Izvor: Glas javnosti, 18.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad sam bio mlađan đačić ja...
Knez Mihailova i Terazije bili su devojkama i mladićima po završetku rata (Drugog svetskog) glavna štrafta. Tada su učenice i učenici Prve gimnazije odlazili na igranke organizovane u fiskulturnoj sali njihove školske zgrade. Postojao je i školski orkestar koji je svirao evergrin, a plesalo se uz tango i valcer. Godinama se svakog ponedeljka nekolicina najbližih drugara iz školskih klupa sastaje od 11 do 13 časova u kafani „Bosna“, a svakih pet godina organizuju veće skupove proslavljajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << petogodišnjice i decenije mature.
Ove nedelje u pomenutoj beogradskoj kafani proslavili su šezdesetogodišnjicu. Generacija diskretno doteranih dama i gospode rođenih 1928. godine. NJih tridesetak zauzelo je više spojenih stolova.
- Ovde su učenici tri odeljenja četvrte ženske i tri odeljenja Prve muške gimnazije. Svi mi smo pohađali nastavu u istoj školskoj zgradi, gde je danas Prva beogradska gimnazija, pored crkve Aleksandar Nevski. Tada smo bili podeljeni u smenama. Kada su devojke išle pre podne, tri dana, mi bismo išli posle podne, a onda tri dana obrnuto, s obzirom na to da je i subota bila radna. Ali, zajedno smo išli na radnu brigadu „Oskar Davičo“ - priča Jovan Kelić, fizičar i planinar, koji je godinama radio kao saradnik Rudarsko-geološkog fakulteta, a koji će među „maturantima“ ostati upamćen kao jedini đak koji nikad nije imao problem da dobije peticu kod akademika Tatomira Anđelića, iako tvrdi da nijednu formulu nije znao napamet.
NUŠIĆ I ZEČEVIĆ
Časovi srpskog jezika ovoj generaciji izgleda da su se najviše urezali u sećanje, a posebno onaj kada je njihov drug, pokojni hirurg Zečević, pripremio kompletno delo i lik Branislava Nušića.
- Svaki đak morao je da spremi i pročita referat o jednom piscu. Zečević je uzeo Nušića. Nušić, kao tema, izazvao je smeh na času jer je Zečević pročitao deo njegove biografije, kada već stari Nušić putuje vozom. Jedna Ruskinja ga pita: „Vi ste NJušić?“, a on odgovara „Bio sam i Bušić i Rušić, sad sam izgleda i NJušić.“ Ona dalje priča: „Imate sedamdeset godina? Nikad vam ne bih dala.“, a on kaže:“Ne bih ni mogao.“
Jovan je zadužen za ovaj skup. Ne pada mu teško da kontaktira stare drugare i ugovara proslave. Pre deset godina okupili su se u kafani „Dva jelena“ da obeleže pola veka od maturske večeri.
Tajna dugovečnosti i vitalnosti, atributi koji, kako smo mogli da otkrijemo, nikome od njih ne manjkaju, kaže Mika Davidović, koji je radni vek zaključio kao profesor Građevinskog centra su aktivnost i optimizam.
- Čovek mora da uvek bude aktivan i ne sme da je zlopamtilo - govori čika Mika, dok njegova supruga ćaska sa starim prijateljicama. Mika ne voli da se predstavi kao penzioner. Ne, njemu više odgovara da kaže da je „stipendista“ socijalnog osiguranja.
Mika nije zlopamtilo, ali nikako da zaboravi koliko mu je bilo teško da dobije pet kod profesora Lalovića, autora tadašnje „Gramatike“.
- Trudio sam se, stalno sam pisao neke referate, ali on bi mi uvek govorio: „Brzo misliš, sporo pišeš„. I posle mnogo godina, negde 1961-1962, sećam se silazim ja sa Goča, vraćam se s terena, postavljali smo tamo spoljni vodovod, vidim ga. Prilazim mu i kažem: „Ja sam...“, a on kaže: „Znam, znam, ti si onaj što brzo misli, sporo piše.“
I tako dame i gospoda, maturanti Četvrte ženske i Prve muške gimnazije, prisećajući se anegdota iz klupe, proslaviše šest decenija od kada su završili školu.
