrazovanje one koja je trebalo da postane francuska kraljica i gospodarica Versaja dotad bilo grubo zapuštano. Pokušali su da najočiglednije mane otklone intenzivnim kursom, utoliko pre što je Versaj važio za uzor ceremonijala i etikecije za sve ostale evropske dvorove. Ali propusti su ostali. Antoaneta, lepa i kapriciozna, bila je sklona naglim promenama raspoloženja, površna i dekoncentrisana. Samo je muzika privremeno uspevala da joj veže pažnju. Jednom je muzicirala s mladim Mocartom.

U maju 1770, sa nepunih petnaest godina, razmažena devojka upoznala se u Francuskoj sa samo godinu dana starijim dofenom, dobroćudnim ali lenjim i punačkim, i udala se za njega. Koketna princeza je tako nastavila sa lagodnim načinom života kao i na bečkom dvoru. Pošto su duže razmišljanje i diplomatska suptilnost bili tuđi njenom karakteru, na francuskom dvoru nisu je ni zavoleli ni cenili, nije imala prijatelje ni decu. Izneverila je očekivanja koja su Francuzi imali od supruge svog budućeg kralja. Odbijala je da se povinuje i vladajućoj modi na francuskom dvoru, pa je umesto korseta i dugačkih haljina oblačila kratke pantalone i kapute za jahanje. Sve što je činila vrtelo se oko njenog sopstvenog uskog sveta, bila je lakomislena i rasipnica. Marija Antoaneta je robovala igri na sreću i narod je uopšte nije zanimao.

Nakon smrti kralja Luja XV, 1774, njen muž i ona su krunisani za kralja i kraljicu Francuske. Stanovništvo je isprva bilo naklonjeno mladom paru. Međutim, pokušaj Marije Antoanete da utiče na raspodelu političkih funkcija, na primer da vrati položaj i ugled ranije smenjenom ministru Šoazelu, učinio ju je još neomiljenijom na dvoru, a pošto je maksimalno koristila vladarske privilegije, stekla je nove neprijatelje. Susret s njom mogao je da bude ponižavajući. Ako ne bi progovorila prva, niko nije smeo da joj se obrati. Kraljeve tetke uskoro su je potcenjivački zvale "l'Autrichienne" (Austrijanka). I narod se uznemirio. Nestrpljivo su čekali naslednika. Poseta cara Josipa II, brata Marije Antoanete, Francuskoj, 1777, pomogla je da ovaj odlično isplaniran i na najpompezniji mogući način sklopljen brak ubrzo bude konzumiran. Naime, Josip II je uspeo da ubedi mladog kralja, sada Luja XVI, kome je fimoza (pojava da kožica ne može da se prevuče preko glavića polnoga uda) zadavala bol prilikom svakog polnog čina, da se podvrgne operaciji. Takođe, car je svojoj sestri očitao bukvicu, jer su život na dva najčuvenija evropska dvora i okruženje oko nje bili doprineli da mlada kraljica izgubi svaki osećaj za realnost. Nadoknađujući ono što je propuštala u bračnom životu, upuštala se u ljubavne veze s dvoranima i favoritima. Odevala se ekstravagantno, a trošila je mnogo novca na zabave kao što su balovi pod maskama bez kraljeve pratnje, igre na sreću i život u njenom malom dvorcu za zabavu, Malom Trijanonu. Njeni neprijatelji nisu propuštali da iscrpno pričaju o tome.

Posle osam godina braka, Marija Antoaneta je najzad donela na svet dete. Ali bila je to kćerka. Tek 1781. rodila je dofena, Luj-Žozefa Aleksandra. Svima je laknulo. Marija Antoaneta je deci pružala mnogo ljubavi. Onda je afera s ogrlicom potresla njen ugled, a ne manje i monarhije. Pronele su se glasine da je kraljica bila spremna da pruži ljubavne usluge jednom kardinalu da bi došla u posed skupocenog nakita.

