Izvor: Glas javnosti, 19.Dec.2009, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krešo sanja majku iz voza
Godinama, decenijama već, Krešimira Stanišića, 53-godišnjeg Višegrađanina, muči jedan te isti neostvareni, nedosanjani san - da sazna ko su mu roditelji, da upozna oca i majku!
- Evo, imam 53 pune godine, a nikada nijednog slova nisam saznao o roditeljima. I sada molim, oče, majko, ako ste živi, ako vas igde ima, javite se da se vidimo, da se upoznamo... Da mi rana na srcu ne ostane za ceo život - tužno, do srca bolno, zazvuče Krešove reči usred višegradske stare čaršije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Ako su živi...
Nada se Krešimir da su mu roditelji još živi. Majka možda ima sedamdesetak, koju godinu više...
- Molim i one koji bilo šta znaju o meni, o mojoj majci, ocu, da se jave. Ne verujem da je moja majka, i ako danas nije živa, umrla sa tom tajnom, da nikada nikome nije ispričala da je rodila sina, da ga je 14. oktobra 1956. godine ostavila u kupeu vagona na železničkoj stanici u Slavonskom Brodu... Možda negde imam braću, sestre, možda i oni mene traže - nada se Krešimir.
Tog oktobarskog dana, pre više od pet decenija, na prometnoj stanici u Slavonskom Brodu, dok su na sve strane grmeli vagoni i lokomotive sa brigadirima, vojnicima, radnicima, u opštoj gunguli zemlje u obnovi, u jednom kupeu, u seljačkoj kotarici, čistačica je našla ostavljenu bebu, zamotanu u par prljavih krpa...
Posle je sve išlo po zakonu. Rešenjem „Odjela za narodno zdravlje i socijalnu zaštitu“, koje je potpisao Ivica Domjanović, dvoje meštana sela Malina kod Slavonskog Broda, Miho i Božena Prce, imenovani su za staratelje „muškog novorođenčeta nepoznatog porekla, starog mesec dana“... Iza toga, Miho i Božena bebi su dali ime Krešimir, a na predlog lekara iz bolnice mali Krešo dobio je prezime Stanišić, po imenu železničke stanice na kojoj je pronađen.
Danas, Krešimir čuva crno-bele fotografije Miha i Božene i još nekoliko požutelih dokumenata sa pečatom iz Slavonskog Broda.
- U Malini sam prohodao, Miha i Boženu zvao sam tata i mama. NJih dvoje, a usvojili su me kad su imali Božena 54, a Miha 60 godina, mene su zvali sine... I ja sam do svoje 14-15. godine bio uveren da su mi oni pravi roditelji - nastavlja Krešimir priču o svom detinjstvu, odrastanju.
Miha je umro kada je Krešo imao tek četiri godine. Ostali su on i Božena koja nije htela da odustane od starateljstva. Posle Mihove smrti, Božena je rešila da se vrati su svoje rodno selo Mandra kod Rogatice, zatim je našla stan u Višegradu, Kreša je u gradiću na Drini krenuo u prvi razred osnovne škole.
Da im bar sliku vidi
- U školi, kasnije, počela su deca da me zadirkuju, zapitkuju kako mi je majka onako stara. Ja sam crveneo, bežao. Tada sam i počeo da sumnjam da mi je ona prava majka. Za osamnaesti rođendan, Božena je napravila tortu, ručak, onda je stala kraj stola, spustila glavu na grudi i prošaptala tek - Krešo moj, moram da ti kažem, ja ti nisam tvoja majka - priča Krešimir.
Devet godina kasnije Božena je umrla, a Krešo joj je, kao roditelju, podigao veliki spomenik.
Danas, Krešimir ima suprugu, dvoje dece, troje unuka, njegovi prijatelji kažu da je mnogo više od dobrog čoveka. Prava ljudina.
- Ko znam koliko puta, kroz život, dešavalo se da me pitaju za ime roditelja, a ja sam govorio da ne znam. Boli me to do srca, teško mi je zbog toga. Samo da mi je da im čujem glas, da barem vidim sliku. Bojim se umreću, a neću saznati ko me je rodio, čiji sam, odakle sam - kaže Krešimir.
Ima Krešimir običaj da ode u susednu Mokru Goru, tamo sedne u neki prazan vagon, u kupe i - čeka. Kroz njegove snove još češće, kaže, prolaze, tutnje vozovi, vagoni. Samo što u njima nema onih koje bi Krešo voleo da vidi i čuje.
NJegova supruga Sonja kaže da je, kada se udala za Krešimira, znala da nema roditelje, da nema nikoga.
- Bio je povučen, tih, a prema meni uvek više nego pažljiv. Bio je i čovek i dete, a uvek i iznad svega plemenita osoba. Životna mi je želja da jednom u ovoj potrazi uspemo, da obradujem Kreša, da nađemo njegove roditelje - priča Sonja.
Tražili su proteklih godina na razne načine. Odgovora, ni najmanje vesti, traga zasada nema...
- Više od svega na svetu volio bi danas da samo jednom vidim, zagrlim majku, sve bih joj oprostio, sve - kaže Krešimir.
