Izvor: Glas javnosti, 15.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJuta kosa uz meku rakiju
Od kada je kosača, nikada nije razjašnjeno da li kosači bude zoru, ili zora budi kosače. Naravno, ova dilema ostaće i dalje nerazjašnjena, ali kada je u pitanju noć uoči održavanja čuvene „Kosidbe na Rajcu“, na planini između LJiga i Gornjeg Milanovca, jasno je da su kosači ti koji, i mnogo pre no što je vakat, najave rajačku zoru. Još po mrklini, dok mesec tek što premane ponoć, nad rajačkim livadama počinje da se razleže jednolično udaranje čakala, čekića kojim se otkiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kosa. Kosa, između čakala i bakve, ječi metalnim zvukom koji seče rajačku noć punu rose. Prvo se čuje ujednačeno udaranje samo jednog čakala, a kako noć odmiče, broj čakala i kosača se povećava. To kosači spremaju svoje kose za veliko nadmetanje najboljih kosača. Ujednačenim udaranjem, u isto vreme i miluju svoju kosu i iz nje izvlače ljutinu kojom će najbrže i najbolje pokositi travu na određenoj parceli i dobiti laskavu titulu najboljeg kosača.
Veliki rajački dan započinje svečanim defileom kosača iz Kragujevca, Pljevalja, Smedereva, Zubinog Potoka, sa Žabljaka, Bačkog Dobrog Polja... Najpre đidija, domaćin kosača, pravi raspored, određuje kozbašu, daje znak kada će pasti prvi otkos trave, vodi računa da „kosa nogu ne stiže“, odnosno da svi kosači budu bezbedni, da vodonoša na vreme donosi vodu, a rakijonoša na vreme rakiju.
VENČIĆ NA LAZAREVU LIVADU
Ima jedna takmičarska parcela koja se već odavno ne kosi, a ne kosi se u znak sećanja na Lazara Laketu, višestrukog pobednika „Kosidbe na Rajcu“, koji je poginuo u odbrani Mrkonjić Grada poslednjeg dana rata. U znak sećanja na Lazara, kosači su pred početak takmičenja u Lazarevu livadu bacili venčić od poljskog cveća.
- Nekada se ovako radilo - priča Slobodan - Boban Paunović (37), ovogodišnji đidija iz sela Kadina Luka. Posao đidije je bio veoma odgovoran jer je on vodio brigu o tome da svaki kosač od zore do večeri pokosi od 30 do 40 ari livada. I ne samo to, vodio je računa da kosači budu i siti i napiti, ali ne napiti previše jer onda od košenja ne bi bilo ništa. Pila se rakija, ali ona blaga, od 12 gradi. E, kaže ovogodišnji đidija Slobodan, sada se kosi samo za slikanje. Nakon „košenja za slikanje“ započinje pravo nadmetanje kosača. Kosači obilaze livadu, odmeravaju koracima koliko će zahvatiti prvim otkosom, dodiruju travu, još jednom prevlače brus preko beskrajno oštre kose i čekaju na znak sudija za početak takmičenja. I, u potpunoj tišini koja zavlada nad rajačkim livadama začuje se zvuk trube koji se sjedini sa ujednačenim fijukom petnaest kosa.
Varate se ako mislite da takmičenje dugo traje. Za svega nekoliko minuta Blažo Kotlajić je otkosima širokim preko 5 metara ostavio iza sebe rivale i pokošenu travu i osvojio titulu najboljeg među najboljim kosačima i nagradu „Zlatna kosa Rajca“. Takmičarsku parcelu prvi je pokosio Milorad Sladojević, ali je, ipak, ceneći i ostale kriterijume, žiri za pobednika proglasio Blaža iz Pljevalja.
- Tajne nema, kaže Kotlaja, dobra kosa, dobar brus, dobra trava i snaga kosača. Eto, to je sve što je potrebno da se pobedi.
Kada je po 36. put takmičenje završeno, na znak đidije, na livadi je postavljen kosački ručak. Na tek pokošenoj livadi, na kosačkoj trpezi našlo se preko 40 vrsta jela koje su spremile žene iz ovog kraja. Svi su bili siti i napiti. U kasnim popodnevnim i večernjim satima, više napiti!
