Izvor: Glas javnosti, 24.Jul.2009, 04:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad muka na muku udari
Nadahnuti govori Stevke Sekić tokom protesta kuršumlijskih radnika, njena naivna nada da se do pravde stiže ljudskim razgovorom, ali i avanture njenog štapa, od kog u Kuršumliji planiraju da stvore brend, ovih su dana tema mnogih gledanih televizijskih emisija. A upravo taj štap, što je onomad, vijajući predsednika opštine po lokalnim kafanama, baka Stevki obezbedio mesto u delegaciji koja se dela na pregovore u Beograd, postao je simbol- ali, ne obesnih i agresivnih, već onih namučenih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << gladnih i poniženih, i to uglavnom tuđom krivicom. To je, rekao bi neko, kad muka na muku udari, pa ni baka Stevkina životna priča ne zaslužuje manju pažnju od njenih štrajkačkih istupanja.
- Zaljubila sam se i udala mlada, već u petnaestoj. Ubrzo sam dobila sina, posle dve godine i ćerku. Obe porodice, moja i muževljeva, bile su siromašne, kao i svi u ovom kraju. Muž došao da živi kod mene u Merdare, i sve je bilo dobro, dok mi nije umro otac-priseća se Stevka.
Glava kuće
Ako je i imala koliko-toliko normalan život, kaže, on se završio smrću oca. Jer, na nagovor rodbine, Stevkin muž je zatražio da se sva imovina njene porodice prevede na njegovo ime- kuća, okućnica i oko 12 hektara zemlje. Nije to ni tada mnogo vredelo u novcu, ali je zemlja po okolnim brdima ipak nekako hranila porodicu. Jedinica Stevka nije htela da dozvoli da ono što su generacije od besplodnih utrina krčile, pripadne drugom, pa makar to bio i njen muž. Izbila je svađa, potom razvod, te je Stevka već u devetnaestoj godini sa majkom i dvoje dece nastavila samostalnu borbu za život.
- Pošto nije bilo odrasle muške glave, u kući sam sve radila sama. Kosila, orala, sekla šumu...I sve ručno. Do novca se teško dolazilo, pa je narod ovog kraja, da bi mogao da kupi gas, so i šećer, sekao drva i vozio u Podujevo na Kosovu, koje je udaljeno sedam, osam kilometara. To sam morala i ja-priča Stevka.
Po onoj narodnoj „Ko je drva sek’o i kamen pek’o, nije stek’o“, mučila se hrabra žena. Sekirom sekla drva, na leđima iznosila do puta, a zatim tovarila na zaprežna kola, koja su vukle krave i potom vozila za Podujevo.
- Vozila sam po metar, jer krave više nisu mogle da vuku. Ja tovarim, a ispred krava stoji moj sin Dragan. A još nije ni u školu pošao. I, tako mesecima, godinama, po žegi, kiši i mrazu. Kako završimo poljoprivredne radove, krećemo u drva. Kad se malo steklo, kupila sam ručnu testeru, pa žagu, kojom se obaraju i deblja stabla- nastavlja priču Stevka.
Da joj je bar
za bombone
Posao u šumi je težak, a za ženu pretežak. Ipak, želja da kuću sačuva terala ju je da radi više. Posle se zaposlila u Modnoj konfekciji „7. juli“ u Kuršumliji, putovala autobusom u prvu i drugu smenu.
- Plata je bila mala, ali nam je davala sigurnost. Deca krenula u školu, uveli smo struju, kupovali šta je trebalo. Ali, para nikad dosta, a vremena za rad sve manje. Čim dođem sa posla, uzmem komad hleba i parče sira, pa u njivu. Kosila sam ručno nekoliko hektara livada, posekla ko zna koliko šuma, radila sam 27 godina u konfekciji. I, nisam uspela da deci obezbedim bolju budućnost- priča Sekić.
Početkom devedesetih godina Stevka je kupila konja i kola sa gumenim točkovima, a kad je docnije nabavila motornu testeru bila je jedina žena u kraju koja je drva sekla „motorkom“. Kad je Stevkin sin odrastao preuzeo je na sebe deo poslova, ali se posle oženio i dobio četvoro dece.
-U kući sa tri sobe živeli smo ja, majka, ćerka i sin i snaja sa četvoro dece. Bilo je tesno, pa se sin sa porodicom preselio u kuću u selu, čiji vlasnik ne živi ovde. Kasnije mi je umrla majka, ćerka se udala, a ja sam ostala sama- pomalo tužnim glasom kaže Stevka i dodaje da je, posle propasti firme ostala i bez posla.
Sad živi od invalidnine, koja iznosi 4.500 dinara, a sin i ćerka pomažu, koliko mogu. Iako ima samo 54 godine, više nije sposobna za težak rad. Štap, za koji je čula cela Srbija, pomaže joj pri hodu, jer joj je kičma obolela. A, nije Stevka obolela od medenih kolača, kako kaže, već od rada, a očekivala je da će bar penziju doživeti. Da bar ponekad unucima kupi čokoladu...
I o televizijskim emisijama u kojima se priča o njoj Stevka čuje od drugih, jer „na svojoj anteni“ može da „uhvati“ tek poneki kanal. Ona se mnogo i ne obazire na to jer je, veli, bar kazala šta je boli.
POSTA STEVKA POPOULARNA,OVO JE ZAISTA JEDNA POTRESNA ZIVOTNA PRIC. ZAMOLILA BIH OVIM PUTEM SVE LJUDE DOBRE VOLJE KOJI SU UMOGUCNOSTI DA POMOGNU BAKA STEVKI KOLIKO GOD MOGU,ZNAM DA CE NJOJ PUNO ZNACITI.