U međuvremenu, zemlja i država tonuli su sve niže. Francuska je u drugoj polovini XVIII veka, mada jedna od najvećih, najmnogoljudnijih i najsnažnijih evropskih zemalja, koja je za mnoge predstavljala samo središte kulture i civilizacije, bila u dubokoj krizi, pre svega finansijskoj. Politička moć bila je u rukama pariske aristokratije. U međuvremenu, seoska aristokratija nastavila je da vlada u stilu feudalnih plemića, iznuđujući, na srednjovekovni način, porez od seljaka. Ovi ljudi bili su veoma siromašni, a njihovi metodi obrađivanja zemlje zastareli. Nezadovoljstvo svih slojeva francuskog društva bilo je ogromno. Čekao se samo trenutak kada će narodni bes proključati.
Luj, koji je bio iskren čovek s dosta dobrih karakternih osobina, nije imao snagu volje ni sposobnosti da sprovede neophodne reforme. Dobronamerni potezi, kao što je ponovno uvođenje parlamenta, postigli su efekat suprotan od onoga kojem je težio i samo su ubrzali kraj starog režima. Izabrani iz redova plemstva i sveštenstva, poslanici koji su vodili glavnu reč protivili su se svakom ograničenju svojih povlastica. Kao protivnik novih ideja, Marija Antoaneta ohrabrivala je Luja da ignoriše savete svojih liberalnijih ministara, kao što su bili ministar finansija Tirgo, a kasnije i bankar Neker.

U nedoumici šta da čini, kralj je konačno 1. maja 1789. sazvao Skupštinu državnih staleža, skup plemstva, sveštenstva i građana. Ta ustanova nije zasedala od 1614. Bila je to Lujeva najava kapitulacije kao apsolutnog vladara. Međutim, ni on ni njegovi savetnici nisu uvideli kakve su se opasnosti u međuvremenu nadvile nad njih. Jedna nova sila stajala je u pripravnosti da se dočepa vlasti. Treći stalež, srednja klasa, odavno je imala takvu težinu u privredi i društvu da je htela da sudeluje i u upravljanju zemljom. Kada je počelo zasedanje Skupštine državnih staleža, brzo je postalo jasno da se plemstvo i crkva protive gubitku privilegija, a kamoli podeli vlasti. U novom trenutku zatišja - proceduralna pitanja su omela nastavak, a kralj nije mogao da se odluči - poslanici trećeg staleža su se 17. juna proglasili Narodnom skupštinom. Priključili su im se liberalni plemići, kao i, dva dana kasnije, većina poslanika iz redova sveštenstva. Ovi ljudi su se 20. juna na teniskom igralištu u Versaju zarekli da se neće razići dok Francuska ne dobije ustav. Luj je bio spreman na ustupke, ali je odbio da prizna jednakost svih i da ukine plemstvo. Kada se zatim pronela vest da je Neker otpušten, 14. jula 1789. proključali su nataloženo nezadovoljstvo i bes. U Parizu je gladna gomila provalila u skladište oružja, zapravo s namerom da otvori magacin s hranom. Ali onda su napali Bastilju, skladište municije. Posle četvoročasovne borbe, mali garnizon je kapitulirao. Vojnici su masakrirani, a glava komandanta, nabodena na koplje, nošena je kroz Pariz. Francuska revolucija je počela.

U međuvremenu je Marija Antoaneta pokušavala da ubedi svog muža da s porodicom pobegne u Mec. Tamo su bile trupe odane kralju. Ali on je to odbio. Pa ipak, pod uticajem svoje žene, kralj se i sledećih nedelja protivio da ukine feudalna prava.

