Izvor: Glas javnosti, 01.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad pritisne jesenja magla
Malo je stočara koji pamte da je pašnjake Ravne gore slana pokrila, kao ove godine, još o Kratovdanu. Na Ravnoj gori, zapravo, i nema više ko da pamti jer su na samom platou Ravne gore, između vrhova Babina glava i Mujovac, od stočara ostali samo još Jermina Marković (70), Gvozden Damljanović (86) i žena mu Radojka (82). Od pre nekoliko godina pridružio im se i Milivoje Bajić (73) iz Mionice i to bi bio komletan popis stočara sa Ravne gore. Do prošle godine ovde su preko leta boravili >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i Ilija i Vera Vesković, ali onemoćali, od ove godine i oni su napustili ravnogorske livade.
Jutra su na Ravnoj gori, na visini od oko 750 metara, veoma hladna, a život započinje u cik zore, dok se deli noć sa danom i to je vreme kada se najjasnije čuje kako Jermina doziva svoje komšije na jutarnju kafu. Danas zove ona, sutra Milivoje, pa Gvozden...
- E, rode moj, nije nama samo do kafe, nego ovako proveravamo jesmo li svi na broju, jesmo li svi živi izašli iz noći, a i da prozborimo po koju, da ne zanemimo u ovoj samoći. Nekada je bilo mnogo drugačije jer je bilo na desetine stočara. Pevalo se ovdenak idući za stokom, šalilo, bilo je mnogo mlađeg sveta, ali iz godine u godinu sve nas je manje pa je naša stočarska ravnogorska knjiga spala na dva- tri iskrivljena slova. Ja sam iz sela Koštunići, a na Ravnu goru sam počela da izlazim od kada sam se udala za mog Živorada koji me, nažalost, eto, takva je sudbina, napusti pre desetak godina. Od kada je on umro, na planinu izlazim sama i nije me ničega strah i nije mi ništa teško, osim ove puste samoće koja ubija čoveka. Preko dana, idući za kravama i sretnem ponekog, ali iz noći nikako da se izađe, nikako da svane. Ipak, najteže je kada planinu pritisne jesenja magla i kada je kiša koja nabija suze u oči. E, onda me nešto stisne u grudima, a suze idu same. Ali, izdrži se - razmišljam o mom Živoradu, o deci, unucima i muka popusti - priča Jermina vareći tek pomuženo mleko.
Kada s jutra namiri sve kućne poslove, Jermina pusti krave, odene gunj, zadene preslicu, pa predući, nogu pred nogu, za kravama.
- Ma, ne idem ja za kravama da bi ih čuvala, jer ovde nemam od čega da ih čuvam i ne mogu da naprave nikavu štetu. Nego, eto, onako, više da bih išla za njima i ne bih li koga srela da se ispričam. Malo čuvamo jedino u maju mesecu kada su one četničke proslave i kada se ovde sakupi grdan svet, a narod ko narod. Ima i onih koji su lake ruke, mislim, desi se da nam nestane kokoška, jagnje, prase...Retko, ali se desi. Mada, vazda sam tvrdila da ima mnogo više poštenih ljudi koji mi dođu u kuću i ja im prodam sir, kajmak, jaja i oni to pošteno plate, pa i preplate. No, veća je šteta što za njima ostane mnogo smeća, pa mi kojima je Ravna gora sve, cele godine obilazimo planinu i sakupljamo otpad. Jeste, da napišeš da su ovde svi dobrodošli, ali da bidnu ljudi i da čuvaju planinu.
Dok stado krava polako odmiče nepreglednim ravnogorskim livadama ostavljajući trag u rosi, odmiče i vuna sa Jerminine preslice.
- Kada smo u selu, po stoci znamo kada je vreme da krenemo na Ravnu goru jer krave uporno gledaju ka kolibama, a to bude neđe oko Đurđevdana. Isto tako, po stoci i po prvim slanama znamo da nam je vreme da se polagano pripremamo da siđemo sa planine. Ova godina je prilično rđava, pa ćemo kućama verovatno ranije, ali bilo je mnogo lepih godina kada se ovde ostajalo i do Svetog Aranđela. I tako - od Svetog Aranđela čekamo Đurđevdan i tako iz godine u godinu već decenijama. Ali, sve nas je manje! Eto, ove godine nije došao Ilija Vesković, a ko zna ko će od nas koji smo preostali dočekati sledeći Đurđevdan - priča Jermina.
E neznam kako bih zivela da ovo nisam saznala. Jos kada bi im se potomci vratili tamo gde pripadaju, vazduh bi bio mnogo cistiji i u mom zavicaju.
