Izvor: Glas javnosti, 27.Jul.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj boemskih krajputaša
Pre desetak dana ugašeni su šporeti „Trandafilovića“ gde se kuvala srpska narodna hrana, ne zvecka escajg, „oladio“ se pocrneli roštilj, odneto je vino iz magaza, čokanji u plastičnoj vangli čekaju da budu bačeni, a ono što se nekada u njih točilo „pali“ žedna grla na nekom drugom mestu.
Ode „Trandafilović“ kao da ga nikada nije ni bilo! Pre 79 godina, u Mekenzijevoj ulici, glavnoj na beogradskoj Čuburi, otvorena je kafana: drveni stolovi i stolice, karirani >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << stolnjaci, ražanj levo od ulaza... Malenu bašticu natkrilio je mlađi brat Miloševog platana iz Košutnjaka, tada, a i danas najveći u celom čuburskom kraju. Godinama je hladovinom krepio one što se saživeše sa srpskim jelom „na kašiku“, a od ovog septembra će one što „mačuju“ nad picama, lazanjama, čizburgerima i sličnim uvoznim đakonijama. A sve to tobož zbog stranaca koji noćivaju u „Slaviji“. Pa će da naiđu! Smislili su to oni iz „Mozaik keteringa“, većinskog vlasnika preduzeća poetičnog i milog nam imena „Tri grozda“. Milog nam, jer posluje u „Dva jelena“, „Kaleniću, „Orašcu“, „Oraču“, „Grčkoj kraljici“, „Sokocu“ i „Šumadiji“ - sve samim hramovima beogradskog ugostiteljstva i srpskog kulinarstva.
Da je živ, Milovan Ilić Minimaks, stalni gost „Trandafilovića“, verovatno bi pretprošlog utorka tužno uzviknuo ono njegovo: „Ćao - nema više“. U hladu 23 metra visokog stabla, prebranac, pihtije sa ljutom tucanom, turšiju i kuvanu junetinu pre pola veka možda su mezetili Prle i Tihi, a sigurno je to činio koju deceniju kasnije Dragan Nikolić. „Trandafilovića“ pamti i Olivera Katarina, možda je i koju tamo zapevala, a sedeli su, gustirali i meraklisali i Ružica Sokić, Muharem Pervić, pa i jedan Konjević, a bogami, donedavno se okupljala i fudbalska reprezentacija Jugoslavije, doduše u penzionerskom sastavu: Rajko Mitić, Stjepan Bobek......
Tokom brojnih sedeljki kod „Trandafilovića“, Momo Kapor je valjda i prizivao Zevsovu suprugu i kćeri - svoje spisateljske i slikarske muze, Mrka je, kažu, tu bivao svaki čas, a i Nikola Kojo često je pristupao sledeći tragove glumačkih prethodnika. Svoj astal imao je i Libero Markoni, a i mnogi drugi, znani i neznani. Oni koji će nadživeti „Trandafilovića“ poslednjih dana su obavili oproštajnu procesiju u znamenitom beogradskom hramu Lukula i Bahusa.
DARDANELI
Arif - begovu aščinicu, kasnije kafanu „Dardaneli“, na mestu Narodnog muzeja, 1901. godine, oplakala je celokupna prva generacija beogradskih boema, a slika „ožalošćenih“ ostade za vjeki vjekov.
SLAVNA PROŠLOST
U kafani „Kod zlatnog krsta“ na Terazijama prvi put je prikazan film braće Limijer (1896). Prekoputa, u „Tričkovoj kafani“, održavane su filmske predstave „po sistemu“ Tomasa Edisona. U kafani „Hajduk Veljko“, na uglu Obilićevog venca i Knez Mihailove, prvi put je prikazan Edisonov fonograf i otvoren prvi stalni bioskop u Srbiji (1906).
MEHANE
U doba austrijske vladavine (1728) grad je imao 1.375 kuća i oko 200 mehana! Najpoznatija je bila „Crni orao“ tik iza Vidin kapije, a zapisi pominju i „Kod crvenog petla“, „Kod pet ševa“, „Kod tri bule“ itd. Potom je vrsta mehane, lokal u kojem su služeni samo kafa i piće, postala „kafana“. Držali su ih Turci, a zatim i Srbi: „Čupićeva mehana“, „Despotova mehana“, „Stefanovićeva mehana“, dok je „Gospodarska mehana“ (1829) sačuvana do danas.
U „Tri grozda“ kažu da starim boemima ostaju „Orač“, „Mlava“, „Avalica“, „Sport“, „Kalenić“, „Polet“ i „Orašac“. Razmišljaju, kažu, da pivnicu „Goricu“ preurede u butik peciva!? Nazdravlje!
Treći milenijum je vreme stradanja beogradskog kafanskog življenja - „pali“ su i „Šumatovac“, „Mornar“ i „Lipa“, ranije je nestao komšijski čuburski „Kikevac“. Žal za njima se danas iskazuje ovakvim novinskim tekstualnim čituljama, a najavljuje vreme „kafićke boemije“. Kafana je, bre, ovde institucija, pa su i kraljevske ulice „otvarane“ kafanama. Prve zgrade u Kralja Milana kod Slavije bile su „Rudničanin“ desno i „Kod tri selljaka“ levo. Samo je još slavoluk falio!
Stari Beograd nestaje. Sve što nije „zvanična istorijska vrednost“ - ide na doboš! Modernizuju ih zbog „novih vremena i stranih gostiju“, kažu. A u memljivom „Znaku pitanja“, u kojem ne može čestito ni da se stoji, stranci tamane ćevapčiće, mešalice, mućkalice, dave se karađorđevom, oljućuju ajvarom, „truju“ papričicama, hlade vinom i ledenom „srpskom sa kajmakom“. Ne žulja ih drvena stolica, ne smetaju im dim, žestoki mirisi i polumrak. Znaju da je „Znak“ iz starih vremena, ali baš zato su i došli u Beograd. Kafiće od stakla, hroma i kožnih stolica imaju i kod kuće. Da „Znak pitanja“ nije u prizemlju nekadašnje kuće Tome hećima, koju država, htela ne htela, mora da čuva, već bi se pojavio neki pametnjaković da je sruši, podigne kakav „staklenac“, a u prizemlje smesti po banku i kafić. Ovako, dok se Srbi ne mondijalizuju, „Znak“ će da poživi. Ostali - teško!
