Izvor: Politika, 20.Apr.2015, 08:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad nevolja sustigne maratonku
Uoči Beogradskog maratona proslavljena srpska atletičarka govori o problemima sa kojima se suočava na stazi, u iscrpljujućim trkama, ali i na pripremama kada se našla na meti kradljivaca, kriminalaca, pa čak i kafanskog osoblja
Naša državna rekorderka Olivera Jevtić posle velikih pehova koji su je pratili na nedovršenim pripremama u Keniji vratila se u rodno Užice, odakle započinje još jednu atletsku sezonu. Pošto se planovi nisu ispunili moraće u početku da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zadovolji kraćim stazama dok ne postigne željenu kondiciju, ali iskustvo je barem na njenoj strani.
– Ovo u Keniji je bilo grozno jer sam ostala čak i bez pasoša, mada su mi pripreme za ovu godinu potpuno poremećene. Sada kad sam se vratila teško mi je jer nisam ispunila cilj zbog kojeg sam otišla u ovu afričku zemlju – kaže atletičarka.
U razgovoru za „Magazin” kaže da je već nekoliko godina išla na bazične pripreme u Keniju da bi držala korak sa njihovim maratonkama.
– Na pola mojih priprema, koje su veoma dobro tekle, desila mi se ne krađa već pljačka.Ti kradljivci su nekako ušli u moju sobu dok sam bila na treningu i uzeli sve što im se dopadalo. Čak su u moj ranac od Olimpijskog tima Srbije spakovali laptop, kameru, dva telefona sa puno podataka, torbicu sa ličnom kartom, pasošem, a bilo je i nešto malo keša. Dolazila je policija, uzela otiske i posle nekoliko dana dobila sam zapisnik sa kojim sam mogla da otputujem do naše ambasade u Najrobiju. Bilo je strašno, nisam znala šta da radim, da li da se vratim odmah. Ali kako da se vratim bez ikakvih dokumenata? Srećom, moj trener Slavko Kuzmanović je odmah stornirao kartice i telefone i poslao mi finansijsku pomoć – ističe Olivera.
Ovakvi incidenti dešavali su joj se i ranije, takođe u istoj zemlji gde se najčešće i pripremala. Najteže joj je bilo 2008. godine, kada zbog nemira i građanskog rata nije mogla da se evakuiše iz Eldoreta. Tada je bilo opasno biti u Keniji. Zahvaljujući tadašnjem ministru spoljnih poslova Vuku Jeremiću i ambasadi u Najrobiju uspela je preko Tanzanije da izađe iz krvave Kenije, sa trenerima Slavkom Kuzmanovićem i Klaudijom iz „Fila tima”.
Pamti i onu ratnu 1999. godinu.
– Bila sam u Atini na Kupu šampiona. Ako sam se ove godine osramotila kod kradljivaca u Keniji sa kešom u Atini nisam. Te godine Srbija je bila bombardovana, ništa nije funkcionisalo, a ja sam prethodno pobedila na novogodišnjoj ponoćnoj trci u Sao Silvestreu i osvojila nagradu od deset hiljada dolara. Moj menadžer Italijan Federiko Rosa doleteo je iz Rima i uz jednu bogatu večeru koju je priredio za mene, mog trenera i predsednika Atletskog saveza Svetozara Krstića predao mi novac. Ali, nisam uspela da ga sačuvam od atinskih džeparoša. Dok sam pila kapučino u nekom kafiću mislim da mi je osoblje te kafanice ispraznilo torbicu do poslednjeg dolara. Odmah sam popodne tog dana trčala za reprezentaciju i pobedila na pet hiljada metara. Uspela sam da se „izvadim” jer sam kasnije opet pobeđivala u Sao Paulu i drugim svetskim metropolama.
Kada su pogođene pripreme, oprema, vreme… i gledaoci pred malim ekranima pomisle kako je trčati maraton lako i jednostavno. Ali u njenoj karijeri skoro da nije bilo lakih maratona.
