Izvor: Politika, 21.Maj.2011, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav je čudo u njenom životu
Tata, pisac Dragoslav Mihajlović. Suprug Voja Brajović, glumac. Njoj su, ipak, najvažniji bliskost koju oseća u njihovom društvu i posao kojim se ona bavi
Mada je priznala da bi joj mnogo više prijalo da razgovaramo o poslu, nego o privatnom životu, glumica Milica Mihajlović je na dogovoreni intervju došla sa srdačnim osmehom na licu, svesna da u njenom slučaju te dve stvari nije lako odvojiti. Samo to što je ćerka poznatog pisca Dragoslava Mihajlovića koji je zauzeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << visoko mesto u srpskoj književnosti, i supruga poznatog glumca Voje Brajovića i bivšeg ministra kulture i pre svega džentlmena, sa kojim ima osmogodišnjeg sina Relju, dovoljno je intrigantna da bi mogla poslužiti kao scenario za jednu malu filmsku priču.
Tako izgleda posmatrano sa strane. Veličinu ove dvojice važnih ljudi u njenom životu Milica meri kroz bliskost i spokoj koji oseća pored njih.
– Valjda se sličan sličnom raduje. Ponosna sam što imam takve sagovornike i saradnike. Mi često pričamo o onome što nas opseda, a to su uglavnom stvari kojima se trenutno i bavimo. Oni su moja inspiracija i korektiv – ističe naša sagovornica koja pleni svojom jednostavnošću i neposrednošću.
Karakterna glumica
Milica je veoma rano spoznala šta će postati kad poraste, jer je imala sreću da stasava u umetničkom okruženju i da bude ohrabrena da se upusti u jedan tako neizvestan život, kakav je život glumca.
– Moj stariji brat je slikar a inače oboje volimo da čitamo, jer smo rasli uz knjige. Za slikarstvo, na žalost, uopšte nemam dar, a pisanje sam zapostavila. Kao devojčurak sam za neke literarne radove i nagrade dobijala, i posle sam polagala prijemni na književnosti, ali pošto sam odmah „upala” u uži izbor na Fakultetu dramskih umetnosti, a to sam više želela, potpuno sam se predala glumi. Moj poziv je moja velika ljubav – kaže.
Mada je igrala razne ženske likove, koji su bili zapaženi u pozorištu i na filmu, za pojedina ostvarenja dobila je i nekoliko uglednih nagrada, Milica se ne može svrstati u kategoriju glumaca u modi.
– Ja sam karakterna glumica. To se tako zove. To mi je veliki izazov i radujem se što stalno moram da istražujem zbog novih zadataka koji su toliko različiti, pa nije moguće da se uljuljkam i da posegnem za nekim šablonom. Veoma je bitno i da postižem harmoniju sa ljudima sa kojima radim, ali najvažnije mi je da lik koji tumačim literarno bude inspirativan. Da me ta sudbina koju treba da odgonetnem uzbuđuje. Ako mi tekst deluje odbojno, ne želim da učestvujem. Prosto nisam u stanju da se prisiljavam – ne krije umetnica.
I pored tako visokog kriterijuma koji postavlja, ipak je prilično prisutna na sceni, da jedva uspe da sastavi koji slobodan trenutak. Ali, njen suprug Voja je jednom prilikom objasnio da „kad se glumac žali da ima previše posla, on se u stvari hvali”.
– To je tako u našem poslu. Ili je sve u isto vreme, ili ništa. Mi volimo da radimo, ali zavisimo od drugih ljudi, pa se zadesi da vas neki i šikaniraju. U tim situacijama unutrašnji gonič te tera i ne da ti da posustaneš – otkriva.
