Izvor: Glas javnosti, 27.Maj.2008, 05:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LJudi, pomagajte, vampiri!
Ukoliko nedavno upokojeni deda Beli, ljut što su mu za daću priklali ovcu, a ne, k’o što red nalaže, prase, nije ustao iz groba i krenuo da davi ovce po Salašu Noćajskom, selu u blizini Sremske Mitrovice, sveteći se tako zbog neprimerenog jelovnika, onda na pitanje šta je zaklalo 50 ovaca u ovom mačvanskom mestu, eventualno mogu da daju samo - Molder i Skali. Jer, ni veterinari, ni policija, ni inspekcija za sada nisu sigurni šta je u pitanju.
Sve je počelo, otprilike, polovinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << marta u glavnoj seoskoj ulici Stojana Čupića. Bilo je još prohladno jutro kad je snaja deda Stojka poranila da narani koze. Međutim, u donjem dvorištu prostranog domaćinstva dočekala ju je lokva krvi u kojoj su preklani ležali dve koze i tri jareta. Tragovi vidljivi samo na vratu životinja: sa obe strane guše po dva uboda veličine i debljine k’o mali prst na ljudskoj šaci. Od tada, pa sve do Đurđevdana, osam dana zaredom, u radijusu od sto metara, sve ovce ili koze - bile su na udaru!
Ovca Beka, bake LJubice Đukić, imala je sreće, pa je preživela napad zveri uoči Uskrsa. NJena cimerka nije. Baka LJubica priča kako se sve dešavalo:
- Bilo negde oko jedan sat noću, i mi čujemo laje naša kujica Cujka... Bože ti sačuvaj! Ona nas je i obavestila. Izađemo, kad imamo šta da vidimo! Razvaljeni prozor, vrata kod ovaca... Krvi svukuda! Beki svo runo ispod vrata krvavo, al’ živa. I druga ovca živa, al’ bez grkljana! Vrat nema, istrgnut jezik, arterije... Zjapi rupa... Ma čudo Božje! Ne znam šta je to bilo! Za svojih osamdeset godina ne pamtim da se nešto tako dešavalo po selu. Neki kažu da je neki službeni pas, neki kažu da nije, ja ne znam, nisam ništa videla. Ni za vreme stare Jugoslavije ovako nešto se nije dešavalo!
Stvar je poprimila ozbiljne razmere kad su i sledeće noći u komšiluku osvanule preklane ovce. Na udaru se našao tor Milića Stojanovića. I on i njegova majka Radmila su tu noć kad se njihov terijer Džeki razlajao u gluvo doba noći ustali da vide šta se dešava. Nisu ništa videli, pa su pomislili da je Džeki ugledao kakvu mačku i vratili se na spavanje. Tek ujutru, kad su krenuli da hrane ovce, imali su šta da vide.
- Ovo je jedna savim nova stvar. Tri ovce su mi stradale, dve su preživele, a
jedna je zaklana. Sve za vrat vatane. Četiri noći sam posle toga uzastopce na Čardaku stražario - ali nisam ništa video. A u toru sam našao crnu dlaku. Kad sam tu ovcu što je zaklana oder’o, baš sam gledao da li ima još neki trag. Nema! Jaganjce nije ni pipnuo! Imam devet ovaca, a samo je tri napao! Jaganjci su bili možda mirni, pa ih nije vitlo... - priča on, oćuta malo, pa nastavi, sležući ramenima:
- Jedini logično može da kaže onaj koji je video šta je bilo!
Lovac Branislav Jeftić, međutim, veli da u celoj priči nema nikakve misterije.
- Mi smo sve tragove pratili i sve ukazuje da je u pitanju nečiji pas, da je dresiran, obučen, jer da je šakal, što neki govore, on ide na strvinu... A ne na živu životinju. A ovce obično u mraku, kad se uplaše, igraju... Znaš, propinju se na zadnje noge i zato ih on vata za vrat! - objašnjava Jeftić, ispravljajući leđa, savijajući ruke i grčeći šake pokušavajući da nam dočara stav ovce u momentu dok „igra“ od straha.
I deda Stojko, kod koga je prva šteta nastala, veruje da su u pitanju neki psi.
- Ta šta pričate, kakve zveri, vampiri... Kera nečija!
Deda Zdravko Dostanić, koga sretosmo kako proverava odborničke liste istaknute na zidu u zgradi mesne kancelarije, međutim, postavi jedno mudro pitanje.
- Kaž’te vi meni jedno. Ako je pas, zašto onda isisa krv?!
U mesnoj zajednici vrata zaključana. Reč zvaničnika sela nije se mogla čuti. Spekulacije o tome šta ubija ovce po Salašu Noćajskom poprimile su razmere naučne fantastike. Seljaci, oni koji veruju da su u pitanju dresirani psi, otišli dotle da su na sebe preuzeli posao forenzičara: sa plavim prahom zaređali od vlasnika do vlasnika velikih pasa da uzmu otiske psećih šapa. Oni drugi, opet, po svojim ubeđenjima veruju da je za sve kriv šakal, ili divlji pas koji je zalutao sa Fruške gore, udaljene oko 30 kilometra od sela. Treći su skloni da se drže nečastivih, pa se tako po selu, al’ šapatom, prepričava da je jedan njihov sugrađanin u noći kada je nabasao na svoje preklane ovce video lično pokojnog deda Belog i da je na ulicu izleteo vičući:
- LJudi, pomagajte, vampiri!!! - a onda se srušio u nesvest.
Tek opis i veština zveri koju niko nije video svakako je zadivljujuća: preskače iz jednog cuga ograde visoke i preko dva metra. Visoka je ili niska po potrebama prozora ili vrata kroz koje je ušla. Ima malo telo i velike zube ili veliko telo i velike zube. Ide u čoporu, a ona napada dok ostali čuvaju stražu. Ipak, u jednoj stvari su svi saglasni: niko nije ništa čuo, niti je tu zver video.
