Izvor: Glas javnosti, 19.Jun.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada žena nanišani, ne može da promaši
U domaćinstvu Pobrenovića u takovskom selu Kalimanići, čuvanje letine od grada je prava porodična tradicija koja traje više od pet decenija. Tradiciju je započeo Ivan Pobrenović, Milkin svekar, koji je bio i jedan od prvih koji su naučili tehniku razbijanja gradonosnih oblaka.
Tradiciju je nastavio njegov sin Bogdan (71), a kada se on umorio od borbe sa gradonosnim oblacima i kada je oboleo, posao strelca na protivgradnoj stanici nastavila je Milka (68), Bogdanova supruga, koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je danas jedna od desetak žena, ali sigurno najstarija, koja veoma uspešno uništava gradonosne oblake i štiti letinu na poljima u nekoliko okolnih sela. Jer, kad Milka nanišani i opali, tvrde i zadovoljni meštani, promašaja nema!
- Moj otac Ivan je počeo da štiti letinu „Čačankama“, dosta primitivnim raketama, koje su imale domet 1.200 metara, a ispaljivale su se sa jednog drvenog direka uz koje je raketa bila pričvršćena letvama i klanfama. Fitilj im se potpaljivao cigaretom, a učinak im je dosta slab, mada je i to mnogo značilo da se sačuva seljačka muka. Kasnije, tek kada sam ja počeo da radim, a Milka bila moj pomoćnik, pojavile su se mnogo kvalitetnije rakete sa dometom do 10.000 metara i sa izgrađenom protivgradnom stanicom u kojoj su strelci prilikom dejstvovanja dobro zaštićeni. Od kada sam oboleo, kompletan posao je preuzela Milka, i to veoma uspešno - priča Bogdan kome je već odavno zbog bolesti teško da izađe i do kućnog praga.
PROKLETI AVIONI
- Navikla sam se na ovakav način života i ništa mi nije teško, ali mi je najgore kada vidim da nailaze gradonosni oblaci, a ovi sa Bukulje mi jave da obustavim ispaljivanje raketa zbog preleta aviona iznad ovog područja i opasnosti da avion bude pogođen. Onda sam nemoćna, u sebi psujem avione, i samo molim Boga da su strelci sa drugih stanica bar donekle razbili grad u oblacima. Iskreno, raduje me kada znam da sam za dvadesetak godina, koliko radim, spasla letinu milionske vrednosti u evrima - priča Milka.
Otresita baka Milka posluje po kući, ali se ne odvaja od radio-stanice koja joj je danju za pojasom, a noću pored kreveta i koja šest meseci u godini nikada nije isključena. U neko doba, radio-stanicom Centar za protivgradnu odbranu na Bukulji javlja Milki da bude spremna za ispaljivanje raketa. Milka istog trenutka ostavlja započeto pranje sudova i trčeći odlazi do protivgradne stanice koja joj je od kuće udaljena oko 400-500 metara, usput primajući precizne podatke koje rakete treba ispaliti, koliko, po kojem azimutu...
- Pod stalnim dežurstvom sam od 15. aprila do 15. novembra kada ne isključujem radio-stanicu. Ona je sa mnom i kada na brzinu odem do prodavnice, ili na neku svadbu, proslavu... kod komšija. Ako sa Bukulje „padne“ komanda, trčim koliko me noge nose na stanicu i ispaljujem rakete. Za ovaj posao primam šest meseci u godini po 3.500 dinara od Republike i nešto malo od opštine, ali šta da se radi. Pare jesu bitne, ali je mnogo bitnije da se sačuva ova seljačka muka, koja može biti uništena ako ja ne zapucam na gradonosne oblake za samo nekoliko minuta. Ali, kod kuće sam, obavljam sve poslove u domaćinstvu, kapne po neka para, a štitim od grada i ono što i sama posejem. Do kada ću ovo da radim ne znam, ali posle mene teško da će se naći ko da ispaljuje rakete jer je u selima sve manje naroda. Čujem da u opštini ima još nekoliko žena koje rade kao strelci i to je dobro, jer, dijete, kada žena nanišani, tu ne može da omane i najveće mi je zadovoljstvo kada umesto grada iz oblaka počne da pada blaga letnja kiša koja zlata vredi - priča baka Milka, usput primajući upozorenje da se prema njenoj protivgradnoj stanici u Kalimanićima upravo kreću veoma opasni gradonosni oblaci i da bude u punoj pripravnosti. Naravno, dodaje baka Milka, ako se ne ponovo ne pojavi neki đavolji avion.
