Izvor: Politika, 17.Okt.2011, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafana je njegova sudbina
Ne mareći za karijeru pevao je i uživao na splavovima, uvek u senci starijeg brata, slavnog pevača Tome Zdravkovića. Posle burnih provoda odlučio je da se mane alkohola i pije samo vodu, kafu i čaj
Mnogo pesama je napisao, komponovao i otpevao, i svakom je dirnuo u emocije. Snimio je nekoliko singl i LP ploča, a kasnije i CD-a, ali je, kao izvođač, godine proveo na splavovima. Malo svesno, malo nesvesno, Novica Zdravković nije mnogo mario za karijeru. Pevao je i uživao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kafanskom životu, sklanjajući se u senku starijeg brata, slavnog Tome Zdravkovića. Na njega podseća likom, ali i glasom sa prizvukom melanholije.
Kao i Tomine, sve Novičine pesme su iskrene, pisane iz duše u trenutku inspiracije. Tugu nekako nosi iz detinjstva.
– Rođen sam 1947. godine, u Pečenjevcu kod Leskovca, ali vrlo brzo sam napustio to mesto. Otišao sam kao trinaestogodišnji dečak, još ni sedmi razred osnovne škole nisam završio. U stvari iz Pečenjevca sam pobegao! Desilo mi se nešto što nikada nikome nisam rekao, a vama ću da ispričam zašto narednih pedeset godina više nikada nisam otišao u svoje rodno mesto, osim ponekad noću, da vidim majku i oca, jer nisam želeo više da vidim nikoga od tih ljudi. Kada sam se, nakon toliko vremena, prvi put pojavio na otkrivanju spomen-česme, povodom dvadeset godina od smrti moga brata Tome, oni su prilazili, predstavljali se kao rod najrođeniji, ali ja ne želim da znam ni za koga. Sada sam neko koga pozdravljaju i vole da vide, a tada su govorili sve najgore o meni– kaže sa gnevom.
Za svagda napustio rodno mesto
Šta je tada izazvalo toliki revolt u njemu?
– Naše selo bilo je na glavnom putu od Niša ka selima oko Prokuplja. U letnje vreme tuda su prolazili trgovci sa konjima i kolima, i terali bostan. Dva druga i ja, čekali smo na mostu da ukrademo po jednu lubenicu. Onda smo otišli, seli pored reke i počeli da jedemo. Brzo su nam presele te lubenice. U blizini je bila škola, u kojoj se preko leta održavala predvojnička obuka. Najednom su se iz tog pravca začuli pucnji. Prepali smo se, skočili i počeli da bežimo. Dvojicu su odmah uhvatili, a ja sam utekao trčeći kroz igralište i okolna polja. Kad sam stigao kući bio sam sav blatnjav. Taman sam počeo da se presvlačim, čuo sam ih u avliji. Izašao sam, da ne bi probudili majku. Nekim kanapom su mi vezali ruke na leđa i odveli me u školske prostorije. Usput su me udarali puškama. Tim vojnicima pridružili su se još neki ljudi iz sela, među njima je bio i otac jednog mog druga i neko od nastavnika. Maltretiralisu nas do kasno u noć. Rekli su da smo gađali stražare i špijunirali! – priča redom, kako je bilo.
Koliko je bio povređen, samo on zna. Uhvatio je prvi voz za Laskovac i – pravac kod sestre, koja je radila u fabrici trikotaže „Srbijanka”. Kući se nikom nije javio. Prve koje je upoznao, bili su neki dečaci istog uzrasta sa ulice.
– Prišao sam im i odmah smo se združili. Bili siromašni i buntovni, kao i ja. Odao sam se kriminalu i ubrzo završio u Popravnom domu u Kruševcu. Ostao sam tri godine, tamo sam završio osnovnu školu i zanat. U to vreme moj brat Toma već je uveliko pevao po kafanama. I on je iz sela otišao mlad, ne znam da li je imao šesnaest godina.Prvih pet godina pevao je u hotelu „Bristol” u Tuzli, tu je ispekao zanat i postao pravi pevač – kaže ponosno.
Sve to vreme Toma nije ni slutio šta se događa sa njegovim najmlađim bratom.
