Izvor: Glas javnosti, 24.Maj.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Logor u kom se ubijalo čekićima
Pre nego što su se 26. aprila uputili ka Donjoj Gradini i Jasenovcu studenti beogradskog Fakulteta bezbednosti o ovom koncentracionom logoru nisu znali skoro ništa. Međutim, već prvi susret sa ostacima jednog od najozloglašenijih ustaških mučilišta, u kom je tokom Drugog svetskog rata mučki ubijeno oko 700.000 nevinih Jevreja, Srba i Roma, obilazak grobnica i poseta obližnjem muzeju, ostavili su ih bez daha. Kako priznaju, i bez mogućnosti da o zverstvima nedostojnim čoveka, koja su se >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na tom mestu dešavala, ćute. Upravo zbog ovoga su na fakultetu organizovali tribinu, sa ciljem da kolegama sa drugih fakulteta prenesu svoje utiske i animiraju ih da im se sledeće godine pridruže na putu u Jasenovac.
- Cilj nam je da prikažemo sve što smo saznali o stratištu jasenovačkom, da se o tome govori, a ne da se ćuti. Na put se, nas pedesetak uputilo ponajviše zaslugom profesora Darka Trifunovića. U Donjoj Gradini domaćini su nas proveli po groblju, odveli u muzej, prikazali nam nekoliko dokumentarnih filmova... - priča Nikola Milovanović.
Marija Lilić, student FB i član fakultetske organizacije „Ujedinjena Srbija“, priča da je spuštanje ka grobnicama, gde su položili vence i odali pomen žrtvama, na nju ostavilo utisak koji neće nikada zaboraviti.
Na tribini su bili prikazani i dokumentarni filmovi „Sunce i žica „ i „Bog je ćutao“, autora Sime Brdara iz Republike Srpske, inače stručnjaka za stratište u Jasenovcu, koji je takođe bio gost Beograda.
- Reč je o ispovesti Sedika Danona, u to vreme poslednjeg preživelog Jevrejina, koji je sa samo 18 godina prošao pakao Jasenovca, a koji je, nažalost, preminuo pre desetak dana. On kazuje kako su ih terali da kopaju rake za decu, koje su ustaše onda maljevima ubijali i ubacivali u njih, sve im vičući kako „idu kod mame i tate“. Bio je to logor u kom se mecima ubijalo čekićima, noževima, toljagama, žicama... S pravom su ga nazivali „fabrika smrti“, a mnogi smatraju da je to bio jedan od najozloglašenijih logora Drugog svetskog rata, gori čak i od Aušvica i Dahaua... Isti film gledali smo u jasenovačkom muzeju, a utisak koji je za njim ostao bio je takav da smo shvatili da o tome treba pričati, jer se istina o tom mestu godinama skrivala, a sačuvane dokumentacije skoro i da nema. Po prikazivanju filma, kolege sa Filološkog, Tehnološkog, Filozofskog i drugih fakulteta ostale su bez reči. Neki su i zaplakali - priča Višnja Đujić, dodajući da će grupa koja će sledećeg aprila krenuti u Jasenovac po svemu sudeći biti znatno veća.
To je bio najjeziviji logor mozda cak i u istoriji celog covecanstva. A dobro znamo zasto se o tome cuti. Trebalo bi da se o tome prica sto vise i da se djacima vec u osnovnim skolama objasni istina. Danasnja generacija mladih nema pojma o tome i to je strasno, zrtve su zaboravljene i na taj nacin ponovo ubijene.
