Izvor: Politika, 25.Jun.2011, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepa protina kći
Poznata glumica, koja je dramatizovala tekstove svog najboljeg prijatelja Mome Kapora i oživela lik revolucionarke i feministkinje Aleksandre Kolontaj, kaže da se celog života držala saveta svog oca, popa Marinka: „Ne deli ljude, nego ih spajaj!”
Tog poslednjeg majskog dana 1934. godine, kad je mlada Vrščanka Mileva Đuričin rodila svoju prvu kćer, kao da je ceo grad bio okićen trešnjama. Mali, sočni crveni plodovi krasili su stabla, prekrivali pijačne tezge, izvirivali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz pletene korpe koju je buduća mama spustila kad je osetila trudove.
Možda će baš zato Rada Đuričin zavoleti trešnje više od sveg ostalog voća, i pamtiti ih kao poseban poklon za svaki svoj rođendan proslavljen u rodnom gradu. Ali nisu to jedine lepe uspomene koje je vezuju za Vršac.
– Tu sam provela divno, bezbrižno detinjstvo uz roditelje i mlađu sestru Nadeždu, među prijateljima i sugrađanima koji su veoma poštovali mog oca, svog Pop Marinka. Eto, njegovim su imenom nazvali i jednu ulicu u Vršcu! – kaže poznata glumica, koje je i sama svojim višedecenijskim profesionalnim i humanitarnim angažovanjem u ovom gradu (rekla bi „na tatin ponos”) zaslužila nagradu za životno delo, koja joj je uručena uz ikonu svetog Teodora, slavu grada Vršca.
„Buba u uhu” i „Tajna crne ruke”
Radin otac je punih 65 godina, na sopstveno zadovoljstvo i na radost pravoslavnih vernika, obavljao sveštenički poziv u višenacionalnoj, multikonfesionalnoj sredini malog, mirnog vojvođanskog grada u kojem su se preplitali jezici, kultura i običaji Srba, Rumuna, Slovaka, Nemaca… Pop Marinko je i svoje dve kćeri, kojima je kum Ivan Kotov, inače Rus, nadahnuto nadenuo imena radosti (Radojka) i nade (Nadežda), učio toleranciji, ljubavi prema bližnjem („ma koje vere bio”), vrednom radu i – skromnosti.
Kako su roditelji reagovali na Radinu odluku da upravo glumu, profesiju u kojoj je skromnost više prepreka nego vrlina, izabere za životni poziv?
– U Beograd sam otišla s namerom da studiram srpski jezik i književnost. Upisala sam Filozofski fakultet… a onda shvatila da nisam zadovoljna tim izborom, da me privlači nešto drugo. Posle godinu dana postala sam student glume na Fakultetu dramskih umetnosti. Ipak, da zadovoljim roditelje koji su smatrali da je glumački poziv ekonomski neizvestan, završila sam i onaj prvi fakultet. Do 1961. u rukama sam imala dve diplome – kaže naša sagovornica, koja se glumom bavi i danas (upravo je, sa kolegama i režiserom Ljubišom Ristićem, odigrala 1.500 predstavu „Bube u uhu” i proslavila četiri decenije otkako je popularni komad Žorža Fejdoa postavljen na scenu JDP, dočekala je i 1.000 izvođenja „Kraja vikenda” i „011” sa Mišom Janketićem) ali nije sasvim zapostavila ni svoje književno obrazovanje.
Pre desetak godina je objavila knjigu – dnevnik „Tajna crne ruke”. To je, objašnjava, svojevrsni pozorišni dokument, svedočanstvo o jednom od naših najneobičnijih režisera, Ljubiši Ristiću, njegovoj kontroverznoj predstavi, i nastanku alternativnog projekta KPGT – Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar.
