Izvor: Story, 11.Jan.2015, 18:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepa Brena: Šta god da me snađe, idem dalje
Uzdignuta iznad bola koji je doživela kad je izgubila majku, legendarna Lepa Brena seća se najlepših trenutaka koje su njih dve provele zajedno, priča kako je ona zavolela svog zeta Bobu Živojinovića, i navodi da neće odustati od snova koje je sebi zacrtala
Lepa Brena, foto: Petar Đorđević
Uzdignuta iznad bola koji je doživela kad je izgubila majku, legendarna Lepa Brena seća se najlepših trenutaka koje su njih dve provele zajedno, priča kako je ona zavolela >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << svog zeta Bobu Živojinovića, navodi da suze nikada ne krije i kako neće odustati od snova koje je sebi zacrtala
Beogradska dvorana Doma sindikata bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Publika se još komešala kako bi svako našao svoje mesto. Kada su se svetla ugasila, odeveni u belo od glave do pete, na scenu su izašli članovi benda Slatki greh. A onda, reflektor je obasjao jednog od muzičara koji je saopštio da, nažalost, Brena te večeri neće moći da peva. Srušio se ceo moj svet u jednoj sekundi. Nisam želela da razumem pravi razlog otkazivanja koncerta. Čekala sam taj trenutak čini mi se godinama, sve dok sestra moje ujne nije pristala da me povede. Ali bilo je karata tek za trideset prvi nastup u nizu koji najpopularnija pevačica SFRJ nije izdržala da otpeva te 1987. godine kada je obarala rekorde.
Tačno dvadeset jednu godinu kasnije, pre zakazanog intervjua Brena me je pozvala u muzički studio da čujem njene nove pesme. U prostoriji su bili samo članovi benda i ona. Poslužila me je kapućinom koji je sama napravila i s osmehom pitala koju pesmu prvo želim da čujem. Nije zaboravila kada sam joj jednom ispričala kako sam se kao mala zbog nje rastužila, pa je ovo bio njen svojevrsni revanš toj maloj obožavateljki. Ako o ljudima govore dela, onda o Breni, između ostalog, govori i ovaj njen gest. Ni pri kasnijim našim susretima nije trebalo da proveravam njenu doslednost u toj potrebi da bude jednostavna i pristupačna. Ovoga puta zajedno smo stigle do hotela Moskva. Pogledi slučajnih prolaznika uprti u nju dok smo hodale uopšte joj nisu smetali, čak je cela ta situacija u kojoj smo se našle potkrepljivala njene tvrdnje da često šeta gradom, obilazeći izloge. Čak se slatko nasmejala kada sam je podsetila kako smo se pre nekoliko godina vozile u mom jugu.
- Pa čekajte, vozila sam se u jugu i kad sam počela da pevam, zašto ne bih sada. Uostalom, naš prvi porodični auto bio je svetloplavi stojadin. Neće mi pasti kruna s glave ako malo prošetam, jer da nije tako, sada bismo govorili o mojim kompleksima niže vrednosti. Ako je čovek ispunjen, nema problema te vrste. Imaju ga oni čije je poreklo skorojevićko i verovatno radničko ili seljačko, kao što je slučaj sa devedeset odsto nas, ali je žalosno što oni ne vole svoje selo, svoju baku i deku. Nažalost, moji su svi preminuli, ali rado ih se sećam – ispričala je neposredno pred slikanje, a potom haljine zamenila trenerkom i patikama u kojima je i došla na intervju. Zauzela je mesto kraj prozora s kojeg je pucao pogled na novobeogradsku stranu. Kroz to isto staklo sa ulice jedva je dopirala pretpraznična buka koja je u srcu grada karakteristična za ovo doba godine. Iako su joj meseci za nama doneli više bola nego radosti, Brena to ne pokazuje. Ostavila je u svom srcu mesta i za novogodišnju euforiju.
Story: Sedite li često ovde, u centru Beograda?
- Volim ga, pogotovo što smo sada u Moskvi. Podseća me na staru arhitekturu, na zgrade zidane pre rata. Do te mere ih obožavam da ponekad pomislim kako sam se možda u nekom prethodnom životu bavila dizajnom ili arhitekturom.
Story: Verujete li u reinkarnaciju?
