Izvor: Glas javnosti, 02.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krevet na krovu kuće!
Od glavne džade Gornji Milanovac - Pranjani, kod raskrsnice za Galič, pa pored trafo-stanice nizbrdo, levo, pored stare napuštene vodenice, pređeš potok Riječicu, naravno, ako nije baš sad nabujala, pa ideš, ideš, ideš i dođeš do porte, mesta gde je nekada, možda pre više stotina godina postojala crkva, a danas je tu samo ogromno stablo lipe koje je preživelo i vreme i događaje. E, tu, pored porte i lipe koja i danas služi kao seoski zapis, tu je kuća poštara Milojka Jovčića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kome retko ko zna ime i prezime, ali nadaleko je čuven po nadimku Ruzmarin - temeljni su meštani ovog kraja objašnjavajući kako ništa nije lakše nego pronaći poštarevu kuću.
I stvarno, narodu se još uvek može verovati. Nakon kilometar-dva, odjednom se namerniku, ali samo njemu, jer tim putem drugi niko i ne ide, pred očima stvori slika kao iz nekog nadrealističkog filma. Eto, tu, pored samog potoka Riječice, stvorio je svoju ekumenu u kojoj je on alfa i omega svega što se dešava. U centru tog za druge nerealnog, ali za poštara Milojka i te kako realnog sveta nalazi se kućerak očigledno dograđivan mnogo puta i okrečen u plavu i žutu boju, sa nevešto namalanim motivima riba, kengura, paunova, devojaka... U centru Ruzmarinovog sveta je kućerak sa, verovali ili ne, krevetom na krovu, a svuda okolo su jezerca sa vodom, preko njih mostići, a na jednom jezercetu se nalazi i pravi-pravcati čamac.
- Ma to što sam krečio kuću u plavo i žuto nema nikave veze s politikom. Eto, te boje volim, kao što volim i da imam krevet na krovu kuće! A, što da tu ne bude krevet? Ponekad se sunčam, ponekad tu i prenoćim gledajući u nebo i zvezde dok me san ne savlada. Jes’, malo vodim računa da se u snu ne opučim sa krova, ali nikada se, Bogu hvala, do sada nije desilo - objašnjava Ruzmarin kao da zna šta bi bila prva pitanja i nudeći usput slatko, volj’ mi od višanja, volj’ od trešanja i šumskih jagoda.
Slatko koje je poštar Ruzmarin skuvao pre neki dan, jednostavno, takvo je da bi mu mnoge domaćice pozavidele. Drugi bi mu, opet, pozavideli na načinu života i oaze koju je samo za sebe stvorio.
ZA ŽIVOT - KOŠULJA I JARE
Za sve ove godine poštar Milojko Jovčić je samo jednom u svojoj oazi imao, kako kaže, havariju.
- Jednom mi se zaplele žice od struje u neke borove, a ja hteo to da razmrsim i neoprezno dohvatim žice. E, kako sam uhvatio, tako sam video da sam najeb’o. Počnem da se derem kao jarac iz sveg glasa ne bi li me ko čuo. I stvarno, neki komšija Kečo bio tu blizu, u kukuruzu, i odmah dotrčao te mi spasi život. Ali, pošteno sam mu se odužio - on meni život, ja njemu jare i novu košulju broj 43.
- Kad su mi pomrli roditelji, pre dvadeset i nešto godina, u kući nije bilo nikoga, a ja sam rmbačio po svetu kao kuvar. Jednom, kada mi je sve dosadilo, rešim da se vratim i da obnovim kućerak. U to vreme, pre 17 godina, nekako se namesti, te dobih i posao poštara pa mi se sve uklopilo. Eto, sada nosim poštu u sedam sela u okolini Takova i Beršića, a kada završim posao, vraćam se u svoj svet i svoju samoću gde mi je toliko lepo da nemam reči da objasnim. Malo po malo, napravio sam svoje jezero sa mostom kakvi su oni u Veneciji, pa sam napravio i ribnjak u kojem, istina, danas imam samo dve ribe, dve babuške, ali i to mi pričinjava zadovoljstvo. Pošto mnogo volim da vozim motor, ne samo službeni kojim raznosim poštu po selima, nego motor koji sam skoro sam sastavio od raznih drugih, napravio sam i moto-stazu koja polazi od poljskog ve-cea pa preko potoka, brdom, kroz šumu... I tako, kada god mi je dosadno, a ja sednem na motor i zadovoljim dušu. Jes’, imam i tri „fiće“ i jednog „moskviča“, ali mi taj „moskvič“ služi samo za izvlačenje drva iz šume. Jaka je to mašina s kojom bez problema iz šume izvučem i po metar drva odjednom.
O svemu bi poštar Ruzmarin da govori, ali nekako zaobilazi priču o ženama.
- Ma, mogu ja da se oženim. Žena, da ti kažem, ima, ali ne trpim obaveze - objašnjava poštar svoju odluku da samoću pored potoka Riječice ne deli ni s kim.
Posao seoskog poštara se mnogo razlikuje od poštara u gradu. Seoski poštar, ponekad, pored pisama ostarelim i napuštenim domaćinima donosi lekove, namirnice, ponekad lepe i sve češće ružne vesti, a kada sve to završi, onda ide u svoj vilajet u kojem, čini se, nema baš nikavih problema.
- Dođem ovde, sednem u čamac koji sam sam napravio i zbog čega su mi se podsmevali govoreći da sam poludeo jer mnogi ovde u planini nikada nisu videli čamac pa im se učinilo da je mrtvački sanduk. Ali, ne ljutim se na narod. Veslam u svom čamcu po ovom mom jezeru sve dok iz sebe ne isteram sve ono što se loše doživi i preživi u toku dana, a kada mi i to dosadi, legnem na krevet na krovu i pustim mašti na volju. Tada mogu da budem šta hoću i gde hoću. I, da vidiš, i u toj mašti sam, verovao ili ne, gotovo uvek poštar!
