Izvor: Glas javnosti, 08.Mar.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšije im gorski vuci
Na Pešteru prekjuče ujutru, iznenada, puklo proleće! Za dva dana istopio se debeli sneg, propištali po visoravni izvori na sve strane. Plavne livade oko Karajukića Bunara osvanule pod plavičastom vodom koja se celo jutro mreškala pod toplim jugom i niskim suncem koje se tek promaljalo od Golije. Pokrenuli se potoci niza strane, napila se zemlja vode, otežala, zamirisala, pretvorila se u gusto testo...
U Karajukića Bunarima niko napolje ne izlazi bez gumenih čizama. Na trgu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u centru sela blata do kolena, po sokacima okolo sve kaljuga do kaljuge. Iza sela, prema Tutinu, po pašnjacima vide se svetle trake jezera koja su nastala tokom noći...
Krenemo prekjuče ujutru Radoje Kuč, poštar iz Karajukića Bunara, i ja, on da nosi poštu, ja drugom namerom, u selo Poljice na srpsko-crnogorskoj granici. Radoje mi još zimus, kad je sneg bio do pojasa, ispričao priču o selu izgubljenom među brdima, na granici, na samom kraju visoravni, u koje niko ne zalazi, koje je zimi, ponekad, nedeljama, mesecima čak odsečeno od sveg ostalog sveta... Kako meštani na konjima vode decu u školu... Od tad, jedva čekali da okopni sneg.
Radoje u čizmama do kolena, na trgu spremao je "ladu nivu" za dug put. Propituje se kao i šereti nasred trga pred još nekim meštanima:
- Poštarska torba - tu! Lopata - tu! Lanci - tu! "Lada niva" - tu...
Gleda mene u onom blatu:
- Kod nas se, momak, cipele ne nose od oktobra do maja!
Krenemo posle putem prema Uglu. Tandrče "niva" po rupetinama punim vode da je žalosno slušati.
- Pukla mi zadnja opruga - nadvikivao je Radoje u kabini buku koja je svom silinom dolazila spolja.
Nije lako prvog prolećnog dana putovati pešterskim putevima. Liče i visoravan i putevi kroz nju na poplavljenu tundru u kojoj je led tek pukao...
Iznad Ugla, visoko u brdu, dok smo odskakali sa kamena na kamen, među vrtačama, naleteli smo posle na konjanika... Stao na susedno brdo, viče iz glasa:
- Eja... Viđiste li mi đe kerove uz dolove...
- Boga mi jok - vikao je Radoje kroz otvoreni prozor...
- Pojeli ih kurjaci, sigurnooooo...
U Poljice smo upali iznenada, iza jedne visoke stenčine i okuke puta... Dva krova pokrivena slamom, malo bliže, iz kuće pod sivim salonitom vio se dim... Pukla visoravan okolo, sam kamen i sivo nebo koje se u međuvremenu naoblačilo. Tek kad smo prišli bliže, odozgo sa puta videli smo i domaćina koji je ispod kuće popravljao ogradu... Baci alat, skoro istrča do puta:
- Dobro došao, Radoje - zgrabi poštara i dobro ga prodrma na putu.
- Nama ovde da nije Radoja da dođe i obiđe nas, mogli bismo svi pomrijeti, niko nas ne bi vidio...
Domaćin Ismet Hot (30) živi u drvenoj kući nasred vetrometine sa suprugom Elzom i sinom Enisom koji ima godinu i po dana. Ismetova majka koji dan ranije razbolela se pa su je "spratili do Ugla"...
- Skoro tri nedelje niti nam je ko došao, niti nas je ko obišao... Kad padne snijeg, ko onomad, do prvog komšije - tri dana 'oda. Jedino vukova imamo na pretek, sad skoro, oborili komšiji kravu od šest tovara, umalo je nisu zaklali... Ima ovde blizu jedan veliki čopor. Od moje kuće do granice sa Crnom Gorom nema ni 500 metara. Kad nam se ko u selu razboli, stavimo ga na drvene tezgere pa nosimo do Dolića ili Ugla. Čitavo selo, u tri kuće nas jedanaestoro - kratko nam je Ismet opisao deliće svog života u Poljicama, najsurovijem delu surove visoravni...
Tek sa brda iznad Ismetove kuće vide se njegovi prvi komšije, kuća i štala Senada Heća. Oko kuće kamene vrtače sve jedna preko druge, malo dalje, po polju lutalo je stado ovaca... Pusta nedođija dokle oko vidi.
