Izvor: Politika, 15.Jan.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krstari evropskim drumovima
Bobana Stojanović već drugu godinu prevozi turiste na međunarodnim linijama, mada odskora ima i diplomu ekonomiste
Bobana Stojanović redovno privlači pažnju putnika i – saobraćajne policije. Ne čudi – jer vozi autobus po inostranim drumovima i ima 23 godine.
– Redovno mi traže isprave, što nije slučaj sa ostalim vozačima, a onda sa nevericom konstatuju da imam položene sve kategorije osim za motor –kaže Bobana.
Ženstvena, nežne građe, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duge crne kose, Bobana pre liči na manekenku nego na vozača autobusa dugog 15 metara, pa još na sprat.
– Stojanovići su u Jajincima, naselju u podnožju planine Avale, starosedeoci. Deda Miodrag se sa ocem bavio i obrađivanjem zemlje. U dvorištu smo imali traktor, kombajn i kamion oko kojih sam se kao dete stalno vrzmala,tako da sam uz dedu, koji je bio vozač tramvaja GSP Beograd, sa sedam godina počela da upravljam traktorom.Naravno, po njivama – priča Bobana.
Sa 18 je imala vozačku dozvolu za B kategoriju, a posle godinu dana je već polagala za kamiondžiju.
– Instruktor Milenko je bio oduševljen, tako da je ostale kandidate dovodio da vide kako žena vozi kamion! Od autoškole sam na poklon dobila polaganje za E kategoriju, kamion s prikolicom – priča s ponosom naša sagovornica, svesna predrasuda o ženama kao lošim vozačima.
Pre dve godine, kadje majci saopštila radosnu vest: „Od danas sam vozač autobusa!”, prvo joj nije verovala, onda se ljutila što se ćerka „odmetnula” u šofere, ali je tata bio na njenoj strani. Tako je počela da vozi za kompaniju svog oca. I pre položenog ispita već je bila viđena u Grčkoj kako upravlja autobusom.
– Preko leta sam radila kao vođa turističkih grupa, pa sam znala da odmenim vozače dok se odmaraju, da recimo preparkiram autobus. Teže mi je da upravljam sestrinim „jugom” nego autobusom u kome je sve „servo”. Vožnja autobusom, međutim, podrazumeva i niz drugih obaveza, pre svega brigu o putnicima, počev od prijema prtljaga, ato mi je najteži deo posla, posebno što naši turisti uz torbu sa stvarima nose još dve sa hranom! – kaže mlada šoferka autobusa.
Nije jednostavno raditi taj posao, bitni su i psihofizičko zdravlje, dobar vid, procena udaljenosti...
– Vožnja može biti i jednolična, posebno noću, kada nema puno vozila na drumu ali je opasnije zbog slabije vidljivosti,veći je rizik kad su sneg, led, kiša, magla... Zanimanje vozača autobusa je rizično: stalno smo izloženi mogućnosti kazne. A vožnja na međunarodnim linijama podrazumeva i dobro poznavanje propisa. Na zapadu su vrlo rigorozni kada je reč o vremenu koje vozač provede za volanom. Zna se da posle četiri sata mora da napravi pauzu od 45 minuta. Vozači moraju da se smenjuju na četiri sata... Za prekoračenje od 30 minuta, koje smo na insistiranje turističke agencije napravili u Španiji, kazna je bila 4.000 evra – seća se Bobana, čija samouverenost zadivljuje.
Žene vozači autobusa su u Srbiji retkost(dve rade u GSP-u, četiri u „Lasti”) dok, recimo, u Španiji kažu da je svaka druga za volanom.
– U ovom poslu nema praznika i nedelje, ali s druge strane imate mogućnost da upoznajete nove predele i ljude. Doduše porodica dosta trpi i to je jedan od razloga što je manje žena – objašnjava devojka koja upravlja sa više od 400 konjskih snaga.
Bobana na putu ima razne zgode i nezgode.
– Jedna gospođa me je upozorila da ne smem da sedim na mestu vozača, druga pretila da će me prijaviti miliciji zato što se kolega i ja „igramo” i dovodimo u pitanje njihov život. Kada shvate da sam profesionalni vozač zaćute, poneko se i izvini.
Češći su slučajevi kad putnici Bobani zahvale na lepoj vožnji, dešava se da je i časte, pa i zaprose –dodaje u šali njen brat Neša, koji joj je povremeno suvozač.
Bobana je jesenas na fakultetu „Singidunum” stigla do diplome ekonomiste za bankarstvo i finansije. Tako je ostvarila još jednu želju iz detinjstva, kad je posle osnovne htela u srednju ekonomsku školu, a sticajem okolnosti, iako dobar đak, upisala Srednju mašinsku školu „Radoje Dakić”. Tu su i njeni roditelji Gorica i Zlatibor učili za mašinske tehničare.Jedino je sestra Zorica krenula na turizam. Na pitanje kako je uspevala da uskladi posao sa obavezama na fakultetu Bobana šeretski odgovara:
– Teže mi je kad nemam obaveza. Rano ustajem, dobro se organizujem, sve stižem i to mi daje elan. Ako nemam ništa drugo da radim onda čistim kuću. Nađe se i vremena za druženje. Najčešće sa kolegama, jer imamo zajedničke teme, naravno, šoferske – priznaje Bobana.
Slavica Berić
objavljeno: 16.01.2011.
.jpg)
