Izvor: Glas javnosti, 13.Dec.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krimići su ženski žanr
Ovde oko mene su svi dobro raspoloženi i imaju razvijen smisao za humor za razliku od nekih zemalja, da ne kažem Nemačke. U Beogradu mi je veoma prijatno - kaže za Glas Mo Hejder, popularna engleska spisateljica, koja u srpskoj prestonici boravi ovog vikenda zbog promocije najnovijeg romana”Postupak”, koji je upravo izašao u izdanju “Lagune”. Hejderovoj, koja se u sam vrh svetske književne scene vinula zahvaljujući popularnosti koju joj je doneo roman “Ptičjak”, ovo je drugi dolazak >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u Srbiju. Naime, još kao student proputovala je bivšu Jugoslaviju. Još od sletanja na beogradski aerodrom Mo Hejder fascinira, kako kaže - dobro raspoloženje ljudi.
Slovite za pisca bestselera. Kako doživljavate tu činjenicu?
- Za pisca je vrlo teško da postane slavna ličnost. Vrlo retko pisce, recimo, prepoznaju na ulici. Meni to počinje da se dešava. U mestu gde sada živim ljudi prilaze i pitaju da li sam ja Mo Hejder. To mi prija, naravno. To ima i svoje loše strane. Ja vrlo cenim svoju privatnost i više bih volela da nekako ostanem malo pošteđena pažnje javnosti. Slušala sam i čitala o istinskoj popularnosti Čarlsa Dikensa koji je bio veoma poznat i slavan, imao je česta gostovanja, nastupe, čitao je ljudima svoje knjige. Bio je krupna figura engleske kulture i književnosti svoga vremena.
Koji su vaši književni uzori?
- Mnogo velikih pisaca krimi romana i trilera jednostavno nisu prepoznati, nisu prihvaćeni, jer neki ljudi ovaj žanr ne smatraju pravom književnošću, što nije tačno, naravno. Nije ni pravedno, pošto je mnogo pisaca krimića i trilera koji su mnogo veći od onih u takozvanoj velikoj književnosti ili ozbiljnoj književnosti, poput Dekstera, na primer, koji je napisao “Parisku pastrmku”, jednu od najboljih knjiga svojevremeno. Tu je i Tomas Heris. Kada se spomene Heris obično se misli na “Kad jaganjci utihnu”, međutim, on je pre svega veliki pisac. To su moji uzori.
Kako je došlo do toga da se opredelite za žanr krimi romana?
- Kao prvo, žene su više po prirodi stvari zainteresovane za rešavanje zagonetki i za slaganje slagalica. Ako pogledate ko kupuje ukrštene reči ili slagalice videćete da su to uglavnom žene. Drugi razlog je to što s druge strane ljudska psiha, ljudsko biće, ima potrebu da istražuje smrt. Ja sam Engleskinja, rođena sam u Velikoj Britaniji i tu živim. To je jedna zemlja koja već šezdeset godina živi u miru i u njoj nema nasilja. Tako da mi imamo možda veću potrebu da istražujemo nasilje nego ljudi koji viđaju nasilje svakodnevno. Mislim da je to jedan od veoma bitnih razloga da sam odabrala da pišem to što pišem.
Laguna je objavila vaš novi roman “Postupak”. Kako biste ukratko predstavili vaš roman srpskim čitaocima?
- Knjiga počinje tako što je policija pozvana da istraži slučaj porodice koja je provela sedam dana vezana. Tako su proveli punih sedam dana. NJihov mali sin je otet. Glavni junak romana, inspektor Haferi mora da reši taj slučaj. Radnja romana je smeštena u Brikstonu, jednom delu Londona koji je u neku ruku neka vrsta geta. I to u vreme kad se sve više belaca doseljava u taj deo grada. Tako da postoje i neke rasne napetosti i postoji jedno veliko uzbuđenje koje vlada u toj atmosferi, tako da taj događaj dobija jednu širu dimenziju.
Vi ste po obrazovanju stručnjak za filmsku kameru. U kojoj meri vam je to pomoglo u književnom stvaranju. Vaši romani su veoma filmični?
- Ja sam i školovana kao filmski radnik. Studirala sam i završila filmsku kameru. Ponekad mi se desi da zaista i razmišljam u kadrovima. Kada sam pisala svoj prvi roman “Ptičjak” pisala sam kadar po kadar i to mi zaista u velikoj meri pomaže. Jedna belgijska kompanija je otkupila prava i sada je, kako se to kaže, taj filmski projekat u razvoju.
U čemu je tajna popularnosti vaših knjiga?
- Piscima je vrlo teško da se nadmeću sa raznim vrstama vizuelne zabave, sa filmom, televizijom, video-igrama, kompjuterima... Da bi pisac uspeo da natera čitaoca da pročita jednu knjigu i da ostane uz nju nekoliko sati, onda ta knjiga mora da bude izuzetno vizuelna ili će taj čovek da ostavi knjigu i ode da gleda televiziju ili za kompjuter.
Rekoste da živite u jednoj veoma mirnoj zemlji. Gde i kako dolazite do inspiracije?
- Nema pravog odgovora na to pitanje jer bi on verovatno glasio svuda! Iz novina, iz novinskih vesti, iz snova čak. Ponekad iz neke rečenice koju pogrešno čujem. Uvek pomislim da je sve to dobra ideja za knjigu.
Kako biste ukratko predstavili sebe?
- Pre svega, ja sam majka. To čini jedan veliki deo moje ličnosti i to znači da imam jednu posve običnu, svakodnevnu ulogu majke. S druge strane, imam potpuno ludu maštu. Tako da kad ne bih pisala, verovatno bih sigurno poludela.
U POTRAZI ZA DUHOVIMA NA BLEDU
Boravili ste na ovim prostorima pre nekoliko decenija. Možete li da napravite neku paralelu?
- Bila sam relativno davno u Jugoslaviji. Sećam se da sam po svaku cenu želela da pronađem jedno jezero u Sloveniji za koje se pričalo da u njemu obitavaju duhovi. Ispostavilo se da je to bilo Bledsko jezero. Kratko sam ovde pa mi je zaista teško da pravim neke paralele. Najvažnije je da se među ljudima koje sam upoznala osećam veoma prijatno.