– Ni on u selo nije dolazio, imao je kompleks kao i ja, jer su nas, kao sirotinju, vređali ti ljudi.Išao je iz grada, u grad, i pevao, da preživi. Jednom prilikom imao je angažman u hotelu „Park” u Nišu. Za dobro vladanje, mene su baš tada pustili iz Doma na odsustvo. Tad sam prvi put ponovo video brata i onda saznao da je postao pevač.Za njega je bilo frapantno kad je čuo da sam dospeo u popravni dom, ali u tom trenutku ništa nije mogao da promeni. Tog leta pevao je u hotelu „Evropa”, u Kruševcu. Jednog dana, zovu me da idem na prijavnicu, jer je, kažu, došao neki momak da me vidi, mnogo liči na mene. Kad sam video Tomu, nisam znao da li da bežim preko žice. Šokirao sam se šta će on tu, još šeta sa upravnikom i vaspitačem po krugu Doma, što nije bilo uobičajeno. Posle sam čuo da su bili drugari iz kafane – seća se Novica.
Već u junu pustili su ga kući, on opet kod sestre, pa na odsluženje vojnog roka. Posle vojske je došao kod Tome u Beograd. Zbog svega što mu se desilo bio je potpuno slomljen, ali je, kao i svi, pevušio u kupatilu dok se umivao. Čula je tonjegova snaja Milica, Tomina druga žena i odmah mu to rekla.
– Toma je već bio popularan. Imao je onaj veliki hit „Što je tužna tako ova noć”. Pevala je cela Jugoslavija. Onda je počeo da ređa hit, za hitom. Sam je pisao tekstove i komponovao. Izgradio je imidž. Bio je ličnost. Postao je neponovljiv. Pevao je samo po hotelima i strogo vodio računa s kim se druži. Ali, jednim okom posmatrao i šta ja radim. A, ja sam sa starim drugarima iz popravnog doma sedeo „Kod konja”, planirali smo neke sumnjive poslove po Italiji, Nemačkoj... Toma me je pratio, a nisam ni slutio. Tek onda sam shvatio ko je moj brat. Hteo sam što pre da pobegnem iz Beograda, da ga ne obrukam. Međutim, jednog dana me je pokupio i odveo u, tada vrlo popularan, restoran „Tržnica“ na Banovom brdu. Popili smo po piće i kazao upravniku: „Novica će ostati kod tebe da peva od večeras.“ Nikad u životu nisam uzeo mikrofon, ali ni napamet mi nije palo da odustanem. Napravio je čoveka od mene. Zato mu beskrajno hvala – ističe Novica koji se na tom svom „vatrenom krštenju” snašao uz pomoć jednebugarske pevačice Lidije, koja je takođe tu bila angažovana.
Nema ni džip, ni mercedes
Prva pesma koju je tada otpevao bila je, naravno, jedna od Tominih – „Buket belih ruža”. Iz dana, u dan, Novica je bio sve bolji, i bolji. Počeo je i sam da piše stihove i komponuje. Pesmu „Umoran sam od života” često je i pevao u jednom restoranu u Košutnjaku i svi su ga terali da je snimi, ali nije verovao u sebe, pa je prepustio Tomi i postala je hit! Svoju priču ima i divna balada „Ispod palme na obali mora”.
– Ta pesma nastala je u Baošiću. Posle svirke, sedeći na molusa ostalim muzičarima,svake noći uz čašicu, dočekivao sam zoru. Već je svitalo kad sam počeo da pevušim iz glave neke stihove. Moj kum me je pratio na gitari. Onda smo otišli malo da odmorimo. Uveče, kum pita zašto ne bismo onu moju pesmu probali da sviramo. Kako, mislio sam se, kad sam toliko bio pijan, da se ničeg nisam sećao. Ali, on je odsvirao melodiju na gitari i povratio mi pamćenje. Svi su mi govorili, to je fantastična pesma i ubeđivali me da je snimim. I verovao sam, i nisam. Mislio sam, muzikanti, pale me. Kad smo se vratili u Beograd, ipak sam rešio da ih poslušam. Bila je kao poručena, jer sam se upravo pripremao da izdam svoju prvu LP ploču. Međutim, u isto vreme, u istom tom studiju na Dušanovcu, i Toma je snimao svoj album. Sve sami hitovi. Ali, jednu pesmu mu neko poturio, njemu se nije dopadala i hteo je da je zameni. Kad je čuo prvu strofu moje pesme, rekao je odlučno: „Ti ne znaš to da pevaš, ja ću da je snimim.“ „Šta ću ja?” – pitam ga. „Napravi ti sebi nešto drugo“, kaže on meni. I, umesto te, tek da popunim prostor, komponujem „Naviko sam ja na noćni život” – priseća se Novica.