Sudbonosna uloga
Spisak naslova u kojima je igrala je poduži: „Kaži zašto me ostavi”, „Ljubinko i Desanka”, „Na čijoj strani”, „Velika sveska”, „Antigona u Njujorku”, „Paket aranžman”, „Beli, beli svet”, „Čekaj me, ja sigurno neću doći”, „Pazarni dan”, „Čudo u šarganu”, „Ejmin pogled”, Pazarni dan”, „Bure baruta”... Neke od tih uloga su joj iz različitih razloga bile veoma važe, ali, jedna je sudbonosna. Na snimanju filma Gorana Markovića „Urnebesna tragedija” dogodila se ljubav, posle koje je glumački par, Milica Mihajlović i Voja Brajović, postao i bračni par. Ne bi, kaže, umela da opiše kako se to desilo. To su neki dubinski tokovi.
– Kad bi ljubav bilo tako lako objasniti onda bi postojao i recept. Ali, to su neopipljive stvari, zato je ljubav čudo u svačijem životu – smatra.
Iako ne pripadaju istoj generaciji, Milica i Voja su već dugo zajedno i dobro se slažu i privatno, i poslovno.
– Igrali smo u pet, šest naslova. Od naših zajedničkih projekata najviše volim „Pogled u nebo” koji smo igrali u „Zvezdara teatru”, „Antigonu u Njujorku”, predstavu Budva-Grad teatra, „Galeb”... Mi se veoma dobro razumemo i brzo kapiramo, a rukovodimo se i istom estetikom i zato odlično funkcionišemo na sceni – objašnjava naša sagovornica.
Uprkos mnogobrojnim aranžmanima, oni su skladna i vesela umetnička porodica koja nalazi vremena i za svoja lična zadovoljstva.
– To je neobičan raspored obaveza. Ili smo mnogo slobodniji od drugih majki i očeva koji rade od devet, do pet, ili smo prezauzeti. To su ograničeni periodi koji traju dva, tri meseca, a onda prođe gužva. Ali, i tada se organizujemo tako da svaki slobodan trenutak provodimo sa našim sinom Reljom koji ide u drugi razred osnovne škole. Za roditeljske sastanke sam zadužena ja. I meni je mama išla na roditeljske. U pogledu opšteg obrazovanja upućen je na sve u kući, a za domaće zadatke se uglavnom brine sam. Mada je rano govoriti, za sada je dobar đak. To se nekako podrazumeva i mi ga tako usmeravamo. Nije potrebno da ulaže preterane napore, dovoljno je da uključi klikere – uverena je brižna i odgovorna majka.
Neraskidive emotivne veze
Boravak u prirodi i odlazak na godišnji odmor su im posebno zadovoljstvo.
– U mom odrastanju, Kalemegdan je bio centralno mesto za istraživanje. Danas je to Ada. Ona je čarobna. Tamo često vozimo bicikle. Doduše, iznajmljene, jer su nam naše tri puta ukrali. Ada je ranije bilo divlja, a sada je tako lepo sređena, da bi svaka svetska metropola mogla da se podiči.
Često odlazimo i na Divčibare. Tamo moji roditelji imaju kuću. Svaki boravak tamo okrepljuje me i osvežava, jer me na neki način vraća u detinjstvo. Vidim da i Relja na isti način doživljava Divčibare. Voli i kad pođemo na letovanje u Budvu, gde mu žive stric i strina. Povremeno posećujemo i mog brata koji se sa suprugom i dva sina nastanio u Portugaliji. Ali, daleko je, treba dosta para za put – konstatuje Milica koja očigledno voli da drži najbližu rodbinu na okupu.
Veoma je zadovoljna što je njen sin vezan i za brata i sestru iz Vojinog prvog braka.
– Mislim da je ogromno bogatstvo kad imaš brata ili sestru. Dok smo mi mogli da ih usmeravamo jedne ka drugima, mi smo to činili, a sada je to samo njihova stvar. Relja ih obožava, kao što ja obožavam svog starijeg brata. Uvek postoje stvari koje ne možeš da kažeš ni ocu, ni majci, a bratu ili sestri možeš. To je divno. Osećaš se sigurno. Može da bude i dreke, i halabuke, ali ljubav se podrazumeva – zaključuje Milica sa posebnim zadovoljstvom.
