Izvor: Luftika.rs, 29.Jul.2023, 16:06
Kako je Ivo Andrić zaveo 17 godina mlađu i zauzetu ženu i načinio je boginjom
Andrić je u to vreme imao 66 godina, bio je „stari neženja“, i niko nije verovao da bi mogao sebi naći ženu, ali onda je oženio Milicu.
Čovek koji je napisao neka od najznačajnijih dela poput „Na Drini ćuprija“, „Prokleta avlija“, „Znakovi pored puta“ bio je kulturan, uvek odmeren, povučen.
Ali ono što malo ko zna je da je voleo samo jednu ženu – prvu školovanu kostimografkinju u srpskom pozorištu – Milicu Babić.
Milica Babić je radila kao kostimograf >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << u Narodnom pozorištu, i bila je prva školovana kostimografkinja, a mnogi ne znaju da je bila i univerzitetski profesor.
Predavala je na Višoj ženskoj zanatskoj školi u Beogradu od 1930. do 1931. godine.
Nagrađena je Ordenom rada sa zlatnim vencem (1949), „Sterijinom nagradu za kostim” (1949) i plaketom grada Beograda (1964).
Tokom umetničkog usavršavanju u Berlinu od juna 1939. do maja 1941. bila je i modni dopisnik „Politike“, a od 1934. predavala je na Glumačkoj školi beogradskog Narodnog pozorišta. Nakon Drugog svetskog rata radila je i kao profesor kostimografije na Akademiji primenjenih umetnosti i Pozorišnoj akademiji u Beogradu.
View this post on Instagram
A post shared by Mali književni kutak (@maliknjizevnikutak)
Milica je posle prvog braka, sa novinarom, diplomatom i prevodiocem Nenadom Jovanovićem postala supruga Ive Andrića, neženje, koji je tada imao 66. godina. Mnogi su mislili da se neće pojaviti žena koja će zagrejati srce našem poznatom piscu, ali Milica je dokazala da je to ipak moguće. Mnoge su žene prolazile kroz njegov život, ali Milica je tu ostala do kraja života. A na nju je čekao punih 20 godina.
Atelje slikarke Leposave Bele Pavlović se nalazio Jevremovoj 39 i bio je mesto njihovog prvog susreta, kako beleži Nenad Novak Stefanović u knjizi „Vodič kroz ljubvnu istoriju Beograda“.
– Gošća u domu Pavlovića nije spadala u lepotice, bila je po ondašnjim merilima previsoka za ženu i suviše koščata, ali su njena jaka ličnost i „dugačke noge srne“ privukli Andrića – piše Stefanović.
Milica je u vreme kada je upoznala Andrića bila verena za svoju staru ljubav iz Tuzle, Nenada Jovanovića. Andrić je kasnije sa bračnim parom Jovanović negovao prijateljske odnose, čak je za vreme diplomatskog boravka u Berlinu pozvao Miličinog muža da bude ataše za štampu u ambasadi.
„Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima“, zapisao je nobelovac mučna osećanja koje je izazivala grešna ljubav, prijateljstvo pod teretom ljubavnog trougla.
Kada se vratio u Beograd kao proterani ambasador, Ivo Andrić je bio u kontaktu sa Jovanovićima. Tadašnji odnosi prekinuti su 1942. godine, kada je Gestapo odveo Nenada Jovanovića u logor zbog anonimne dojave da je engleski špijun.
„Grešna ljubav“ uskoro nije morala da nosi teret okova zabrane. Ono na šta se čekalo dve decenije ozvaničeno je u Opštini Stari grad, 27. decembra 1958. godine. Milica i Ivo su napokon postali bračni par. Živeli su u stanu na današnjem Andrićevom vencu.
Tri godine nakon ulaska u brak Milica i Ivo odlaze na najvažniji događaj u njegovom životu. Pratila ga na dodeli Nobelove nagrade za književnost u Stokholmu.
Na svečanosti se pojavila u plavoj balskoj haljini, sa dijamantskom mašnom u kosi, dok je kraljevski orkestar svirao sevdalinku „Kad ja pođoh na bembašu“, a Milica je stajala pored Ive, prvog srpskog nobelovca.
View this post on Instagram
A post shared by Srpska književnost Beograd (@srpskaknjizevnost_fil_bg)
U svečanoj sali Švedske kraljevske akademije 10. decembra 1961. godine Ivi Andriću kralj Gustav VI uručio je Nobelovu nagradu za književnost. Nobelovac je održao govor „O priči i pričanju“, o položaju pripovedača koji „govori u ime svih onih koji nisu imali vremena da ispričaju svoju priču, i onoga koji je rekao ‘reci sebi’ da otera strah“, o potrebi za pripovedanjem; govor je dobio posebno mesto u istoriji srpske književnosti.
Ovaj događaj je bio kruna njegovog kniževnog rada, a čini se i vrhunac lične sreće jer je uz njega bila Milica, njegova „Jelena, žena koje nema“.
Iz stokholmskog dnevnika Milice Babić – „Prijem kod kraljice i kralja“ imamo svedočanstvo o događajima kojima su prisutsvovali:
„… Posle večere u istom redu idemo u salon, služi se kafa – kraljevska porodica sa svakim po malo porazgovara, jednostavno i srdačno (…) Princeza majka mi kaže da me njena prijateljica videla u Starom gradu. Ja sam zaista razgledala stari grad ali nisam mislila da neko mene gleda“, piše „Ivoandric.org.rs„, a prenosi Stil Kurir.
Ivo Andrić o ropstvu i slobodi: Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja
.jpg)
