Izvor: Politika, 12.Nov.2015, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kroz ravnicu se putuje dugo, dugo...
Kantautor novosadske grupe „Garavi sokak” pitao je svojevremeno Miku Antića može li bendu da dâ ime po njegovoj knjizi i – tako je počelo. Kasnije je ovaj tamburaš u duši smislio čuvenu pesmu „Ko te ima, taj te nema”, za koju je ideju u glavi nosio deset godina
Teci, teci Dunave... Pesma klizi: „Ta oka dva, dva badema... umesto ordena na mojim grudima noćas su zaspala.” Za njom se ređaju „Skeledžija”, „Mađarica”, „Ruzmarin”... Pesme sa prve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ploče grupe „Garavi sokak” bile su veliki jugoslovenski hit. Izašlo još 10 autorskih albuma kantautora Branislava Krstića Baneta za koga kažu da „živi svoje stihove” – sagradio je brod, pa mu je adresa na celom Dunavu plavom, a zatekli smo ga u kućerku u Sremu, tačnije u Vrdniku na Fruškoj gori, gde stvara u miru i tišini.
Pored muzike, tekstova i aranžmana za „Garavi sokak”, Krstić je radio i muziku za filmove i pozorišne predstave. Navijači FK „Vojvodina” na utakmicama pevaju „Ćiri bu, ćiri ba” kao svoju himnu. Tamburaši (prim, bas, begeš, čelo) u kafani punoj dima... E, to je priča za sebe.
Vojvođanski „Bitlsi”
Branislav, svima znani kao Bane Krstić rođen je u Novom Sadu, u predgrađu Klisa i rado priča o svom bosonogom detinjstvu, pecaljki od bambusa sa plovcima od guščijih pera, sankama koje vuku konji i kaubojskim filmovima.
– Imao sam jednu kerušu koja se zvala Lajka, kao ona što je letela u kosmos. Sećam se igranja fudbala sa drugovima, oderanih kolena i prvih upecanih bodorki i šarana.
Moj otac je bio auto-mehaničar, a majka krojačica. Obrađivali smo i svoju zemlju. To je u to vreme bilo uobičajeno. Uzor mi je bio deda, jer je imao stari „ferguson” traktor, koji je meni izgledao kao neka aždaja a kojom je on upravljao. Dobro je pevao i svirao harmoniku, a i ime sam dobio po njemu.
„Čuperak plavi” se školarcima obično mota po glavi.
– U vreme osnovne škole, mi smo pored učenja pomagali roditeljima u poslovima u domaćinstvu i na njivi. Sport, muzika i poezija su došli mnogo kasnije, tek u srednjoj školi. Bane je u muzičke vode uplovio opčinjen albumom „Bitlsa” koji je dobio za 18. rođendan. – Toliko sambio fasciniran da samod nadnica za branje kukuruza kupio gitaru. Sam sam učio da sviram, i od koga sam stigao, najviše od vršnjaka.
Muzika „dečaka iz Liverpula” ga je pokrenula da 1981. godine osnuje i bend „Pa šta”.
– Da, „Bitlsi” su bili moje veliko otkriće, iako su oni završili karijeru osam godina ranije, 1970. Bili smo obučeni kao oni i ceo repertoar činile su samo njihove pesme. Svirali smo na igrankama, po omladinskim domovima i radnim akcijama. Tek kasnije sam primetio presudan uticaj te estetike na većinu dobrih bendova na svetskoj, a posebno našoj sceni. Kod „Bijelog dugmeta”, Bajage, Balaševića i Džonija Štulića postoje vidljivi tragovi „Bitlsa”, barem se meni čini. Što je najvažnije, oni su za mene i dan-danas svetski bend broj jedan–kaže naš sagovornik i dodaje da je Milan Trifunović, jedini član benda, sa njim od prvog dana do danas.
– Njemu sam 1981. godine poslao pismo u vojsku i pozvao ga da svira u grupi „Pa šta”. Danas izvodi etno-perkusije i izvlači tonove iz predmeta, poput tikve, zvona, drvene kašike...– seća se naš sagovornik.
U starom kombiju, prašnjavim vojvođanskim putevima bend je prešao oko 15.000 kilometara od igranke do igranke, oko 100 nastupa. Slušali su „Bitlse”, ali i tamburaše i od njih „pokupili” neke od pesama. Na jednoj od svirki, pred sam kraj, „začinili su” sa Tomom Zdravkovićem i...
– Pod je bio prekriven srčom– uzvraća Bane.
Bio je to signal da koriguju svoje muzičko opredeljenje i1987. počinju da komponuju svoje pesme.
– To je bio uslov opstanka. Sa 25 godina ili uspeš da napišeš pesme koje nešto znače publici, ili bežiš iz tog sveta na neko sigurnije mesto– uverava nas.
I tu dolazimo do priče o kumstvu velikog pesnika.
