Izvor: Glas javnosti, 13.Nov.2009, 04:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konačno svoj čovek
Cvetko Ristić iz sela Kušići kod Skelana, onaj dečak kome su januara 1993. godine Orićevi u jednom danu za sat pobili sve koje je imao - oca, majku, brata, jedinu sestru - ne potuca se više od nemila do nedraga! Cvetko je, posle priče koja je letos osvanula u nekoliko novina, pored ostalih i u Glasu i pomoći dobrih ljudi, pre svega, ističe, Nikole Špirića, predsednika Veća ministara BiH, konačno - dobio posao!
- Radim u Elektrodistribuciji u Skelanima! Pogledali su me i Bog >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i dobri ljudi... Odahnuo sam, konačno sam svoj čovek, ne moram više da brinem kad ručam hoću li imati da večeram... Trudim se, radim što najbolje mogu i umem, kolege su dobri ljudi, pomažu mi... Zasad će mi ugovor produžavati na svaka tri meseca, ali se nadam da ću ostati za stalno - srećno je i zadovoljno, telefonom iz Skelana, zvučao juče Cvetkov glas.
Paragrafi nemaju dušu
Brzo je morao da prekine. Kaže, zove šef, a on je još mlad radnik. Stigao je još da nam kaže tek da je srećan do neba zbog posla koji je dobio, da sada već uveliko razmišlja i o ženidbi, porodici, da i njega jednom Bog pogleda, da se zahvaljuje svima koji su mu pomogli... A, pre samo pola godine, Cvetko je, 16 godina posle velike tragedije koju je kao 14-godišnji dečak preživeo, bio sam, zaboravljen od svih, preživljavajući uglavnom kao nadničar po Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj... Na njegovoj kući u selu Kušići iznad Skelana još su se videle velike rupe od granata, od posledica miniranja... Četrnaestogodišnji dečak, nad čijom je sudbinom 1993. godine plakala čitava Srbija, sada već odrastao čovek, pričao je tada da nema nikakvih redovnih primanja, ni očeve ni majčine penzije, da je tako ispalo po paragrafima i zakonu, a paragrafi - nemaju dušu...
U muci junaci
- Beogradski novinar Miodrag Popov pomogao mi je bezbroj puta, kad god mi je šta trebalo, i Boban Tomić iz Bajine Bašte, nekoliko prijatelja mog pokojnog oca... I drugi novinari iz Srbije, Republike Srpske mnogo su mi puta pomogli, objavljujući priče o mojoj sudbini... Kada sam u Užicu završio srednju školu, odbojkašica Vesna Čitaković dala mi je na korišćenje svoj stan... Mnogo je i drugih ljudi, uglavnom anonimnih, koji su mi se u muci našli, naročito kada sam počeo obnovu kuće - kazuje Cvetko...
Ispunili obećanje
Onda je njegova priča stigla do dobrih ljudi, uz obećanje da Cvetko neće biti ostavljen da se dalje sam snalazi kroz život... Posle teksta u našim novinama, Cvetku je stigao nameštaj za kuhinju, nešto bele tehnike... Tih dana iz vlasti Republike Srpske stiglo je i prvo obećanje da će Cvetko konačno dobiti posao...
- Obećali su, i ja verujem tim ljudima... Znam da nije lako danas nekome obezbediti posao, ali ja se nadam da će se pojaviti bilo kakav posličak, samo da imam platu, da ne moram od kuće do kuće da molim za posao... Imam ja ruke, neću umreti od gladi, snaći ću se, ali teško je živeti ovako - pričao je tada Cvetko.
Sada će, kada ima posao i platu, mnogo lakše, kaže, završiti obnovu rodne kuće u Kušićima. Deo posla je već obavio, nekoliko soba je okrečeno, stavljeni su podovi, čuo je da mu je Veće ministara odobrilo još jednu donaciju da završi kuću, pa sada punog srca veruje da će skorih dana i taj posao obaviti.
- Sad mi je sve lakše... Važan je posao, ali još važnije je saznanje da nisam zaboravljen, da nisam više sam, da ne moram da se potucam po belom svetu za koru hleba... Saznanje da je makar malo priznata žrtva koju je moja porodica podnela i platila - stigao je juče da nam kaže Cvetko, žureći da se vrati poslu.