- Dosta sam čitala štivo u kojem se potencira na tome da svi imamo svog anđela čuvara. Reč je o knjigama koje se bave pitanjem Boga i reinkarnacije. Nedavno sam izgubila majku, a iako sam u godinama kada je sve to logično, nije lako. Dobro se sećam kad mi je preminula i nena, njena majka, iako sam imala samo četiri godine. Mama je bila neutešna, a ja tako mala nisam znala šta znači otići sa ovoga sveta. U trenutku kada sam na dženazi prišla da je poljubim, setila sam se kako je ispod jastuka uvek krila svilene bombone i keksiće u fišeku. Nisam ih bila željna, ali volela sam onako nestašna da joj zavučem ruku pod jastuk i ukradem te poslastice. Na rastanku se nisam uplašila, a da bi mi bilo lakše, govorili su mi kako se nena preselila na nebo sa svojim anđelima koji je čuvaju. Kasnije, kad je moj otac umro, pa sada i majka, morala sam da nađem utehu. Želim da deo mene misli kako postoji reinkarnacija jer je tako mom srcu lakše. Sama pomisao da nekoga zakopate ili kremirate veoma je bolna. Ali, svesna sam kako je realno da nastavim život, a imam i zbog koga.
Story: Delujete da u svemu čvrsto stojite na zemlji?
- Bog me je obdario tim realizmom, a tome su me učili i roditelji. To me nije napuštalo ni kada sam doživljavala trenutke najveće slave. Ljudi su prilazili da me pipnu, da se uvere jesam li živa. Taj njihov fanatizam gledala sam s poštovanjem ne želeći da im uskratim te slatke momente.
Story: Godinu koja je na izmaku obeležiće i odlazak vaše majke.
- Kada izgubite roditelje, duša vam je bolna i čini se da nema utehe. Ali neko je davno rekao da su umrli samo oni koji su zaboravljeni. Omogućila sam svojim roditeljima sve što sam mogla i savest mi je mirna. Uz mene su proživeli divne trenutke i imali srećnu i mirnu starost.
Story: Rukovodite li se i kad je najteže izrekom da je život jedan i da baš zato treba što pre da stanete na noge?
- Moj životni moto uvek je bio čist optimizam. Guram napred šta god da me snađe, jer nekada prosto nemam izbora. I sada biram rad, jer kroz posao i obaveze najlakše prevaziđem teške emotivne momente.
Story: Doživljavate li loše u životu kao neku vrstu opomene?
- Ne, ne mislim da je neko ili nešto protiv mene, da sam nešto loše uradila pa da sam zbog toga kažnjena. Život sagledavam mnogo šire i lepše od onoga kakav je u datom trenutku.
Story: Kažu da je najteže da se čovek suoči sam sa sobom. Kako vi pobeđujete neke lične demone?
- Kad se sretnemo, lepo se pozdravimo i svako nastavi svojim putem. Šalim se, naravno, čovek mora dobro da upozna sebe da bi mogao da se postavi spram situacija koje ga snalaze. Ljudski je grešiti i ne treba bežati od toga, jer ništa što vam se dešava nije u cilju da vas saplete ili onesposobi, nego da vas uspori i da eventualno naučite nešto o sebi. Ako mnogo radite, strada zdravlje, pa shvatite da ne možete brže od života. Isto tako, nećete istu grešku ponavljati bezbroj puta. Iz svake pogreške izvlači se lekcija. E sad, bolje je da se uči na tuđim, samo kad bi čovek mogao da bira.
Story: Deca su vam sigurno najveći motiv da prevaziđete i ovu bol.
- Sinovi me svojom snagom regenerišu i od njih dobijam energiju koja me tera napred. Oni mi daju šansu da ponovo budem mlada, da svet gledam njihovim očima, što u pojedinim trenucima zaista zna da bude rasterećujuće.
Story: Dozvoljavate li da vas oni vide kada plačete?
- Retko plačem i ne mislim da je sramota ako me neko vidi. Srce mora da otplače kada duša boli. Niko nije kamen i zašto bi se krile nagomilane emocije. Kada sam slomila ruke, bilo mi je veoma teško i daleko od toga da sam trpela suze. Plakala sam ko kiša i to je sasvim normalna reakcija na stanje u kom sam se osetila bespomoćno.
Story: Jesu li vam suze tada olakšale dušu?