– Miku Antića sam poštovao i poznavao. Napisao je sjajnu poeziju, koja još čeka da bude otkrivena– kaže naš sagovornik i dodaje:
– Pesme sam počeo da pišem sa dvadesetak godina, kao tekstove za muziku, jer sam u to vreme već imao bend. Dugo sam lutao, ali sam bio strpljiv. Onda sam jednog dana naleteo na Mikinu zbirku „Garavi sokak” i upoznao svet koji sam doživeo kao svoj. Bio sam impresioniran tom optikom, dečijih pesama za odrasle. Duhovitost i dubina –u isto vreme. Prvom prilikom pitao sam Miku da li mogu da dam ime grupi „Garavi sokak”. Rekao je: „Možeš!” i tako postao naš kum– ponosan je Krstić.
Nije život plaćen da me miluje
Nije bilo lako dosegnuti zamišljeno.
– Imao sam 27 godina, nosio gitaru pod miškom i nisam znao šta da odgovorim kada me neko pita: „Šta radiš?” Da kažem da pišem pesme i da ću možda biti nešto... To je bio najteži period u mom životu. „Patos” dovoljno snažan da se dogodi „Garavi sokak” – rekao je odavno Krstić.
Urednik diskografske kuće „Jugoton” Siniša Škarica ga je svaki put, kada bi došao sa novim stihovima, hrabrio:„Dobar si, talentovan, ali mora da bude još više vojvođanski.” Trajalo je to sve do 1989. godine.
– Tada sam potrošio sve pare, nade i želje. Dve godine nismo svirali. Studirao sam uveliko, još tri ispita do kraja Poljoprivrednog fakulteta. Idem preko mosta i zastanem i smislim: „Teci, teci Dunave, teci Dunave...” Krenule rime poput žubora vode. „E, to je to!” rekao je Škarica. Prvi album prodat je u više od 100.000 primeraka! – podvlači muzičar crtu.
– Nisam diplomirao, ali sam dobio dragoceno znanje. Naučio sam šta znači naučni pristup i koristio ga mnogo puta u životu. Možda sam zbog toga i uspeo da opstanem na muzičkoj vetrometini sve ove godine – priča nesuđeni agronom.
Opstao je zahvaljujući tome što je imao 500 dinara u džepu i dovoljno hrabrosti da, suočen sa nepravdom od strane diskografa, osnuje sopstvenu izdavačku kuću. Prvi kome je ponudio saradnju bio je Zvonko Bogdan, iskreno se obradovao jer ga niko od diskografa 17 godina nije pozvao.
– Veoma sam srećan što sam imao priliku da upoznam Zvonka Bogdana i sa njim sarađujem. On je veliki umetnik, autor većine pesama koje i peva i izuzetan interpretator. Uvek je nasmejan, a njegov put, dug pedeset godina bez odstupanja, nije bio lak. To je danas retkost – ističe Krstić.
Retkost je i ono što se dogodilo pesmi „Ko te ima, taj te nema” koju su pevali Zvonko Bogdan, Dragan Kojić Keba, Bane Krstić i u obradi i Džoni Štulić.
– Ja sam kompletan autor: teksta, muzike i aranžmana. Ideja za pesmu me je proganjala desetak godina. A onda sam je pisao više oddva meseca. Imala je 54 strofe, od kojih svi znaju poslednje tri. Kad sam je ustupio Zvonku Bogdanu, posle nekoliko izvođenja na koncertima shvatio sam da je peva svako ko razume naš jezik. Od Novog Sada do Novog Zelanda. Bez televizije, radija, spota, reklame… Poput vode koja je sama tražila i našla svoj put– slikovito objašnjava.
Za izvođača moderne vojvođanske šansone, zasnovane na folk zvuku, Slankamen je mesto inspiracije, u koje je došao slučajno, a ostao namerno.
– Čovek mora da se posveti tome što radi da bi opstao, kako spolja, tako i iznutra. Volim Dunav, on me inspiriše. Slankamen je jedno od najživopisnijih mesta uz Dunav. Tromeđa Banata, Bačke i Srema. „Ćuvik” sa kog se vidi po sto kilometara na sve četiri strane sveta. Tu se toči i stara sorta vina slankamenka i pravi odlična slanina. Dobro, ima i divnih mesta za pecanje, mada ja češće „pecam” stihove nego ribu. Pecaljke nosim radi reda, da ne misle da sam lud– iskren je naš sagovornik.
Podsećamo se stihova „kada se umoran vratim sa puta, u unutrašnjem džepu kaputa, nađu se dve-tri zvezdice male, za one što me zovu ćale”, jer Bane je otac trojici sinova.
– Danilo studira drugu godinu na Fakultetu za bezbednost, Angelo je na prvoj godini Fakulteta tehničkih nauka, a Mihajlo je prohodao pre neki dan (on ima 14 meseci ) – ističe Krstić i napominje:
– Prošle godine su nam otkrili familijarno stablo od 16. veka do danas. Potičemo iz Crne Gore, jedno vreme smo bili na Kosovu, a sa Čarnojevićem smo došli ovde gde smo danas, na Klisu, predgrađe Novog Sada. Na pet minuta do centra i pet minuta do carstva bilja u moćnoj ravnici– ne zaboravlja da pomene i pretke.