U proteklim godinama Rada Đuričin je takođe adaptirala, dramatizovala i priredila za izvođenje na pozorišnoj sceni, na televiziji i na radiju veliki broj tekstova (sakupljenih u knjizi „Moje monodrame”) pre svega svog omiljenog pisca i najbližeg prijatelja Mome Kapora, sa kojim se družila još od studentskih dana. Čuveni pisac i slikar je iskričavu lepotu Radinih tamnih očiju i prepoznatljivog osmeha (jednako blistavog danas, bez ikakvih kozmetičko-hirurških intervencija, kao i kad je bila nestašna vršačka gimnazijalka) ovekovečio na portretu „Dama sa šeširom”, koji dočekuje goste u beogradskom stanu Rade Đuričin i njenog supruga, prof. dr Dragoslava Popovića.
Samog profesora nismo imali prilike da upoznamo. Izbegava novinare, ne slika se u javnosti sa suprugom sa kojom je, inače, više od 50 godina u braku, i sve te decenije dok je ona nastupala u svojoj zemlji, na scenama i festivalima širom sveta, njegove izjave su isključivo bile upućivane studentima, kojima je predavao nuklearnu fiziku na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, kolegama i uskom krugu stručnjaka.
Njeni muškarci
Pitamo poznatu glumicu kako su, privatno i profesionalno, na nju uticali najvažniji muškarci u njenom životu: otac, suprug, sin, najbolji prijatelj… i kako je njena slava uticala na njih?
– Tata je bio čovek koji je smatrao da se sve teškoće mogu prevazići predanim služenjem Bogu i narodu i dobrom voljom. Na svet je gledao bez gorčine, sa razumevanjem, vedrinom, čak i humorom. Sećam se, neposredno posle rata jedan vernik mu se požalio da se plaši da dolazi u crkvu jer će izgubiti posao, a tata mu je rekao „Ne brini, moli se kod kuće dok ovo ne prođe”.
Poštovao je sve religije i voleo da pomaže ljudima bez obzira koje su vere. Nedeljom je obilazio pacijente u vršačkoj bolnici i na poklon im nosio ikonice. A mlade koje je venčavao darivao je malim Svetim pismom s posvetom. Uživao je da svoje parohijane vodi u posete manastirima i veoma se pomno pripremao da im govori o tim svetinjama i srpskoj istoriji.
Jednom prilikom, u grupi se našla i izvesna Juliška. Da joj ne bi bilo neprijatno, iz priče je namerno izostavio kako su Mađari maltretirali Karađorđa.
I mene je savetovao da nikad ne učestvujem ni u čemu što deli ljude, već u onome što ih spaja. I još da se potrudim da svakoga dana nekoga nečim obradujem, makar ljubaznim pozdravom.
Bez gunđanja i osude prihvatio je moj izbor životnog poziva, bodrio me, čak veoma pažljivo slušao odlomke iz mojih uloga koje sam imala običaj da mu čitam, pa i iz „škakljivijih“ tekstova kao što je „Strah od letenja” Erike Džong. Eto kako je uticao na mene: širinom svog duha i interesovanjem za ono što radim.
Dragoslav me na svoj smiren, profesorski strog način „preslišavao“ da li dovoljno radim, kako držim stvari pod kontrolom, dok je naš sin Radan, iako pomiren sa mojom stalnom zauzetošću, često umeo da kaže: „Mama, stani na časak, odmori se, pogledaj kroz prozor, prošetaj Topčiderom...”
A Momo Kapor je jačao moje samopouzdanje time što mi je prepustio da, bez ikakvog njegovog učešća, radim adaptacije njegovih tekstova – navodi Rada Đuričin, službeno Radojka, ponekad nazivana i Radmila.
Najmlađi „najvažniji” muškarac u njenom životu je unuk Dimitrije, koji je sa 5,5 godina upravo „diplomirao“ vrtić. Od bake ga deli okean, jer sa njegovom tri godine starijom sestrom Natalijom, mamom Draganom (grafički dizajner) i tatom Radanom (filmski snimatelj) živi u Los Anđelesu, u SAD.