- Jesu. Ako mi se plače, pustiću suze da padaju. Moram da imam svoj ventil. Sve bolesti i dolaze od potiskivanja emocija, besa, bilo čega što vas tišti. Neko plače, neko psuje. Svi smo mi od krvi i mesa i ne znam ko je uopšte postavio to pravilo da osećanja treba da se kriju. Suze su OK.
Story: Kad sve krene onako kako ne treba, neki su skloni da kažu kako je sve zapisano. Verujete li u to da ne možemo mnogo da utičemo na događaje?
- Celog života gospodar sam svoje sudbine. Čak i kada je delovalo kako ne mogu da utičem na neke okolnosti, znala sam da to mora proći. Jer, život je kao točak, malo si gore, malo dole, ali mora da se okreće. Znate ono, čaša meda i čaša žuči. Intuitivno sam osećala kada nešto nije kako treba i to mi je dosta pomagalo u životu.
Story: Koliko vas je gubitak majke zbližio sa sestrom i bratom?
- Moja sestra Faketa živi u Kanadi, tamo su mi zet i sestričine, a brat Faruk u Novom Sadu. Pošto nekoliko puta godišnje idemo u Ameriku, logično je da se vidimo kada smo na istom kontinentu. Gubitak roditelja sjedinio nas je u bolu, ali mi smo vaspitavani tako da smo jedni za druge uvek tu, bez obzira na to koliko milja nas deli.
Story: Koje ćete trenutke s majkom pamtiti dok ste živi?
- Svako od nas roditeljski dom pamti kao neku bajku, jer kada ste kod mame i tate, nemate drugih briga sem škole i toga šta ćete da obučete. Bila sam vezana za roditelje jer sam bila najmlađe dete. Kasnije sam ih rado vodila na sve svoje nastupe u zemlji i okruženju jer sam želela da vide svet i budu uz mene. Pred kraj nisu više mogli da putuju, ali bili smo baš često zajedno, što me ispunjavalo radošću.
Story: Kako je vaša majka prihvatila Bobu kada ste ih upoznali?
- Veoma joj se dopadao zato što je crn, a ja plava, pa joj je to bilo vrlo lepo. Volela je što smo oboje uspešni. Boba je moje roditelje kupio svojom spontanošću i neposrednošću, istim osobinama kojima je osvojio i mene.
Story: Kako ste vas dvoje sedmog decembra obeležili 23. godišnjicu braka?
- Vrlo intimno, kod kuće. Kada sam došla sa snimanja, Boba me dočekao s večerom i šampanjcem, a tu je bio i Viktor, pa smo zajedno sedeli kraj kamina. Zvali smo Filipa i Stefana u Ameriku i razgovarali sa njima preko Skajpa, smejali smo se čitavo veče.
Story: Roditelji inače kažu da mogu mnogo toga da nauče od svoje dece. Šta vi danas učite od sinova?
- Učim kako se danas zabavljaju deca, kako život na momente može da bude zapanjujuće jednostavan.
Story: U čemu su vas prevazišli?
- Naši sinovi prevazići će nas kad budu imali svoje karijere.
Story: Možete li da kažete kako je kasno za vaspitavanje jer su odrasli?
- Kod nas u kući sve se oduvek rešavalo razgovorom. Decu vaspitavate do sedme godine, posle ih usmeravate, u pubertetu gledate da preživite, a kada postanu adolescenti, molite Boga da vas ne otpišu potpuno. Tu je i ona faza kada im niste interesantni, kad im kao roditelji niste IN.
Story: Možete li da kažete kako volite sebe baš takvu kakva jeste?
- Izgrađivala sam svoju ličnost postepeno, a iskustvo koje sam dobijala kroz posao i ljude koje sam sretala zaista je nemerljivo. Učila sam od svih i od svega i očigledno je da sam bila odličan đak.
Story: Da li ste sami sebi najveći prijatelj?
- Danas su na tu temu napisane knjige, drže se seminari i predavanja. Svet je jedan: upoznaj i zavoli sebe da bi te i drugi voleli. Promenila sam kroz jogu svoju životnu filozofiju i shvatila koliko je bitno upravo to voleti sebe.
Story: Jeste li perfekcionista?
