Izvor: Politika, 12.Jun.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kilavci potisnuli karakondžule
Naše pretke su opsedale utvare, vile, drekavci… opisani u knjigama „Ale i bauci“, „Prognana bića“ i „Zaboravljena gora“, a u današnje vreme po kućama, školama i kancelarijama haraju andrmolj, ugnjav, maleruša, neizdrž i drugi „andraci“
Nekada davno, ljudi su verovali da između „ovog” i „onog” sveta zemljom obitavaju čudesna stvorenja obdarena magičnim moćima – dugovečnošću, natčovečanskom snagom, sposobnošću da postanu nevidljiva, da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << začaraju (na dobro ili zlo), da utiču na vremenske prilike ili menjaju lik po želji, da uskisnu mleko, ali i zaleče rane… A onda je stiglo moderno prosvećeno doba. Svetom su zagospodarile Nauka i Tehnologija, rešene da razotkriju sve tajne prirode.
Vile, babaroge, rusalke, karakondžule, utvare, čume, aždaje, divovi, patuljci, vodenjaci, suđaje, zmije čuvarkuće, vampiri, vukodlaci, drekavci, bukavci, cikavci, jaudi, serpene, valgore, kletnici i njihova mnogobrojna sabraća i posestrime proterani su sa balkanskih livada i planina, iz šuma, reka i jezera – u mitove, legende i bajke. Dugo su tamo životarili, neki i odatle iščezli, dok ih nisu ponovo „otkrili” sakupljači narodnih predanja, etnografi i pisci. Uz njihov trud i veštinu i maštu ovdašnjih ilustratora, mitska bića su oživela u knjigama „Ale i bauci” Aleksandra Palavestre, alias A. Peragraš – pročitano unatraške „šargarepa”,i Rastka Ćirića,„Vile i zmajevi” i „Prognana bića” (iz „Srpske trilogije“) Milenka Bodirogića i u, najnovijoj, „Zaboravljenoj gori” Milisava Popovića.
„Rastao sam u porodici u kojoj se o biturnu, alebima i usoljenicima pričalo ne samo kao o bajkovitoj seni straha... Sad vidim da su baka i đedo pokušavali da sačuvaju i na unučad prenesu zrno nezapisanih, iz naših sećanja nekako prognanih verovanja o svetu koji je nekad obitavao tik uz naš dovratak. Poželeo sam da vratim u život ta stvorenja: zlokobnu Morenu, moćne Starpanje, hrabre Gilzvite, žrtvenog Kalduna, demonskog Zagrivuka i mnogu drugu avetsku bratiju.
Pokušaj da uz dozu prkosa profesorima koji su nas učili o izuzetnim mitovima sveta pokažem koliko je naše vrelo bogato dobrom magijom, jedan je od glavnih točkova inspiracije u nastanku „Zaboravljene gore”, knjige o mitskim bićima drevnog Balkana”,veli Milisav Popović.
Strašila u nama i oko nas
Dok su bića iz narodnih predanja,čija su zlodela, dobročinstva, kletve, mangupluci i čarolije plašili ili zabavljali naše pretke, polako nestajala, njihovo mesto su zauzela manje strašna, ali jednako nepredvidljiva i nevidljiva,a sveprisutna savremena „bića o kojima malo znamo“, da upotrebimo naslov popularne knjige Voje Žanetića. Ona opsedaju malu decu, ponekad i odrasle, izazivajući bolest stalnog kašnjenja–kasničara, terajući glasne žice obolelih da umesto govora proizvode gnjavež–ugnjav ili praveći nered u glavi i po sobi –haosara. Žanetić je svojevremeno zapazio, proučio i detaljno opisao, a Dobrosav Bob Živković nacrtao,i druge slične napasti – vremeždera, zakera, nećejeda, malerušu, kilavce i pundravce.
A sada su pred čitaocima novi „andraci“ koje je pod nazivom „Ne znam šta mi bi“ jednako duhovito predstavio Aleksandar Milajić, već poznat čitaocima po urnebesnoj zbirci zapažanja iz bračnog života „Leti, leti… prababa”.