– Sprinterima je dopušteno da odustanu, uhvate se samo za mišić, nogu i svi ga teše, a kad maratonac odustane onda je to poraz – kaže Olivera sećajući se 2007. godine kada je prvi put trčala Beogradski maraton. Povredila se već posle nekoliko kilometara, negde oko Slavije, na nizbrdici niz Nemanjinu. I celu trku pretrčala je hramajući. Uspela je i tako maltene na „jednoj nozi” da stigne prva na cilj sa pristojna dva sata i 35 minuta. Za njenu karijeru verovatno bi bilo bolje da je odustala jer je dugo vukla tu povredu. Možda bi i stala da je trka bila na nekom drugom mestu, ali, priznaje, nije mogla u Beogradu jer ju je publika tokom cele trke bodrila i hrabrila da izdrži.
Jedan od najtežih maratona bio je i onaj olimpijski, u Atini 2004. Start je bio na čuvenom Maratonskom polju, a temperatura čak 40 stepeni. Najbolje su za tako teške uslove bile pripremljene Japanke. Njihovi fizioterapeuti snabdevali su ih osvežavajućim napicima, obaveštavali ih šta se dešava na stazi i ispred i iza njih. Sa Oliverom je bio samo njen trener. Posle starta otišao je na trideset peti kilometar, na padine Akropolja jer su oboje znali da će se tu rešavati trka.
– Ja sam se snalazila sama, uzimala napitke koji su me čekali na stolu okrepnih stanica koji su ključali na visokoj temperaturi. Valjda me je zbog njih i stomak zaboleo, čim je došla nizbrdica ispred Atine nisam mogla da se spustim. Spasao me je jedan gledalac Grk od koga sam uzela grčku zastavu i vezala se preko stomaka i stigla kao šesta na cilj, a imala sam medalju na poslednja četiri kilometra pred ciljem – seća se Olivera.
Naravno, bilo je u njenoj karijeri i prelepih trenutaka zbog kojih i dalje trenira. Recimo, juniorsko prvenstva sveta u Sidneju 1996, kada je u trci na pet hiljada metara osvojila „srebro”, oborila državni rekord i ispunila normu za Olimpijske igre.
Pamti dobro prvu pobedu na krosu Cinke Mulini, potom drugu uzastopnu pobedu u Sao Paulu 2005, kao i Geteborg 1999, krunu njene karijere, kada je bila prvakinja Evrope sa evropskim rekordom na 10.000 metara za mlađe seniorke. U Geteborgu je 2006. ušla u istoriju srpske atletika kao prva osvajačica medalje za samostalnu državu Srbiju. Tom trkom za nezaborav i srebrnom medaljom ostvarila je i nacionalno priznanje kao zaslužni sportista.
A kada je počela? Olivera je atletikom počela da se bavi u Osnovnoj školi „Andrija Đurović” u Užicu. Uglavnom je pobeđivala na krosevima, ali igrala je veoma uspešno i rukomet, odbojku i košarku. Odbojku je trenirala u OK „Jedinstvu”, ali posle pobede na Krosu u Košutnjaku konačno se opredelila za atletiku. Tome su doprineli i novinski napisi. Zapravo, kako priznaje, nadahnuto pisanje sportskog novinara Radomira Jeremića – Pirija bilo je presudno što je i danas tu gde jeste. On ju je nazivao „biserom srpske atletike” i „pupoljkom koji obećava”.
Sa trenerom Slavkom Kuzmanovićem, za koga ima samo reči hvale, sarađuje još od 1990. godine.
– On je bio uz mene i kada su me svi otpisali i ostavljali. Ništa nije slučajno. Slavko je bio dobar atletičar, prvak Balkana na deset hiljada metara, trčao je i u polumaratonu, a trenirao ga je čuveni Franjo Mihalić – kaže Olivera Jevtić.
Porodica je nije podržavala kada je pravila prve atletske korake, ali kada su stigla priznanja – sve je bilo lakše. Otac Milorad i majka Draginja kao penzioneri uzgajaju maline. Sa njima je i brat Dragoljub koji ima svoju porodicu, suprugu Zoricu i sina Mihajla. Sestra Violeta je u Beogradu sa suprugom Deskom i ćerkama bliznakinjama Vanjom i Sanjom. Naravno, i Olivera razmišlja o zasnivanju porodice i kaže:
– Da sam u Atini osvojila olimpijsku medalju odavno bih sprinterice okačila o klin. Zavarala su me velika takmičenja. Kažem sebi još samo Geterburg, Barselona pa i Evropsko prvenstvo u Cirihu... Sada ozbiljno razmišljam i o Svetskom prvenstvu u Moskvi. Mislim da je veoma važno da sportista oseti trenutak kada je dosta, ali ja to očito nisam znala – kritična je prema sebi atletska šampionka.
