Izvor: Politika, 19.Jan.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad putari preseljavaju rode
Trasi Koridora 11 u Savincu kod Gornjeg Milanovca svojevremeno se isprečio hrast na putu, a kod Vladičinog Hana gnezdo bele rode. To samo neki od problema na koje nailaze investitori bilo da grade puteve, hidroelektrane, stambena naselja...
Rode su na sigurnom, a putari su nastavili posao. Seoba jednog gnezda pred kraj prošle godine sigurno je primer koji bi mogao biti poučan. Predstavnici Zavoda za zaštitu prirode Srbije i „Koridora Srbije”su, kako se to kaže, izmestili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gnezdo bele rode, tako da je moglo biti nastavljeno trasiranje puta bez ugrožavanja života ove zaštićene vrste ptica. Svi koji trezveno razmišljaju odmahnuće rukom i reći: „Zar zaštita prirode i potrebe savremenog čoveka ne bi trebalo bi da idu ruku pod ruku?” Tako je, ali to nije uvek izvodljivo. Ipak, rode su imale sreću.
– Akcija je pokrenuta u julu 2014. godine kada se investitor na izgradnji autoputa E-75 „Koridori Srbije”, deonice Vladičin Han – Donji Neradovac, obratio za pomoć u vezi s izmeštanjem gnezda bele rode koje nastanjuje i „kolonija” španskih vrabaca, na stubu dalekovoda visokom 18 metara koji se našao na trasi puta – kaže Goran Sekulić, pomoćnik direktora u Zavoda za zaštitu prirode Srbije, i dodaje da su zajedno sa predstavnicima investitora i nadzorne službe napravili plan za bezbedno premeštanje gnezda tek pošto ga rode i vrapci napuste.
Tako je za selidbu na najpogodniju lokaciju sto metara dalje od prvobitne, na stubu visine 25 metara, određen 25. decembar. Premešteno gnezdo je bilo impozantnih dimenzija, prečnika 2,40 metara, visine 80 centimetara i starosti oko 30 godina, bar po tvrdnji meštana koji pamte kada su se ptice doselile među njih.
– Stručnjaci Zavoda će pratiti dalje korišćenje gnezda i reagovanje njegovih stanara na novu lokaciju. Očekujemo da će rode i španski vrapci prihvatiti novo mesto i na proleće se tu ponovo useliti – nada se naš sagovornik.
Zašto je bilo važno sačuvati gnezdo? Bela roda, inače poznata po gnežđenju u ljudskim naseljima, na zgradama, električnim stubovima i sličnim objektimazaštićena je na nacionalnom i međunarodnom nivou kao i španski vrabac. Hrani se insektima, gmizavcima, vodozemcima, sitnim sisarima... Ugrožena je usled nestajanja povoljnih vlažnih i travnatih staništa, a često strada od sudara sa električnim vodovima ili tokom seobe.
Španski vrabac se gnezda gradi u šupljinama u zgradama ili drugim sličnim mestima, u gnezdima krupnih ptica poput roda i orlova, u žbunju i na drveću. Često formira kolonije. Hrani se pretežno semenjem biljaka, insektima i njihovim larvama.
Kad već pominjemo „Koridore Srbije”, ne možemo da se ne prisetimo i starog hrasta u Savincu kod Gornjeg Milanovca, koji se „isprečio na putu” i podigao javnost na noge. Nije tu bila u pitanju ni starost, jer se na kraju nagađalo koliko ima leta, pa je raspon bio između 200 i 800 godina, a nije bio uvršten ni među zakonom zaštićeno drveće, ali jeste postao simbol borbe za zaštitu prirode. Po rečima stručnjaka, veliko je pitanje da li će preživeti zimu (proverićemo to s proleća), ali je sigurno da će projektanti ubuduće prilikom projektovanja trasa puteva sigurno voditi više računa o tome šta se sada nalazi na terenu.
Kada čovek velike prirodne celine podeli na manje izgradnjom puteva, kanala, građevina, jedan od načina da se ublaže posledice deljenja, bar po životinjski svet, jeste pravljenje mostova ili tunela kojima srna može da dođe do svog laneta koje je ostalo s druge stranesaobraćajnice. Nažalost, zasad su mostovi za životinje retki, jer su – skupi!