Prema tome šta rade, kome rade i kakvi su autor ih je podelio u osam grupa. U prvoj su bića koja nam ulepšavaju ili kvare svakodnevni život, a među njima andrmolj (skuplja svakojake sitnice iz domaćinstva, naročito voli rasparene čarape i papiriće sa važnim beleškama),duh iz sudopere, jeza, neizdrž, kikot, muk, zvijuk, zgubidan, pletisanka, kvasna vila.Drugu („Familija naša nasušna“) čine kilavi Radovan, Majka Mara, Tata Mata, Majstor Kvariš, Maksim (onaj što lupa po diviziji) i Radio Mileva. U „Galeriju baba“ Milajić je smestio nekadašnje muze koje su se, kad su ostarile, pretvorile u Abraševićku, Uštipkaru, Savetu, Sanjalicu, Nevestu, Dokonu babu, Nadžak babu, Misirsku babu i Mnogo Babica („napadaju u krdima, uvek ih ima tamo gde se odvijaju bilo kakve grupne aktivnosti… a za sobom ostavljaju kilavo dete”).
„Bestijarijum“ obitavaju bela vrana, crna ovca, crkveni miš, lenja buba, besne gliste, ćorava koka, trinaesto prase, zjale i drugo zverinje već poznato u našem narodu, ali i neko koje je Milajić prvi imenovao, kao što su iznebuh ili zmijožaba („kod žrtava izaziva hroničnu hipohondriju i sklonost teorijama zavere… a hrani se tuđim vremenom“).
U „Herbarijum” su pokondirena tikva, pišljivi bob, biserna dinja (čiji se plodovi iz neznanog razloga bacaju pred svinje), bela lala i virtualni luk (onaj što ga niko nije nit’ jeo, nit’ mirisao). „Lapidarijum” grade kamen na srcu, kamen spoticanja, ludi kamen, kamen temeljac, grobičak i zid ćutanja, u „elementarne nepogode” pisac je smestio sujetu, ljubav i bes, a „na kraju krajeva“ su, logično, smrt, kašika („priča se da Smrt poseduje neverovatnu zbirku svakojakih kašika, kašičica, kutlača, a i pokoju viljušku, koje su samrtnici bacili u ovakvim prilikama“), kotao (onaj što obavezno „krepa“), čabar, kosa, sat i Čiča Miča (kojim se završava svaka priča).
Bajka za „dorasle”
Kako je nastala zbirka ovih neobičnih a ipak prepoznatljivih kreatura?
„Srpska i uopšte slovenska mitologija obiluju raznim bizarnim i morbidnim bićima,ali i kod nas se, naročito među mladima, nekako „zapatila“ epska fantastika sa Zapada. Gnomi i trolovi su postali poznatiji nego „naše” rusalke ili drekavci! Srećom, etnografi su sačuvali u stručnoj literaturi ova mitska bića iz narodnih verovanja, a pisci i ilustratori ih „vaskrsli” u svojim knjigama.
Ja sam, međutim, imao drugačiju ideju: da pišem o fantastičnim bićima koja žive u nama samima i oko nas, muče savremenog čoveka i nagone ga da radi i govori ono što ne bi trebalo… šaljivu i, zahvaljujući divnim crtežima Bojane Dimitrovski, maštovitu „bajku za dorasle”, ali zabavnu i deci”,objašnjava Aleksandar Milajić.
Kao glavni „sporedni lik“ u ovoj bajci se, voljom ilustratorke, pojavljuje Zigmund Frojd, otac psihoanalize, koji ćutke prati pojavu „andraka” iz čovekove podsvesti, a ponegde je i njihova slučajna žrtva.
„Bajka jenastajala dosta dugo, jer smo je pravili u slobodno vreme. Oboje volimo mitologiju, i najveći je izazov bio kako izabrati bića koja ćemo predstaviti. Aleksandar mi je prepustio da se odlučim za ona koja me kao ilustratora najviše inspirišu”,kaže Bojana, inače diplomirani slikar i dobitnik mnogih nagrada (pored ostalih za vizuelni identitet manifestacije Noć muzeja, „Zlatno pero” za ilustracije u „Politikinom Zabavniku“, nagrade za najbolji tradicionalni strip na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu…).
Tako su za neku narednu knjigu ostavljeni Dara i Mara, Alajbegova slama, Vrbopuc…
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 12.06.2011.
.jpg)