-----------------------------------------
Srce ne pita za godine
Kada je sa devetnaest godina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu zaigrao u komadu (izveden je samo tri puta i onda ukazom Josipa Broza Tita zabranjen) po čuvenom romanu „Kad su cvetale tikve”, autora Dragoslava Mihajlovića, Voja Brajović nije slutio da će se oženiti ćerkom poznatog pisca, jer ona tada još nije došla na ovaj svet. Ni Milica Mihajlović, koja je bila dete kada se prikazivala TV serija „Otpisani”, nije slutila da će ilegalac Tihi, u koga su sve devojke iz kraja bile zaljubljene, postati njen životni partner. Ali, kad se ljubav rađa, srce ne pita za godine.
--------------------------------------------------------------
Društvena osoba
Milica je rođena 1972. godine, u Beogradu. Najranije detinjstvo proteklo joj je na Karaburmi. Sada i njen sin raste u jednom beogradskom naselju, među gomilom dece, kao tada ona. A, onda su se preselili u centar grada, na ogromnu sreću njenih roditelja, a na njenu veliku nesreću, jer su tu mahom stanovali penzioneri.
– Sećam se da je moja mama ceo kraj oko Studentskog trga oblepila oglasima: Milica od šest godina traži društvo! Ali moja usamljenost je kratko trajala. Pošto sam veoma komunikativna, brzo sam stekla nove prijatelje u školi. Čitava generacija nas koji smo krenuli iz „Dadova”, Milena Pavlović, Anja Suša i još mnogo, mnogo nas, takođe smo i danas u kontaktu. Pošto gluma nije samo posao, već i strast, i ljubav, i opsesija..., imam bliske prijatelje i među kolegama. Mi radimo timski i veoma smo upućeni jedni na druge – otkriva naša sagovornica.
-------------------------------------------------------------
Ima je svuda
Milica je stalni član „Ateljea 212” i pre neki dan, tačnije 17. maja, imala je premijeru predstave „Trst”, u režiji Alise Stojanović. Igra i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i „Pužiću” kod Branka i Cace. Baš nedavno je igrala u predstavi „Laza, mamina maza”.
– Pozorištance Puž zauzima veoma bitno mesto u mom životu, zato što sam ja odrastala uz njih, bratance sam tamo vodila, a sada i moj sin raste uz njihove predstave – ističe glumica.
Može se takođe videti i na „velikom platnu”. Nedavno je završila snimanje filma „Top je bio vreo”, u režiji Bobana Skerlića, a u toku je snimanje filma „Ustanička ulica”, u režiji Miše Terzića.
----------------------------------------------------------------------
Potpitanja
Voli haljine i – nosi farmerke
– Na žalost ne izlazim iz farmerki, zato što imam toliko mnogo obaveza. Ali, najviše volim da nosim haljine. Kad god se zalepim za neku koja mi se dopadne, to je nešto što već imam. Dakle, moj stil se uglavnom ne menja. Uvek su isti modeli vedrih boja.
Šta je u životu najviše obradovalo i zasmejalo, a šta uplašilo?
– Sasvim sigurno, i najveće radosti, i najveće strepnje vezane su za dete.
Šta nikad neće zaboraviti?
– Prilično se bavim svojim emotivnim nasleđem i svim onim što sam naslagala kroz život. Puno kopam po sebi i po svojim radostima ili traumama. Čak i neke stvari koje mi se čine da sam zaboravila, prorade kada se susretnem sa nečim što treba da oživim u sebi.
Koji poklon je najviše obradovao?
– Ne mogu da kažem konkretno šta je to, ali znam da sam od onih osoba koji se veoma raduju svakom poklonu. Tome me je mama naučila. Volim da dobijam, knjige i razne ženske gluposti. Posebno minđuše.
Da li ide na pijacu?
– Kako da ne. Pa, kuvamo oboje. Ja sam zadužena za ona redovna jela, boraniju, grašak, pasulj, kupus..., a Voja sprema neke specijalne stvari. Peče ćurku za Novu godinu. Mada nemamo svaki dan priliku za porodični ručak, nastojimo da se okupimo kad god je to moguće. Porodični ručak je posebna atmosfera.
Dana Stanković
objavljeno: 22.05.2011.