Zeleni kilovati
Sve više se priča o „zelenoj energiji”, koja podrazumeva korišćenje vetra, vode i sunca, koja, ma koliko delovala primamljivo, nijebezopasna po živi svet na planeti. Uznemirujuća je bila vest da više od 570.000 ptica svake godine strada u SAD na farmama vetrenjača (vetroelektrane) objavljena u biltenu Društva za zaštitu prirode (Wildlife Society Bulletin).
Stručnjaci po Evropi i SAD istražuju sve negativne uticaje vetrenjača na čoveka, ali kada je reč o pojedinim vrstama ptica, posledice po njih su često fatalne.
Pobornici vetrenjača priznaju:„Vetroturbine ubijaju ptice. Ptice i šišmiši mogu da udare u tornjeve ili da budu uhvaćeni u brzu promenu pritiska iza elise turbine koja se vrti. Ali zar ptice ne stradaju i od telefonskih stubova, aviona, antena, ravnih staklenih prozora, dalekovoda?”
Kod nas još nema vetroturbina, ali se uveliko radi nekoliko studija o proceni uticaja na životnu sredinu vetroelektrana.
– Buka od njihovog okretanja je nesnosna i za čoveka. Zato istraživanje mora da obuhvati šire područje, a ne samo užu lokaciju na kojoj se planira izgradnja vetroparka. Zakonom o zaštiti prirode njihova izgradnja zabranjena je na zaštićenim područjima, u zonama zaštite prvog i drugog stepena, kao i na vlažnim staništima i putevimamigracije ptica i slepih miševa – kažeMiloš Radaković, ornitolog iz ZZPS.
Zato investitori za izgradnju vetroparkova koji proizvode električnu energiju u Srbiji moraju prethodno godinu dana da broje ptice i slepe miševe kako bi bili sigurni da im izgradnjom ne ugrožavaju staništa ili migracioni put.
– Na osnovu tih podataka radi se studija o proceni uticaja i, ukoliko se ispostavi da na toj lokaciji žive neka ugrožena vrsta ili da baš tim vazdušnim prostorom prolaze ptice selice, vetrogeneratori moraju da se izmeste na drugu bezbedniju lokaciju kojih ima u južnom Banatu, južnom Podunavlju i području oko Negotinske Krajine – navodi Radaković.
Znači da Srbija ne mora da uleti u istu zamku kao zemlje Evropske unije ili SAD. Pravilnim odabirom lokacije i primenom savremenijih tehničkih rešenja, koje jesu skuplje, ali su manje opasne po životnu sredinu, tačnije manje bučne, sa senzorima koji registruju nailazak ptica i zaustavljaju propelere, nećemo doći u situaciju da „preplatimo” dobijene kilovate računajući i štetu po ptice.
Brana može da bude i korisna
Pijaća voda i električna energija su egzistencijalne potrebe.
– Vodni resurs je itekako važan u mnogim pogledima, od najbitnijeg, kao izvor pijaće vode, do, po svoj prilici, najmanje bitnog – životnog staništa vodenih organizama – primećuje profesor dr Predrag Simonović i dodaje:
– Često se izgradnja mini-elektrana na malim planinskim vodotocima opravdava kao optimalno rešenje kojim bi se pomirili i opstanak vodenog živog sveta i proizvodnja struje. Pri tom, pravi se poređenje sa vodenicama potočarama i njihovim vodozahvatima, kojima je voda odvođena jazovima do vodeničnih točkova. Iako naizgled ovo poređenje deluje na pobornike očuvanja prirode uverljivo i umirujuće, postojevelike razlike između rešenja koja su primenjivana kod skretanja vode u vodenične jazove u starim vremenima i onih koja se koriste danas. Režim rada vodenicapotočara tokom godine bio je takav da je uvek ostajalo vode i za reku, ribe i druge životinje u njoj. Potočare su pravljene tako da je njihov točak uvek bilo moguće „poterati” samo malim delom vode reke i nije se dešavalo da i u sušnim periodima one budu razlog prestanka toka reke. Danas se mini-elektrane projektuju i prave samo nominalno (na papiru) tako da ostavljaju „biološki minimum” za životinje koje žive u vodi, a u stvarnosti se grade tako da mogu da povuku mnogo više vode i skrenu ka turbinama ambiciozno projektovane snage za vodotoke na kojima su predviđene da rade (i odsustvu kontrole to i čine često).