I nakrivo šešir nosi, i to ne za džabe, to mu je, kako u stihu kaže, ostalo do babe.
– Tako je ispalo. Toga je bilo mnogo u svetu iz koga dolazim, mada je i onda to bilo vrlo arhaično– pominje. – Svi muzičari iz moje generacije voleli su da budu „beli svet”, ja sam krenuo u suprotnom smeru i obukao se u seljaka. Video sam tu nepravdu nad zemljom. Ko god je mogao i smogao hrabrosti pobegao je u grad. Seljak i zemlja su ostavljeni na milost i nemilost klimatskim stihijama i nepravdi, koja traje i danas.
„Garavi sokak” često nastupa, već iduće nedelje 20. novembra biće u Lazarevcu, a 26. decembra u Domu Sindikata u Beogradu jer su odlučili da umesto prolećnog naprave zimski koncert.
– Kad ne sviram koncerte i ne pišem pesme, snimam na terenu i u studiju romske tamburaše i pevače, anonimne narodne umetnike. Pokušavam da ih ukradem od kafanskog dima i zaborava– poverava nam se na kraju razgovora muzičar.
-----------------------------------------------
Tvitovi
Bane Krstić često svoja promišljanja ostavlja na društvenim mrežama:
Treba imati snage i hrabrosti da se meri svojim metrom i svojim satom.
Nas je ravnica naučila da se ne sme ni brzo, ni sporo, a da se mora dugo.
Kad ljudi počnu da divane, svi su rod…
Opasna su putovanja– često čovek ode kao jedan, a vrati se kao drugi, il’ još češće kao neko sasvim treći
Bolje je zbog ljubavi izgubiti pamet, nego zbog pameti izgubiti ljubav
Ako vam ptica sleti na dlan, ne zatvarajte ruku da bi mogla da odleti i da vam se opet vrati
-----------------------------------------------
Maratonac
Bane Krstić se može pohvaliti i svojevrsnim podvigom. Svaki dan, bez izuzetka, od prvog januara 1985. do prvog januara 1986, trčao je po 10 kilometara.
– U to vreme sam već nekoliko godina trenirao gimnastiku, posebno na konju s hvataljkama. Obično sam posle treninga trčao do kuće nekih 5-6 kilometara.Imao sam odličnu kondiciju. Zato sam rešio da pokušam da godinu dana trčim svaki dan 10 kilometara kroz klisanski atar i uz kanal DTD. Moglo bi se reći iz čista mira. Trčao sam po snegu, bespuću, blatu i prašini. Doživeo sam u ataru ceo jednogodišnji ciklus. Od snegom prekrivenih oranica do proleća, nicanja i rasta bilja, berbe i opet oranja i novog snega. Bilo je i pljuskova, snega do kolena, susreta sa životinjama i ljudima iz nedođije, čobanima... Uvukao se u nozdrve miris svog tog bilja i zemlje.To smatram jednim od najboljih iskustava koje sam stekao, jer sam tada produbio shvatanje sveta iz kog dolazim, o kom sam posle mogao i da pišem– vraća se Krstić povremeno uspomenama.
Tu je samom sebi pokazao da u pogledu volje, doslednosti i upornosti nema problem.
– Bilo šta da mi padne na pamet mogu da krenem i da ne stanem do cilja– uveren je.
-----------------------------------------------
Tamburaši
Janika Balaž je legenda tamburaške muzike. Na svojoj tamburici „bisernici” (prim) uspevao je da postigne najprefinjeniji ton nalik zvuku violine.
– Imao sam sreću da ga upoznam i često slušam, a i objavio sam njegov CD. Bio je i ostao najveći. Imao je ličnost, posvećenost i put, a bio je i deo epohe koja je imala vremena da sluša tamburaše. To se nije radilo na brzinu. Taj spori takt života kojim su svirali stari tamburaši je nešto za čim čeznemo danas– primećuje Krstić
Kakva je danas vojvođanska tamburaška scena? Koji su najbolji orkestri? Gde mogu da se čuju?
– Svira se i sad dobro, ali ne kao u Janikino vreme. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati dobri tamburaški sastavi danas. Ja najviše volim da slušam orkestar „Ad Libitum” i orkestar Mileta Nikolića. Oni sviraju u „Akva Doriji”. Veoma cenim orkestre „Zorule” i „Romansu”, subotičku „Ravnicu”, ima ih još. Veliki doprinos tamburaštvu dali su i romski tamburaši, a naročito pevači: Brataš, Čvarak, Pisarika, Boškić...
-----------------------------------------------
Ko miš u septembru
Bio je Bane širom zemljinog šara, ali se svoje ravnice ne odriče, o tome i u pesmi „viče”:
„Dokle god je širok Dunav,
dokle god je ravan Srem,
za mene je mirna Bačka,
ja odavde ne idem.”
Zatim u drugoj pridodaje:
„Živim ko miš u supermarketu
Okružen najlepšim ženama na svetu
Sa pesmom Cigana i čašom vina
Tu gde za srce još mesta ima.”
.jpg)
