Izvor: Glas javnosti, 04.Sep.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još samo da vidi more...
Živeti kraj vode i na vodi, to je kao živeti dva života odjednom, kaže Jefimija Belonić (75), iz sela Vajuga u okolini Kladova. NJen život je upravo bio takav. Sa mužem Milisavom, koji je radio na brodu šlepu dugi niz godina, živela je na brodskoj palubi i tako obišla celu Evropu.
- Moj Misa, kako smo zvali pokojnog muža, radio je za austrijsku firmu DDSG i zahvaljujući tome, videla sam „svet“- kaže baka Jefimija.
- Obišli smo zajedno Nemačku, Austriju, Čehoslovačku, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Rusiju, Ukrajinu. Najviše su mi u sećanju ostali gradovi Beč, Linc, Bezdan, Budim, Bratislava, Komoran, Apatin, Ren, Izmail...
Život na međunarodnom rečnom brodu, bio je i više nego zanimljiv. Bračni par Belonić, upoznao je mnogo zanimljivih ljudi i stekao isto toliko prijateljstava. Baka Jefimija je u svakom gradu goste oduševljavala svojim vlaškim specijalitetima i retko ko je otišao kući bez njenih recepata.
- Nemcima i Austrijancima se najviše dopala naša sarma od oraha i specijalitet kuvana bundeva u mladoj širi od grožđa - priča Jefimija Belonić, koja svoje dogodovštine sa „kuće na vodi“ sada priča svojim unucima i praunucima.
- Putovala sam celog života. Ostala mi je pusta želja da vidim more. Valjda liči malo na Dunav - pita se ova vitalna starica, čiji pogled stalno leti ka pučini Dunava gde u selu Vajuga kraj Kladova živi na samoj obali ove velike reke.
- Gledam pecaroše, ljude koji šetaju i pitam se da li su svesni koliko je to malo u odnosu na ono što sam videla.
Baka Jefimija, nije pismena, ali se savršeno razume u novac. U stranim zemljama gde je boravila, savršeno je dobro baratala i stranim valutama. Naučila je pristojno nemački jezik i tvrdi da se ni danas ne bi izgubila u centru Minhena.
Vedar duh je ne napušta iako su joj noge od starosti oslabile. Na preporuku rodbine da lekarski savet potraži od unuke Seke, lekara specijaliste, ona duhovito odgovara: „Sačekaću da Radmila završi medicinu“. Radmila je praunuka i ima tek trinaest godina.
Navikla je na brodsku palubu i ljuljanje poda, pa kada bi je, kaže, zadesio zemljotres, pomislila bi za trenutak da je negde na pučini Dunava.
Jefimija Belonić, ima kćer Simonidu i sina Vojislava, četvoro unučadi, Divnu, Seku, Marinu i Vojkana i četvoro praunučadi, Aleksandra, Dunju, Radmilu i Ognjena.
Bakine priče sa Dunava su prava poslastica za svu rodbinu.
- Kada mi je muž penzionisan, došli smo da živimo u rodno mesto kraj Dunava. Pored samog smo puta i stalno gledamo reku i brodove. Daleko smo od svake zabiti. Ipak, jedne noći u kuću su nam upali pravi razbojnici sa čarapom na glavi, misleći da imamo veliki novac i zlato. Stavili su mi cev od pištolja u usta - priča Jefimija Belonić.- Ubedila sam ih da kod nas nema ničeg i oni su pravim čudom otišli. Prijavili smo ih policiji i više nikada nisu došli. Naravno da se nisam uplašila iako sam mislila da toga ima samo u filmovima. U tuđim zemljama, to nam se nikada nije dogodilo.