Marija Antoaneta, koja je nesvesno stekla mnogo neprijatelja, našla se u samom centru istorijskog vihora. Tih dana vozila se u kočiji i prilikom šetnje pitala zašto ljudi izgledaju tako nesretni. "Vaše veličanstvo, više nemaju hleba", odgovorio joj je neko. I zaista, zbog žetve koja je podbacila, godine 1789. cene hleba su drastično uvećane. Ali na ovo obaveštenje Marija Antoaneta je odgovorila rečima koje su ušle u istoriju: "Ako narod nema da jede hleba, neka jede kolače."

Posle ovakve reakcije Marije Antoanete, u pamfletima i pozorišnim komadima u Francuskoj kraljica je neprestano i nemilice napadana. U svemu tome bilo je i bezočnih laži, na primer čak su tvrdili da ima incestuoznu vezu sa svojim sinom.

U junu 1791, pri pokušaju bekstva iz Francuske kraljevski par je zaustavljen u Varenu i pod jakom oružanom pratnjom vraćen u Pariz. Marija Antoaneta je prekonoć osedela. Onda su u kraljevskim odajama pariskih Tiljerija pronađene hartije koje su sadržavale planove za kontrarevoluciju. Desetog avgusta 1792. Tiljerije su zauzete posle žestokog sukoba u kojem je među napadačima život izgubilo 400 ljudi, a na strani branilaca, uglavnom švajcarske garde, oko osam stotina. Kraljevska porodica je još istog dana zatvorena u dvorac Tampl, nekadašnje parisko sedište vitezova templara, a Luj je svrgnut s prestola. Sada je bio samo građanin Luj Kapet.

Revolucionari su se od aprila nalazili u ratu protiv Austrije i Pruske. Tamošnje vladarske kuće bile su generalno protiv smene monarhističkog uređenja novim oblikom vlasti, a posebno protiv uklanjanja francuske monarhije. Isprva je izgledalo da se loše organizovanim revolucionarima ne piše dobro. Ali onda je kanonada kod Valmija 20. septembra 1792. donela preokret u ratu. Vojska revolucionara je prvi put izdržala snažan neprijateljski napad. Gete, koji je u komori vajmarskog vojvode bio očevidac artiljerijske bitke, nije mogao a da ne zabeleži: "S ovim mestom i danom počinje nova epoha svetske istorije."

Ali Luj je za revolucionare i dalje bio opasan. Još je imao mnogo pristalica. Bojali su se kontrarevolucije. Na pariskim ulicama rulja je besnela i zahtevala Lujevu glavu. Pre svih je Robespjer, vođa radikalnih jakobinaca, želeo da fizički ukloni svrgnutog kralja. Konvent je najzad osudio Luja na smrt najtešnjom većinom od 361 glasa naspram 360 glasova. Odrubili su mu glavu 21. januara 1793. na Place de la Révolution (Trgu revolucije), današnjem Place de la Concorde (Trgu sloge). Odsečenu glavu pokazali su gomili.

Zatočena u tamnici Konsijeržeri, jedna od dve i po hiljade zatvorenika, Marija Antoaneta, sada "udovica Kapet", impresionirala je sve svojom pobožnošću, hrabrošću i dostojanstvom. Zazidali su prozor njene ćelije i držali je pod stalnom prismotrom. Nije mogla da načini nijedan pokret a da je stražar ne prati pogledom. Njenog drugog sina, koji je posle smrti svog starijeg brata u junu 1789. postao prestolonaslednik, oduzeli su joj još ranije. Umro je 1795. od bolesti, u pariskom zatvoru Tampl. Najzad su joj uzeli i kćerku, koja je jedina iz porodice preživela revoluciju.

Dvanaestog oktobra 1793, javni tužilac Fukije-Tenvil otvorio je suđenje Mariji Antoaneti za kontrarevolucionarnu delatnost. U tamnoj sudnici s drvenim panelima, za vreme postupka koji je trajao dva dana, teretili su je nizom optužbi. Na klupu za svedoke izveden je i novinar Žak Rene Eber. On je ponovio tvrdnju da je Marija Antoaneta imala incestuozni odnos sa svojim mlađim sinom.