Akord, po akord, i Novica je nanizao hitove. Nema dobrog štimunga na žurkama ako se ne čuje i neka od njegovih srceparajućih pesama: „Kafana je moja sudbina“, „Sećaš li se Sanja“, „Samo nju ne kuni majko“... Njegova poslednja dva albuma, „Kralj splavova“ i „Ambis mog života“, našla su put do publike, a kao najslušanija izdvojila se pesma „Volela je votku i kafanu“, koju je za BN izdao samo pre dva meseca.I pored toga, ostao je skroman.
– Niti sam bog zna koliko snimio, niti radim previše. Nisam pevač koji pripada nekoj stranci ili klanu, pa da me angažuju. Idem tamo gde me traže zato što vole moje pesme. Nemam neke visoke honorare. Ne vozim ni džip, ni mercedes, niti imam nekoliko stanova. Stanujem u staroj kući koju je moja žena nasledila od svoje babe. Ali, zadovoljan sam. Eto, to je moj život i moja sudbina, pa i muzička karijera – kaže na kraju Novica Zdravković.
----------------------------------------------
Porodični portret
Novica Zdravković je odrastao u siromašnoj porodici. Majka Kosara i otac Dušan izrodili su petoro dece, a on je najmlađi.
Ženio se dva puta. Iz prvog braka ima ćerku Katarinu, koja mu je pre dva meseca podarila unuku Nađu. U drugom braku, koji traje već dvadeset tri godine, dobio je sina Dušana.
– Nas dvoje prekrasno funkcionišemo. Jelena je takođe umetnička duša. Ona se bavi modom i radi kao stilista u časopisu „Glorija”. Pošto dosta vremena provodi na poslu, kad sam dobre volje, ponekad je prijatno iznenadim, pa skuvam ručak, a najbolje pripremam leskovačku mućkalicu.
Jelenu je upoznao krajem osamdesetih godina na jednom splavu na Adi Ciganliji, gde je tada pevao.
– U to vreme nisam izbijao iz kafane. Platio sam danak boemskom životu. Narušio sam zdravlje od alkohola, a shvatio sam da ću i ovaj brak da upropastim, ako ne raskrstim sa čašicom i burnim životom. Od kada mi se sin rodio, više ne pijem. Pijem samo vodu, kafu i čaj – kaže iskreno.
-------------------------------------------------------------------------
Na filmu igra svog brata
Tomina ćerka (i unuk) iz prvog braka živi u Amsterdamu, a sin, iz drugog braka je u Torontu. Novica ne razume zašto je posle sahrane bratova familija sa njim prekinula svaki kontakt. Bratanca je prvi put sreo nedavno u Leskovcu, na otkrivanju spomen-biste, podignute u čast Tomi Zdravkoviću, dvadeset godina nakon njegove smrti. Nije mu jasno ni zašto je letos, kada je na „Kolarcu” održan koncert posvećen Tomi Zdravkoviću, neko zabranio da učestvuje i on.
Ali, bilo mu je srce na mestu kada ga je Aleksandar Stankić, student treće godine televizijske režije, koji je život legende narodne muzike i boema Tome Zdravkovića pretočio u filmsku priču, proletos pozvao da igra lik svog rođenog brata. Scene su snimane u beogradskom hotelu „Mažestik”, za kafanskim stolom, gde je Toma uz pesmu, sa prijateljima dočekivao zore, ali i u bolničkoj postelji, gde su prikazani poslednji dani njegovog života.
Dana Stanković
objavljeno: 17.10.2011.
.jpg)