Na dvorištu Senadova kuće otvoriše kapiju još dok smo nas dvojica sa "nivom" bili na dobrih trista metara. Ismet i čeljad iskočiše iz kuće sa širokim osmesima:
- Kad i mi zimus viđosmo nekoga!
Senadova majka Vezira (73) na ulaznim vratima zagrli Radoja.
- Nama su ti ovde Radoje i vukovi jedini gosti. Radoje nam je najbolji prijatelj koji nas posećuje! Zimi kad nestane namernica, zovi Radoja da donese sa sankama...
- Po mesec dana, ponekad, nikoga živoga sa strane ne vidimo. Kad sukne mećava preko polja, svega mi, do štale ne mogu da se probijem, da stoku namirim. U zimu 2005. godine šest meseci punih nikud nismo od kuće mogli da mrdnemo. A i kad okopni snijeg, ne može se nikud, putevi ko kozje staze - pričao je posle Senad u toploj kući.
- E, moja đeco, ove zime sad su zlatne, kakve su nekad ovde bile - kaže sa kreveta Vezira, koja je čitav život preko glave preturila u Poljicama ispod Žilindara.
Starija Senadova ćerka Anida ide u školu u Doliće. Doskora Senad je do škole vodio na konju, kozjim stazama, na nesreću, konj lipsao. Sad Anida ostaje preko nedelje u Dolićima kod rodbine, dođe petkom po podne...
Posle popodneva, preko Poljica dere severac hladan kao led. Nad selom počnu da se sakupljaju sve crnji oblaci... Iskoči iza brda pokrivenog kamenom jato vrana, nošeno vetrom stane da se vija nad poljem, sve tamo - ovamo... Radoje na putu počne da huče u ruke... Nestane za tren onog proleća od pre koji sat ranije, selom zamiriše na zimu i sneg...
Od Senadove kuće, preko kamenitog polja, dok se "niva" uvijala kao da će svaki čas da se prepolovi, okrenuli smo uzbrdo, kući Elmasa Hajdarpašića (70), ima Radoje neko pismo da mu odnese.
Mi uzbrdo, kad na dvorištu otvaraju kapiju.
- Bujrum Radoje, bujrum - viču sa puta i Elams i njegov sin Hazbo.
Iza štale izviruje veliki šarplaninac, malo dalje još jedan...
- Kako znam za sebe ratujem sa kurjacima - veli Elmas pošto smo se pozdravili.
Posle u kući, okrenuli smo priču na široko.
- Ja sam ti u svoje vreme vozio voz po Hercegovini, pa sam bio građevinac, pa sam ovde na mojoj kući napravio vetrenjaču za struju, pa sam se sad skrasio ovde đe mi je najljepše - pričao nam je Elmas sve dok se koji tren kasnije nije dohvatio gusala i dok podrumom nije zaječalo - "sve behara i sve cveta, svud se miris pruža, a na mome jadnom srcu uvela je ruža"... Posle gusala za čas je na ramena stavio harmoniku...
- Jeste, istina je, napravio Elams struju na vetar, pola Ugla gledalo je u njegovoj kući Kasijusa Kleja, i kad je reprezentacija Jugoslavije igrala na svetskom prvenstvu...
- Surov je ovo kraj da suroviji ne može biti. Sin i porodica planirali su da siđu u Novi Pazar, ja - ostajem ovde da se borim. Kopao sam tri kilometra kroz krš da dovedem vodu, kako sad da je ostavim, bolja je od piva - pričao je još Elmas.
Posle, kad smo otvorili vrata i izašli iz podruma, napolju smo naleteli na mećavu. Zavijao je vetar oko ćertova Elamsove kuće, terao sneg u oči i jezu u kosti, ispod, polje se već belelo... Okolo, na brda pao mrak od kijameta...
Na jedvite jade Radovan i ja spustili smo se posle živi i zdravi do Karajukića Bunara...
Jako uspesna reportaza. Dobrom novinaru ne treba bombasta tema ...
Odlicna reportaza. Trebalo bi uvesti kao obavezu da se ovakve repotaze pojavljuju u novinama kako bi narod upoznao bolje zemlju u kojoj zivi. Ne odvija se zivot samo u velikim gradovima, naseljima...varosicama...i ovo je Srbija, ali ona zaboravljena i to od onih koji bi trebali da predstavljavljaju oslonac i podrsku svakom pojedincu na ovim prostorima.