– Pitam se da li su takav pristup, namera i opredeljenje zaista opravdani sa stanovišta vodenih živih organizama koji će biti najviše pogođeni takvim zahvatima – reči su profesora Simonovića. On nastavlja:
– Ipak, koliko god da stvari deluju crno, to ne mora da obavezno bude tako ako se promisli kako da se sa najvažnijim ciljem, profitom, povežu i „interesi” prirode. Za to postoje odlični primeri i iskustva širom sveta, koje samo treba primeniti i kod nas. Umesto da se elektranama uništavaju krhka i osetljiva staništa planinskih rečica i potoka, trebalo bi razmisliti o tome da se to radi na onimvodama gde će se napraviti takva tehnička rešenja koja će pored proizvodnje struje poboljšati i kvalitet vode nizvodno od brana i akumulacija i doneti ponovni procvat živom svetu u vodi.
Da li je i to moguće?
– Zahvatanjem hladne vode iz dubina akumulacije i ispuštanjem kroz turbine u nizvodne delove reka, mnoge od nekada zagađenih i pregrejanih reka ponovo su postale hladne i u njima su se naselile, ili su ih ljudi naselili pastrmske vrste riba i drugih vrsta živih organizama (vodeni insekti, račići, školjke i puževi i dr.) koji u takvim staništima žive. Time je delimično nadoknađena šteta pričinjena izgradnjom akumulacija. Kod nas, Nišava nizvodno od Pirota posle nastanka Zavojskog jezera i izgradnje hidroelektrane postala je takva reka, a i Drina nizvodno od akumulacije Perućac ima popravljen kvalitet vode.
I opet ono „ali”. Ne postoji jedansveopšti recept kako to treba da bude urađeno i gde može da bude urađeno – naglašava profesor.
Jedno od rešenja prilikom podizanja brana jesu riblje staze.
– Kod manjih visinskih akumulacija, vrsta koja je najugroženija promenom tipa staništa jeste potočna pastrmka i još više nego kod mladice, njena ugroženost proističe iz njene nesklonosti da koristi riblje staze, pa njihova izgradnja ne predstavlja zadovoljavajuće rešenje za ovu vrstu. S obzirom na to da u Srbiji u planinskim predelima postoji mnoštvo posebnih, ekskluzivnih varijanti pastrmki, od kojih nekih nema nigde drugde u svetu, njihovo uništenje izgradnjom elektrana na rekama u kojima one žive bilo bi nenadoknadivo – pojašnjava profesor dr Predrag Simonović.
Početkom prošle godine, međunarodne organizacije „Euronatur” i „Rivervoč” ukazale su na opasnost po reke i živi svet u njima od izgradnje srednjih i velikih hidroelektrana.
– Bila bi šteta da zemlje Balkana ponove greške EU od pre nekoliko decenija, a onda da ih ispravljaju – rekao je tada generalni direktor „Rivervoča” Urlih Ajhelman.
Prema klasifikaciji EU, većina reka Balkanu je svrstana u prve tri od ukupno pet klasa, što znači da im je prirodno stanje u velikoj meri očuvano. Čak trećina reka je u prvoj klasi, prirodno očuvanih. Dok polovina tokova pripada drugoj i trećoj klasi, da je prirodno stanje malo i umereno izmenjeno, zbog čega je ovo područje dobilo naziv „Plavo srce Evrope”.
Potrebe savremenog čoveka trebalo bi da, kao što rekosmo, idu ruku pod ruku sa zaštitom prirode. Gnezdo bele rode u koje se ušunjao i španski vrabac nije bilo teško izmestiti, budući da se blagovremeno reagovalo, a nije mnogo ni koštalo. Koliko će nas koštati naknadna briga o opstanku starog hrasta, sitnica je naspram činjenice da nam je otvorio oči kada je reč o budućim investicijama.
Slavica Berić
objavljeno: 19.01.2015.