Bivša monarhistkinja branila se s nepokolebljivim dostojanstvom. Na sramne optužbe kojima ju je blatio Eber odgovorila je: "Ljudska priroda ne može da odgovori na takve optužbe protiv jedne majke. Apelujem na sve majke u ovoj sali." I zaista, ovo je neočekivano dovelo do toga da je publika prema njoj čak pokazala simpatije. Međutim, smrtna presuda je odavno bila pripremljena, čak i da nije dokazano da je sarađivala sa kontrarevolucionarima i da je tajno podsticala austrijsku invaziju Francuske kako bi se ugušila revolucija. Svojoj zaovi Elizabeti, koja ju je dugo pratila u zatočeništvu i sama ležala u tamnici, Marija Antoaneta je pisala: "Ja sam već osuđena, ne na sramnu smrt, koja čeka samo zločince, nego na ponovni susret s tvojim bratom (...) Molim sve koje poznajem (...) da mi oproste svaki bol koji sam im možda nehotice nanela (...) Adieu, mila nežna sestro! (...) Grlim te svim srcem, kao i sirotu dragu decu!" Elizabeta nikada nije primila to pismo, a u godini posle toga i sama je giljotinirana.

Dva dana posle presude, Marija Antoaneta se 16. oktobra 1793. oko deset sati popela u taljige u koje je bio upregnut jedan vranac. Ruke su joj vezali na leđima. Bila je poslednji put obučena u haljinu od belog pikea, crnu potkošulju, šal od muslina i cipele boje šljive s visokom potpeticom. Kosa joj je bila počešljana i napuderisana. Pogled joj je bio ravnodušan.

Bio je lep svež dan, pomalo maglovit, sunce je pokušavalo da sija, i sve su ptice pevale. "Dvesta hiljada ljudi se u Vas zaljubilo", rekao je maršal De Brisak pre dvadeset tri godine, kada je Marija Antoaneta trijumfalno ušla na isti ovaj trg. Tog dana, kao i sada, ljudi su prodavali kolačiće i limunadu. Tog dana, kao i sada, svi su bili u stanju velikog uzbuđenja.

Dok su se taljige bližile gubilištu, ceo Pariz je bio na nogama. Ceo sat jeziva procesija se kretala po gruboj kaldrmi ka Trgu revolucije, na kojem je njen muž pogubljen giljotinom. Raspoloženje u masi bilo je kolebljivo. Žudnja za senzacijom mešala se sa osvetničkim željama. Među posmatračima bilo je i pristalica monarhije, i stoga je mlada republika bila na oprezu. Na ulicama su bile desetine hiljada žandarma. Kada su se taljige približile gubilištu, masa se tako stisnula da nisu mogle da se kreću. Konj se uplašeno propeo. Dželat i njegov sin zagradili su telima Mariju Antoanetu. Ona nije čak ni oborila oči. Popela se stepenicama na drvenu platformu. Sveštenik joj je stalno nešto govorio. Jedan dželatov pomoćnik ju je otraga blago gurao, a drugi joj skidao šal od muslina što joj je pokrivao ramena. Osetila je kako joj se njegova prljava ruka dotakla vrata, naglo se trgnula i nogom stala dželatu na nogu. "Pardon, gospodine", rekla je. "Nije bilo namerno." Bile su to poslednje reči što ih je izgovorila carska kćerka, kraljica Francuske, udovica Luja XVI. Podne i četvrt odbilo je na tornju Tiljerija kada je sečivo giljotine zviznulo. Gomili je pokazana odsečena glava, koju su držali za kosu. Masa je vikala: "Živela revolucija!"

Ni u trenutku kada su je vodili na gubilište, Marija Antoaneta nije bila svesna svojih postupaka, jer je njen život uvek vođen daleko od surove francuske stvarnosti. Imala je dara za uživanje i raskoš, ali ne i za vladanje. Bila je veoma omrznuta, i mali broj Francuza zažalio je njen kraj.