Izvor: Mondo, 10.Dec.2015, 21:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kad plavuša ode "preko bare"... (FOTO)

Ne, nećemo vam ispričati novi vic, već kako se naša koleginica snašla kao "LA Woman". U početku je bilo urnebesno, ali na kraju ipak nije pevala "Prokleta je Amerika".

Ovog oktobra mi se ukazala prilika da posetim svoju sestru koja živi u Kaliforniji. Niko nije bio srećniji od mene! Leteću do Pariza, zatim do Sijetla, pa do Fresna, a onda automobilom do mesta koje se zove Lamur ­ kakva romantična završnica!

Nisam se preterano pripremala za tu avanturu jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << ­ zaboga, nisam mala, a toliko proputovanih kilometara je iza mene.

"Jao, da mi je da te vidim kad posle deset i po sati sedenja u avionu sletiš u Sijetl", rekao mi je rođak koji radi kao stjuard za australijski "Kvantas". Eeee, da sam ga samo ozbiljno shvatila, umesto što sam se radovala tome što ću NAPOKON u svom brzom i haotičnom životu, imati deset sati za... NIŠTA! Jedva sam čekala da se "ugnjezdim" u sedište "Er Frans" aviona, grickam kikiriki i čitam "Svet po Klarksonu", koji sam dan uoči putovanja kupila na otvaranju beogradskog Sajma knjiga.

Ali...

Problemi su počeli još u Parizu. Aerodrom "Šarl de Gol" koristila sam već nekoliko puta, ali sam sada "zabagovala", mada ne svojom krivicom, ispostavilo se. "Izvinite, u tranzitu sam, putujem za USA, ali me putokazi zbunjuju, kuda da idem?", upitala sam na engleskom jeziku, simpatičnu meleskinju, "zemaljsku stjuardesu". "Uh, razumem vašu zbunjenost, ni nama nije uvek najjasnije. Idite vozom do B izlaza, potom uđite u sledeći voz, a onda opet pitajte nekog od mojih kolega", rekla mi je, verovali ili ne ­ NA TEČNOM SRPSKOM JEZIKU. Hvala, "sestro"!

Pošto "nije sramota pitati" uspela sam nekako da stignem do aviona za Sijetl. Moj odmor počinje ­ sad, pomislila sam u sebi i iskezila se.

Međutim...

"Kupila ti seka, za sva tri aviona, karte za sedište uz prozor, da ti bude zanimljivije". Da, bilo mi je zanimljivo, baš, baš! Naime, pored mene je sedela "bucmasta" Amrikanka koju je bilo nemoguće preskočiti bez veoma intimnog kontakta koji podrazmeva da joj... hm... sednem u krilo!?

Veštice, na sve strane!

Imala sam sreću da tokom boravka u USA "zakačim" njihov praznik Noć veštica. To je spektakularno iskustvo! Sve kuće su okićene: velike bundeve ispred ulaza, veštačka paučina na prozorima, lutke veštice koje se spuštaju niz oluk... Maštovito, nema šta. Ono što me je naročito oduševilo su maskirani bankarski službenici, frizerke, kasirke u supermarketima... čak i kućni ljubimci! Zamislite da u podne uđete u mesaru na vašoj lokalnoj pijaci i Drakula vas pita: "Komšo, da dva puta sameljem meso za sarmu?". E, baš tako je u Americi kada slave Halloween.

Dragi čitaoci, za preookenaski let obavezno tražite sedište kraj prolaza jer ćete tada moći da odete u WC uvek kada vas potera, da makar na kratko ispružite noge, da bez maltretiranja drugih putnika dohvatite svoj mali kofer koji se nalazi u gornjem prtljažniku. I još nešto ­ WC je minijaturan, kao u kućici za lutke, i ne baš čist, ali ako "trpite" jer ste gadljivi i planirate da se olakšate na sledećem aerodromu ­ to nikako nije dobra ideja. Pri sletanju vas može dočekati gužva i možda nećete stići da odete u toalet, a to su muke koje se ne mogu rečima opisati.

Još nekoliko saveta: kada vam donesu one male slušalice za TV, koji se nalazi na poleđini sediša ispred vas, lagano ih raspakujte ­ nemojte KAO JA, DA IH POKIDATE! "Molim vas, za još jedne, one prethodne su oštećene", slagala sam, a onda se opet izblamirala: besomučno sam tapkala prstima po sirotom TV ekranu, gurala mu "prst u oko", sve dok mi saputnik iz "druge kolone" nije pokazao na daljinac u rukohvatu mog sedišta i objasnio da to nije "tač skrin". "Thanks", rekoh bez osmeha.

