Izvor: Politika, 17.Sep.2010, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Keš umesto mašine za veš
Srpske svadbe podstiču potrošnju i proizvodnju, uglavnom bez uvoznih resursa. Zato ih ja podržavam sa aspekta razvoja Srbije, kaže ekonomista Goran Nikolić
I kad su po raskoši glamurozno holivudske i kad su tranziciono skromne, čim utihnu svečana zvona, sve svadbe liče jedna na drugu – zbrajaju se pokloni i podvlači crta. Novca u odnosu na uloženo pretekne, a mladenci kuju planove, nesvesni da su na ovaj način ušli u neformalni dugoročni zajam.
„Današnju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svadbu možemo da shvatimo kao jedan nespecifičan kreditni aranžman. Vi uložite, recimo, 10.000 evra, dobijete 15.000, dakle na dobitku ste 5000. Zaradili ste, ali ćete posle tokom života da vratite najčešće u nejednakim tranšama tri puta više, jer ćete plaćati i ono što ćete vi pojesti i popiti na tim drugim svadbama. Da gosti samo nešto popiju i daju pare, to bi bio čist kredit“, kaže ekonomista Goran Nikolić i dodaje da on podržava ovakva veselja zbog nečeg drugog.
„Slobodan Jovanović je u svoje vreme u negativnom kontekstu pominjao svadbe, jer je smatrao da su ljudi iscrpljivali akumulaciju na taj način. Ja se tu s njim ne slažem budući da je svadba naravno zarada za mnoge druge aktere: kuvare, muzičare, konobare, iznajmljivače prostora... Ona generalno ne inkorporira uvozne resurse. Samim tim vi podstičete potrošnju i proizvodnju. Zato ja podržavam svadbe sa aspekta razvoja Srbije“, kaže Nikolić.
Sa aspekta lepog ponašanja, međutim, mnoge stvari su sporne. Mladenci se u poslednje vreme ne ustežu da naglase da im je potrebniji novac od mikrotalasnih pećnica i servisa za ručavanje. Često to navedu sasvim otvoreno u pozivnici. Mnogima je ovaj svadbeni bonton izvan svih normi pristojnosti, dok se neki zgražavaju nad drugim običajima kao što je popisivanje darova na ulazu u salu ili čitanje preko mikrofona ko je šta doneo.
Katarina Todorović iz agencija „Detalj“, koja se bavi organizacijom venčanja, smatra da nije u redu u pozivnici sugerisati gostima šta da donesu.
„Na jednoj sam videla sličice, neke su bile precrtane, neke zaokružene. Mislim da to nije baš za pozivnicu“, kaže ona.
Ivanu O., instruktorku tenisa iz Beograda, iznenadilo je kada je došla na svadbu u jedan elitni prestonički restoran i na ulazu zatekla osobu koja je za stolom uredno evidentirala goste i obeležavala poklone. Ovaj običaj je, međutim, i dalje veoma prisutan širom Srbije i teško da će biti tako lako iskorenjen.
Inženjer Slobodan R. ženi se ovog vikenda i zamislio je umesto „blagajnika“ ukusno ukrašenu kutiju sa prorezom u koju bi gosti ubacivali koverte. Za to, međutim, nisu hteli da čuju mladini roditelji. U njihovom kraju običaj je da se koverat otvara, pare broje na licu mesta i zapisuju sume i darodavci.
Slična lepo ukrašena kutija stajala je nedavno u sali za venčanja u Gornjem Milanovcu, ali je jedan detalj smetao da sve bude „na nivou“. Strine su iz zasede dočekivale goste, valjda da neko ne ubaci prazan neobeležen koverat.
„Skočile su i pitale da li sam napisala od koga je poklon. Naravno da jesam, ali jedan gost je priznao da nije, pa je morao da na koverti na licu mesta napiše puno ime i prezime i adresu“, ogorčeno priča A. A., nastavnica iz Beograda, koju su ovakvi običaji zaprepastili. Nju je, priznaje, zbunila i rečenica buduće mlade da „od tetke očekuje 300 evra“. Očigledno je neupućena u još jedan detalj svadbenog protokola – da se popis poklona brižljivo čuva u porodičnim papirima. Jer, ako tetka donosi 300 evra, verovatno je brat od tetke baš toliko dobio kad se ženio. Pametan piše, pa nije zgoreg u ovim srpskih uslovima, ako neko donese poklon u dinarima, staviti u fusnotu kurs Narodne banke na dan svadbe.
Goran Nikolić smatra da je potpuno u redu da se zapisuje ko je šta doneo, jer bi sve suprotno bila hipokrizija.
„Mnogo je poštenije zapisati. To je u Ivanjici odakle sam sasvim uobičajeno. Jer onaj ko je dobio mora da zna koliko da vrati. Neko je pravilo bilo da se vrati deset posto više zbog inflacije kad su pokloni bili u dinarima. Komšija daje od 50 do 100 evra, bliska rodbina od sto do trista, a kum već mora da se isprsi“, dodaje Nikolić.
„Blagajnik“ je uobičajeni prizor i na veseljima u zaječarskom kraju, kaže Sandra Vulićević iz agencije „Lucija“. Najčešće se nosi novac ali je ipak nepristojno to navesti u pozivnicama, pa se „pusti glas“ u porodici da mladencima ne treba ništa od pokućstva.
U negotinskom kraju, u selima oko Kladova, neki svadbeni običaji su se promenili, ali mnogi opstaju. Posebno jedan zasmejava i ponekad zgražava goste sa strane – objavljivanje preko razglasa ko je doneo veći poklon.
„Nama bude jako smešno kad krene prepucavanje između kuma i starog svata ko će više dati. Takođe, kad se nosi nameštaj, traktor s poklonom ide kroz celo selo“, priča Vulićevićeva, koja je često bila u prilici da organizuje ovakve svadbe.
------------------------------------------------
A od ruskog tajkuna – 50.000 evra
U kovertu se obično stavlja „čvrsta valuta“ i postoje neke nezvanične tarife.
Komšije daju oko 50 evra, prijatelji 100, a rodbina od 200 do 500. Kum obično daje i više od 500.
Izuzetak su romske i gastarbajterske svadbe i gosti iz inostranstva koji se ne rukovode lokalnim običajima, već devizom „svako prema svojim mogućnostima“. Tako je jedan ruski tajkun nedavno odneo 50.000 evra ćerki svog poslovnog prijatelja u Beogradu, iako su mu govorili da se ni sa 200 neće osramotiti.
Jelena Kavaja
objavljeno: 17.09.2010.