– Radan je u Ameriku otišao na kratko, ali se tamo zaljubio u devojku iz Čačka, oženio i zasnovao porodicu. Posvećen je poslu za koji nam je od prve rekao da je „onaj pravi” – kaže ponosna mama Rada, čiji je jedinac ovdašnjoj filmskoj publici poznat po ostvarenjima kao što su: „Crni bombarder”, „Balkanska pravila” i „Sjaj u očima”.
Svi koji su imali prilike da se upoznaju sa Radom Đuričin, ili barem da je vide u nekoj od njenih mnogobrojnih uloga, smatraju je smirenom, veselom osobom sa obezoružavajućim osmehom… ali ona priznaje da porodici i najbližim saradnicima ponekad „ide na živce“ svojim energičnim temperamentom i time što sve radi brzo, brzo. A šta nju nervira? Kad se njeni dragi prijatelji zanesu pričom o sebi, pa zaborave da je pitaju kako je ona.
.........
Mamina princeza leti nad gradom
Najlepše uspomene iz detinjstva Radu Đuričin vraćaju u rodni Vršac, gde je uživala u ljubavi i podršci porodice, izvodila male vragolije u školi (koju je, priznaje, obožavala, zbog učenja i još više zbog druženja), i jednom, kao maturantkinja, letela jedrilicom nad gradom, sa mladim pilotom Boćom Višnjićem. „Ta tiha nebeska plovidba pokazala mi je koliko su divni moj grad i moja zemlja“, izjavila je kasnije. A zahvaljujući mami Milevi, ona i sestra su rasle „kao male princeze”, oslobođene fizičkog rada i napornih kućnih poslova.
– Majka nas je stalno podsticala da budemo obrazovane, samostalne i ekonomski nezavisne. Od nje, verovatno, potiče moja potreba da se bavim rodnom ravnopravnošću i emancipacijom žena, kroz TV seriju „Muški rod, ženski rod”, kroz predstavu „Strah od letenja”i monodrame Franke Rame, a pre svega oživljavanjem lika Aleksandre Kolontaj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (kasnije i u TV filmu) koja mi je do danas najomiljenija uloga – kaže istaknuta pozorišna, filmska i televizijska glumica.
Njena prva glavna uloga je, inače, bila Ana Frank (1958, na sceni Narodnog pozorišta), a među mnogobrojnim likovima koje je tumačila samo nije bilo junakinja Čehovljevih drama, o kojima je maštala. Ali, odnedavno, na repertoaru Bitef teatra su „Tri sestre“ u režiji Ivane Vujić, sa Radom Đuričin u ulozi Irine.
„Ipak sam, kaže ona, bar jednu dočekala!.
.....................
Tajna njene mladosti
Kako je uspela da sačuva vedar duh, vitak stas i mladalačku svežinu uprkos godinama, pitamo „lepu protinu kći”?
– Nema tu nikakve tajne. Jednostavno, od roditelja naučila sam da na pitanje „Kako ste?“ uvek odgovaram „Odlično!“, pa se tako i osećam.
Vršac, Beograd, Stari Grad
Tri pomenuta grada su joj, svaki na svoj način, najdraži. Ovaj potonji, na Hvaru, lepom jadranskom ostrvu gde je provela 25 leta, pamti po divnim druženjima sa prijateljima iz sveta umetnosti, po pesmi, igri, svirkama…
Glumci, predstave, pozorišta
Nikola Simić, Branka Petrić i Vlasta Velisavljević u prvoj postavci „Bube u uhu”, Miša Janketić u „Kraju vikenda” i „011” (JDP), Ljiljana Lašić i Ivan Bosiljčić u „Jasminu na stranputici” (Pozorište „Slavija”) – to su tek neki glumci, predstave i pozorišta koji su postali deo biografije Rade Đuričin. A kad bismo još krenuli da nabrajamo TV serije samo u poslednjih desetak godina „Jesen stiže, dunjo moj”, „Selo gori, a baba se češlja”…
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 26.06.2011.
.jpg)