But, the show must go on...

Odgledala sam sjajan film o Ejmi Vajnhaus, smejala se u sebi zahvaljući Džejmiju Klarksonu, odspavala sam dva sata posle popijene dve čaše vina, a onda... ŠTA DALJE?! Ostalo mi je MILION sati leta!!! Piški me se, žedna sam, ukočila sam se, leva noga mi utrnula... a moja "cimerka" spava!!! "Padamo, padamo, paaaadaaaamoooo", mogla sam da viknem i probudim je, a onda slažem da sam sve sanjala, i odjurim u WC. A da je ipak "zaskočim" i "preskočim"? Možda ima čvrst san i ništa ne oseti? Nisam imala hrabrost ni za šta. Utehu sam potražila u još jednoj čaši vina i "Svetu po Klarksonu".

Foto: Mondo/ Dragana Todorović I kad smo već kod aerodroma i aviona: ovo je pogled na Sijetl neposredno pre sletanja u grad. Baš kao u filmu "Besani u Sijetlu"

"Zar smo već stigli", reče "uspavana lepotica" kada samo sleteli.

Znate šta sam prvo uradila kada sam sletela na tlo "obećane zemlje"? Da, piškila sam, i to u lepom, čistom i veeelikom WC­u. Zapravo, sve je u USA veliko i "user friendly", shvatila sam ubrzo. Aerodrom u Sijetlu je oooogroooman, ali su putokazi jasni i precizni, nema šanse da zalutate. Pored trake za kofere, stoji snažan mladić koji svaki prtljag okrene tako da ručka bude na dohvat ruke i kofer možete da skinete lako i brzo. Dok čekate, nemojte da vas iznenade pas bigl i policajac koji ga vodi od jednog do drugog putnika. Uradite kako vam kaže ­ spustite tašnu sa ramena na pod, dozvolite psu da je onjuši, kao i vaš kofer kada stigne.

"Dragana? Hello!", reče mi lepuškasti službenik koji me je dočekao na "immigration" pultu. "Ja sam iz Bosne, ali sam rođen u USA. Ne govorim tvoj jezik, samo engleski, ali mi je drago kada vidim nekoga iz otadžbine. Kod koga ideš i koliko planiraš da ostaneš u Americi?", kada sam mu odgovorila, "lupio" je pečat u moj pasoš i poželeo mi da se lepo provedem. "Hvala", rekla sam i pomislila: da li je ovo skrivena kamera? Na ovom putovanju svi smo, kao, "zeme"?!

Put do Sijetla je bio kratak i potpuno nezanimljiv za prepričavanje, ali je novo iznenađenje usledilo čim sam sletela u Fresno ­ kada sa trake uzmete svoj kofer, nema potrebe da idete dalje ­ sednete na jednu od mnogobrojnih klupa i čekate da vaši domaćini dođu po vas. Super!

I tako, mic po mic, kilometar po kilometar, milju po milju, eto mene u Lamuru! Posle skoro 24 sata putovanja! U tom trenutku osećate ­ sve: umor, sreću, zbunjenost... Jedva sam čekala da legnem

u krevet i da svane moje prvo Kalifornijsko jutro.

Izvor: YouTube

Svaki dan, naredne tri nedelje, koliko sam ostala u USA, doneo je neko novo iznenađenje. Zato želim da vas "upozorim" na sve ono što je drugačije nego kod nas u Evropi, a zbog čega sam se ja često osećala kao... Mister Bin!

A hrana...

Sad mi je potpuno jasno zašto su Amerikanci najdeblja nacija na svetu. Nisu oni krivi, već proizvođači hrane. Sve što jedu je "nešto u nečemu sa nečim, preliveno nečim", pa pohovano! Ako u restoranu naručite "stejk", koji je "prste da poližeš", obavezno će biti u slatko­ljutom sosu (punom šećera), serviran uz bareni kukuruz, sladak krompir, pa još pride neki "dresing" da sve to umačeš. Ukusno je, priznajem, evo i sada mi ide voda na usta kada se setim, ali zamislite svaki dan tako?! Izuzetak je, opet, Los Anđeles ­ tamo možete da se hranite zdravije i dijetalno, ako hoćete.

PREKIDAČI: često su ISPRED prostorije u koju ulazite. Dakle, prvo uključite svetlo, a potom otvorite vrata spavaće sobe, na primer.

