Izvor: Glas javnosti, 22.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konjski pasoši za Mirka i Dragana
Od kada su se rodili, a to je bilo u prvoj polovini prošlog veka, prve komšije Mirko Vasilijević i Dragan Vuksanović iz jednog podravnogorskog sela bili su nerazdvojni, ali su uvek, bar su se tako pokazivali, jedan drugom terali nekakav inat. Još kao deca, dok su čuvali stoku po seoskim utrinama, ako je Mirko hteo da igraju gudću, Dragan bi iz inata hteo da igraju klisa. U vreme njihovog momkovanja, negde oko prvog brijanja, kada je trebalo da se odluči ko je za kokardu, a ko za petokraku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Mirko je stao pod petokraku samo zato što je Dragan hteo kokardu, a Dragan je znao o četnicima taman toliko koliko Mirko o partizanima. Dakle, ništa! Iz inata su bili na različitim stranama, ali su stalno brinuli da se onom drugom ne desi nešto rđavo što je, zapravo, pokazivalo da se iza njihove navodne netrpeljivosti krije veliko prijateljstvo.
Takvo inaćenje se nastavilo i posle onog rata tako što je o svakom 1. maju seoskom nadničaru Dimitriju, koga je alkohol odavno uzeo pod svoje, Dragan plaćao flašom rakije da potpali stog Mirkovog sena na vrhu brda Kamalj, ali već za Đurđevdan gorelo je i Draganovo seno na brdu Prostruga koje je potpaljivao isti onaj Dimitrije i po istoj ceni - za flašu rakije. Naravno, domaćini su paljevine redovno prijavljivali narodnoj vlasti koja nikada nije mogla da pronađe piromana, a o naručiocima i o političkoj pozadini i da se ne govori. Tek mnogo godina kasnije saznalo se da su i Mirko i Dragan denuli stogove od najgoreg sena i to na mestima na imanjima odakle se vatra najbolje videti i da su, zapravo, znali u minut kada će planuti Mirkova prvomajska vatra i Draganova đurđevdanska. Šteta od požara ni izdaleka nije bila velika koliko je bila velika njihova radost inaćenja.
Inaćenje između Mirka i Dragana bilo je svakodnevno, ali ozbiljnije svađe bile su retke, osim jednom kada je njihov slučaj stigao i pred sudiju za prekršaje.
I Mirko i Dragan su bili veoma dobri domaćini, a njihove kotare sa senom delile su samo vršike. Između kotara, naravno, bio je bogaz preko kojeg se i po nekoliko puta na dan prelazilo iz jednog u drugo komšijsko dvorište. Jedne februarske noći, po snegu i mesečini, u vreme kada je već bila prevalila ponoć, tada već duboko zagazili u starost, na tom bogazu su se sreli Mirko i Dragan. I jedan i drugi su na ramenima imali velike naviške sena - Mirko je nosio seno iz Draganovog kotara, a Dragan iz Mirkovog. Naravno, niti je Draganu bilo do Mirkovog sena, niti ovom drugom do Draganovog, ali to je bio još jedan način inaćenja prvih komšija. I, posle je pričalo selo, reč po reč, došlo je do svađe, a posle i do tuče dvojice staraca, ali, kako se posle čulo kod sudije za prekršaje, nisu se oni pobili zato što su jedan drugom krali seno, već je glavni razlog svađe, a posle i tuče, bio oko toga što je Mirko na ramenu imao, kako se Draganu učinilo na mesečini, veći naramak, što ga je mnogo razljutilo te je došlo do jedine tuče u njihovom životu.
No, nakon što su platili kaznu za remećenje javnog reda i mira u podravnogoskoj vukojebini, palo je pomirenje, pa je nemio događaj otišao u zaborav, a starci su se vratili svom inadžijskom komšijskom životu.
Pre nekoliko dana, tek što je svanulo, Mirko je preko onog čuvenog bogaza otišao u Draganovu kuću na prvu komšijsku kafu i rakiju, ali sada je sve bilo nekako drugačije.
- Ču li ti, Dragane, da će ovih dana početi da izdaju nekakve pasoše za konje, a? I to, brajko moj, po dva komada za jednog konja!
- Jesam, ali kakve to ima veze s tobom i sa mnom kada smo se konja odavno manuli.
- Dobro, a je l’ imaš ti, Dragane, primerice, pasoš?
- Pa, dobro znaš da ga nemam i da ga nikad nisam ni imao. Možda bih ga i dobio da su 46. pobedili ovi moji, ali, eto, pobediše tvoji, a koliko znam, ni ti se nisi nešto baš ovajdio.
- Evo kako ćemo, moj Mirko - ja ti predlažem da podnesemo molbu da nas dvojicu proglase za konje i onda ćemo rešiti problem tih pasoša. Ako hoće sa nama još neko iz sela, hoće! Da dokažemo da smo konji, neće nam biti teško jer smo celog života rmpali kao sumanuti i nikakve vajde i za to imamo stotine svedoka. Ovako, kada nas proglase za konje, božja lepota! O konjima, i to znaš, ova država danas vodi više računa no o nama seljacima - jedu koliko hoće, niti šta rade, niti ih ko maltretira zbog ovih nevladinih organizacija... Ma, nije to kao pre kada si ti mlatio one tvoje konje. Sada, bre, na konja sa pasošem nećeš smeti ni da vikneš, a sa po dva pasoša u bisagama moći ćemo da idemo gde hoćemo po Evropi. Mada, cenim, biće još kojekakvih povlastica za konje, videćeš! Dalje, znaš da se i tvoje i moje ime od milja daje i konjima, te nam je i to prednost u odnosu na one, recimo, koji se zovu Mlaro, Vuk, Velimir, Ivica, Miki Maus... ali moramo da požurimo jer čujem da se veliki broj seljaka u Srbiji sprema da podnese sličan zahtev. Eto, ja ti rekoh, a ti kako ti je volja! - završava Mirko sa obrazloženjem zahteva.
Posle dugog razmišljanja, druge kafe i četvrte rakije, Dragan svečano izjavi da je dobro razmislio i da prihvata da podnese zahtev da i on bude proglašen za konja.
U selu pod Ravnom gorom dugo će se prepričavati ovaj istorijski razgovor između Dragana i Mirka, ali ne zbog samog predloga koji je do sada možda i predat i koji že verovatno slediti mnogi seljaci u Srbiji, već zato što je ovo bilo prvi put da su se Dragan i Mirko u nečemu složili.