Ali zar nije rano da se okače patike o klin? Zrele sportske godine, puno iskustva, a i brazilska klima joj odgovara više nego vremenski uslovi na drugim meridijanima. A olimpijada u Riju nije daleko. Na to naša sagovornica dodaje:
– Mene u atletici drži jedino olimpijada u Riju. Ali prvo treba ostvariti olimpijsku normu, a u Brazil ću ići samo ako budem spremna, bez obzira i na normu – kao da obećava i sebi i nama.
Najbolja srpska maratonka nije se selila, za rodno Užice je vezuje mnogo lepih uspomena. Vezuju je i tereni za treninge, Zlatibor, Tornik , Čigota, Jelova Gora, pa možda, kaže, i ona pesma „Zlatibore, pitaj Taru”, ali jedna od najlepših joj je ona kada se 1996. godine vratila iz Sidneja sa srebrnom medaljom i nacionalnim rekordima za juniorke i seniorke.
– Zbog mene je bio pun gradski trg. Uglavnom se na Trg partizana izlazilo po dekretu, ali mene je tamo spontano sačekalo više od deset hiljada Užičana. Bila sam slavljena i uvažavana na svakom koraku, zveckali su ključevi od stana. U Užicu sam još sa željom da napunim ponovo gradski trg. Možda posle Rija – veruje srpska maratonka
-----------------------------------------------------------
Sama sebi kupuje avionske karte
Olivera Jevtić je u atletici postigla skoro sve, državna je rekorderka za juniorke u disciplinama 3.000, 5.000 i 10.000 metara, a za seniorke na 5.000, 10.000, u polumaratonu i maratonu. Na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine trčala je u dva finala, na 5.000 i 10.000 metara, i oborila dva državna rekorda.
Vrlo je vezana i za Beogradski maraton, gde je imala puno uspeha.
– Veoma sam ponosna da sam ostvarila medalje i trajala kada je bilo najteže za vreme sankcija, izolacije i bombardovanja naše zemlje. Danas je to drugačije, mnogo bolje, uslovi takođe, sjajno je to što naši osvajači evropskih medalja danas na pripreme idu bezbrižno sa svojim timom, ali nije pošteno da ja sa svojim evropskim medaljama i normama za velika međunarodna takmičenja već godinama sama plaćam avionske karte za pripreme. Nije popularno kada sportista kuka na svoju federaciju, ali ja sam nezadovoljna radom današnjeg Atletskog saveza Srbije. Mislim da sam zaslužila više poštovanja jer sam više dala savezu nego on meni.
– Sve počasti i čestitke Ivani Španović, Asmiru Kolašincu, Emiru Bekriću, Tatjani Jelači, ali njihove medalje ne odslikavaju pravo stanje u srpskoj atletici – ističe Olivera Jevtić i zaključuje da atletika danas u Srbiji ima dobre pozicije samo zahvaljujući selekciji koju je pre deset godina sproveo juniorski selektor Ivica Mozek, ali, nažalost, kaže, takav nam selektor danas nedostaje.
-----------------------------------------------------------
Ne šeta zbog Fejsbuka
– Posle osnovne škole kao redovan učenik završila sam srednju ekonomsku školu u Užicu i posle toga diplomirala na odseku za međunarodni marketing na „Megatrendu” – kaže o svom obrazovanju „uz sport”.
Poslednjih nekoliko godina dosta vremena joj oduzimaju „Fejsbuk” i „Tviter”, ranije je više vremena provodila u prirodi, planinarila, brala šumske plodove, naročito je bila iskusna u traženju i odabiranju pečuraka. Sada više voli da ih samo sprema i jede. Obožava muziku, voli da kupuje firmiranu garderobu, i kako ističe, ne žali da plati ni za sebe, ali ni za poklon dobrim prijateljima – iskrena je Olivera.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 20.04.2015.