UTIKAČI: to verovatno već znate ­ morate imati adapter jer je "američka struja" 110 V, a "evropska" 220 V.

SAOBRAĆAJ: ako budete vozili automobil, znajte da se na svakom STOP znaku MORA STATI, čak iako miljama nema nikoga na vidiku, jer možda vas snima helikopter, i za koji dan će vam stići "tiket". Za minimalno prekoračenje brzine ­ ode cela prosečna srpska plata! Zatim, skretanje desno je UVEK DOZVOLJENO, a ne kao kod nas ­ samo tamo gde postoji zelena strelica na semaforu. I kad smo već kod "traffic light­a": umesto "patuljka" ima šaku. Dve bele poprečne linije na putu su isto što i naša "zebra" ili znak za pešački prelaz. Mada, pešaka je tako malo da ne morate da brinete, barem u manjim mestima. Tamo je hodanje disciplina koja se, takoreći, praktikuje samo od parkinga do prodavnice.

"Idem da prošetam do supermarketa", rekla sam jednog dana svojim domaćinima, željna hodanja na koje sam navikla kao neko ko živi u centru Beograda. "Taman posla! Trebaće ti oko 15 minuta da stigneš, a jednim delom moraš da ideš i kraj puta!", ciknula je moja sestra."Pa? Da li će me uhapsiti, oteti, proglasiti ludom? Da li ću biti 'breaking news' na CNN­u?", nisam dobila odgovor, ali ni dozvolu da "hodam".

Znate, tamo se čak i u tržnom centru, od prodavnice do prodavnice, koristi automobil. "Mol", kako oni kažu, je skup objekata različite veličine, ali sličnog dizajna. Parkirate se ispred prodavnice obuće, na primer, kupite šta želite, a potom uđete u svoj automobil i preparkirate se ispred prodavnice hrane, koja je udaljena čitava tri minuta vožnje! U velikim gradovima je drugačije. U Los Anđelesu, ili Santa Moniki, na primer, postoje tržni centri poput evropskih. Takođe, tamo se hoda, zapravo trči i džogira, i to rade svi i u svako doba dana. Kao da ste u nekom olimpijskom selu, dan uoči maratona!

Spremite se za "no gluten, sugar free i fit life" kada se uputite ka Los Anđelesu! U jelovnicima restorana, pored cene piše i koliko kalorija ima taj obrok. Svi oko vas su mršavi, zategnuti, preplanuli, doterani. Ali, "Grad Anđela" nije samo Holivud ­ "homlesa" ima puno, prose i čeprkaju po kantama za đubre, baš kao i ovi naši. "Znamenitost" LA su ipak "selebriti", koje zaista možete da vidite, ne samo dok turističkim busom obilazite Beverli Hils, već i kada se šetate ulicom Rodeo Drajv, doručkujete ili večerate u nekom od mnogobrojnih fensi restorana. Jer oni u Los Anđelesu žive, idu u šoping, na časove joge... Ne očekujte da će vam dati autogram, ćaskati sa vama ­ u njihovoj blizini uvek je "bodigard", ali svakako možete da se uverite da su od krvi i mesa, a ne samo projekcije na velikom platnu.

Foto: Mondo/ Dragana Todorović Nemojte sami da se šunjate po Holivudu i Beberli Hilsu - neke ulice su zabranjene za obične smrtnike, bolje kupite kartu za organizovanu turističku turu

"Brus Vilis, Brus Vilis", vrištala sam pokazujući prstom na "ferari" i vozača, ubeđena da je baš taj poznati glumac za volanom. Imao je kačket i iz profila je bio "pljunuti" Brus. Bila sam dovoljno glasna da me je čuo i moj "glumac": "Haj", rekao je uz osmeh i ubio leptiriće u mom stomaku. Nije bio ON, a pare bih dala da jeste! Ali, dobar je osećaj kada na semaforu čekaš zeleno, a pored tebe turira zatamnjeni "rendž rover" i pitaš se ­ koja zvezda li je sada tik do tebe...

A vino...

"Wine testing" je doživljaj koji morate sebi da priuštite kada odete u Kaliforniju ­ to podrazumeva da ceo dan, ili još bolje ceo vikend, odvojite za laganu vožnju od vinarije do vinarije, kojih ima... bezbroj! U njima se degustira belo, crveno, roze vino, grickaju sir i ostali mezetluci, uživa u pogledu na kalifornijske planine i nepregledne vinograde. Samo pazite, ako imate malog psa, ne puštajte ga da okolo trčakara ­ našeg zamalo da odnese soko! I još nešto ­ u jednoj vinariji čak nude i ćevape, verovali ili ne ­ gazda Amerikanac je imao komšije Srbe, tako počinje ta dobra priča.