- Jesam, ali moj perfekcionizam ne znači da sam 24 časa non-stop našminkana, nego da kada nešto radim, to radim najbolje što mogu. Kod kuće nisam našminkana. Nije stvar u etiketi, već u suštini. Ne treba čovek da nosi natpis na grudima, jer kad je sam po sebi brend, onda je sve ostalo minorno.
Story: Umete li da skuvate domaću supu?
- Umem ja da skuvam sve, ali nisam strastvena kuvarica. Moja ljubav je moj posao. Kada neki ljudi kažu da nešto znaju bolje od vas, ja hoću da im platim da to i rade za mene. Na internetu ima bezbroj divnih recepata, ali mi smo svi u kući skloni gojenju, pa gledam da se hranim zdravo. Ne postoji jelo koje ja ne znam da spremim, a možemo da napravimo i neko takmičenje?!
Story: U kuvanju supe?
- Što da ne. Ako je kuvate od organskog pileta, biće fenomenalna, samo treba izbegavati masnoću. Uz domaću šargarepu i celer ne može da bude promašaja. Tu su i domaći rezanci ili knedle od džigerice ili one sa jajima i grizom, a može i bela čorba sa umućenim belancetom.
Story: Ako ne volite da kuvate, volite li da obilazite izloge?
- Kod nas žena to počinje od rane mladosti i nikada ne prestaje. Ipak, zbog toga što previše kupujem i što se zbog svog posla previše presvlačim, privatno sam svedeno obučena i ništa na meni ne sija. Crno-bela kombinacija mi je idealna i obožavam jednostavnost. Živim dvesta na sat, a inače je komplikovano živeti ovde.
Story: Šta to znači u vašem slučaju?
- Otkako sam se rodila stalno mi govore da je kriza i da je teško. Sebi sam se zato zarekla da neću umreti u sopstvenoj krizi! Odlučila sam da radim i sama sve steknem u životu, tako da nijedan sistem niti bilo ko neće moći to da mi oduzme.
Story: Možete li da kažete kako ste ispunili svoj san?
- Kada sam bila klinka, moj životni san nisu bili ni porše niti ferari. Želela sam solidnu svotu novca, predivan stan i kadilak. S obzirom na to kako mi je suđeno da ceo život budem pored muškaraca i da mi oni budu najbolje prijateljice, a i kod kuće imam samo muškarce, stalno su mi svi govorili: Gde ćeš to da voziš?! Sećam se kada se pojavio mercedes 190 e, pa pežo 205 gti... Stavljali smo u te automobile muziku koja probija uši, a kad sam upoznala Bobu, onda su postali aktuelni kabrioleti. Kadilak nije došao na red. Ali, to je bio klinački san.
Story: Imate li neku želju koju biste voleli da vam se ispuni u 2015. godini?
- A, pa nisam ja tako skromna, to sam rekla i Deda Mrazu jedne godine! Moja osnovna želja jeste da svi budemo finansijski jači, da možemo sebi da priuštimo sve što nas čini srećnima. Ne gledam unazad, ali godina za nama donela je jedan veliki poslovni potez kada je reč o Grandu, prešli smo na TV Prva, počele su nove Zvezde Granda, imali smo peti Grand festival, specifičan po svojoj humanitarnoj noti.
Story: Iako ste još 1987. godine u Domu sindikata oborili sve rekorde pevajući trideset večeri zaredom, još se niste umorili?
- Ideja je bila da pevamo sedam dana, a onda je Raka Đokić, naš pokojni menadžer, predložio da kao Iv Montan i Silvi Vartan, koji su pevali u pariskoj Olimpiji, i mi držimo koncerte dokle ima interesovanja. Kad smo došli do tridesetog, sve je počelo da gubi smisao. Htela sam da idem na odmor. Sada sve to podvodim pod mladost-ludost, ali ipak ludost sa lepom porukom. Danas mi nije jasno kada mi se mlađi kolega požali kako je premoren. Onda ga pitam kako Šer, Tina Tarner ili Mik Džeger imaju snage u svojim godinama, ali mi objasne da te zvezde menjaju krv. Odgovorim: Pa menjajte je i vi! I ja bih sutra promenila kad bih znala da će mi to olakšati rad, ali i bez toga živim za ovaj posao koji nosi lepu poruku. Sve je ovo šou-biznis sa pozitivnom misijom.
Razgovarala: Jasmina Antonijević Milošević
Izvor: Story