Ali, nemojte da vas sve to zavede. Amerika je skupa za nas koji nismo doleteli prvom klasom. Tri palačinke i tri kafe, u fenski kvartu u Los Anđelesu, koštaju 58 dolara! Možete da pretpostavite  koliko košta večera i flaša vina za tri osobe ­ ne sedajte za sto ako nemate barem 200 dolara u džepu. Obilazak Beverli Hilsa turističkim busom i pogled na kuće poznatih glumaca i muzičara (mada ćete, zapravo, videti kapije i žbunje iza kojih žive svoje holivudske živote), košta 50 dolara po osobi. Čuveni natpis ­ Hollywood, ćete videti i u toj turi, ali samo izdaleka. Ako želite da se približite najpopularnijim slovima na svetu, morate da kupite kartu za "Grand City LA Tour" koja košta 80 dolara.

Ima, ipak, nešto što možemo sebi da priuštimo ­ šoping, ali samo ako se naoružamo strpljenjem i udobnom obućom ­ "Marshalls" i "Target", na premer, su "robne kuće" u kojima se prodaje sve od igle do lokomotive, a cene su ok. Tamo sam kupila "Ralf Loren" salonke za 35 dolara, "Kelvin Klajn" mantil za 70, "Samsonajt" kofer za 60, a "Tomi Hilfinger" majice možete da nađete i za 10 dolara. Ali, kao što sam rekla, to zahteva višesatno čeprkanje po mnogobrojnim rafovima. Kada se umorite od šopinga, znajte da restorani samo petkom i subotom rade duže. Ostalim danima, čak i u srcu Los Anđelesa, već posle 21, sve je zatvoreno i ulice su puste. To me je baš iznenadilo. U Beogradu, čak i utorkom, možete u kafani da đuskate do zore!

I magla me je iznenadila. Da li ste nekada videli palme u magli? U Kaliforniji je to sastavni deo zimskog pejzaža. Da, dobro ste pročitali, i tamo postoji godišnje doba zima, mada je tada temperatura vazduha kao kod nas u rano proleće. Tada Amerikanci nose lagane jakne, mantile, džempere i... šortseve i papuče! "Zimi ne nosimo belu garderobu, to je letnja boja", objasnila mi je sestra. A papuče vam nisu letnje?! Oh, my God!

Foto: Mondo/ Dragana Todorović Šoping može biti odličan, ali samo ako imate mnooogo novca.

Čudna je ta Amerika. Kada odete tamo, znajte da niste promenili samo kontinent, već mnogo više. Njihov mentalitet, na primer, nisam ukapirala "iz prve". S jedne strane, svako živi svoj život, za 21 dan nisam upoznala ni prvog komšiju. S druge strane, potpuni neznanci osmehuju se jedni drugima na ulici, pozdravljaju se, za naš ukus, preterano srdačno. U svakoj prodavnici, pošti, banci... dočekuju vas sa: "Hello, how are you today?". Šta bi bilo da se nekome od njih obesim o vrat i počnem da ridam: "Nisam dobroooo, hvala što pitateee, tužnaaaa sam što nemammmm pare da kupim ONE cipele crveeeenog đona".

Ali, na bolje se čovek brzo navikne, a u USA je mnogo toga bolje. Putevi su "kao pista", signalizacija jasna, hrana nije skupa (ako ne jedete "organic" i "gluten free"), onlajn kupovina funkcioniše besprekorno, imaju fenomenalne rasprodaje, poštuju se propisi, oseća se nekakav red, čak i ta preterana ljubaznost više prija od hroničnog PMS-­a srpske šaleterske službenice. I na kraju ono najbitnije ­ u USA ne može da bude gladan niko ko hoće da radi, što se za Evropu, ili barem za Srbiju, ne može reći.

"Ola, senjorita!", iznenadio me, uz širok osmeh, Meksikanac, sa sve sombrerom, koji se pojavio u dvorištu dok sam se igrala sa sestrinim psom. "Ne boj se, to je naš baštovan. Dolazi jednom nedeljno, održava travu, bazen i dvorište uopšte", umirila me je sestra. Ali, informacija o njegovoj plati me je uznemirila ­ za to "čupkanje" travice i "štrickanje" palmice, mesečno zaradi 1.200 dolara. "Well, viva la America!".

POGLEDAJTE FOTO GALERIJU:

Nastavak na Mondo...