Izvor: Politika, 17.Okt.2010, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još jednu želju ima...
Odnedavno student na Akademiji za umetnost Srpske pravoslavne crkve, razmišlja o novom singlu, za nekoliko dana televizijski gledaoci će ga upoznati u „Srvajveru” zbog koga je letos išao na drugu stranu planete, a „Ratovi zvezda” su probudili dečaka u njemu
Bio je slobodan posle predavanja i vežbi na fakultetu, pa smo razgovor utanačili za kasno popodne, početkom prošle nedelje. Marko Bulat jeste pevač, ali konačno je ovog septembra ostvario želju da se upiše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na umetničku akademiju, a opet ostao onaj momak koga njegovi bližnji i prijatelji znaju – jednostavan i skroman, koji „ne primećuje” da njega maltene svi primećuju. Ne bi želeo da pišemo o akademiji koju je upisao, to je za njega nešto lično, kaže iskreno. Sve što radi, radi zbog sebe a ne zbog medija i javnosti, ne da bi se o tome pisalo i glasno govorilo.
Ipak, to što je upisao Akademiju za umetnost i konservaciju Srpske pravoslavne crkve ispunjenje je želje koju je pokušao da ostvari još 1991. godine. Hteo je da se upiše na Likovnu akademiju čim je završio srednju saobraćajnu, ali nisu ga primili. Saznao je da mu je za upis potrebno nekoliko naslikanih mrtvih priroda, crteža, skica... On je za tri dana sve to nacrtao na pola tabaka hamera, ne sanjajući da mu treba fascikla puna radova. Onda je otišao u vojsku, počinje rat, produžili su mu služenje roka.
Kada se konačno Marko vratio u Beograd, da sebi da oduška svraća na splavove.
– Na „Lukasu” više nije pevao Aca, ali jeste neki drugi momak Raša, koji to nije radio po mom ukusu i na nivou koji sam očekivao pa sam pitao gazdu Lukića: „Gde nađe ovoga, pa ja bolje pevam od njega!”. Nikada pre toga nisam pevao, ali zaista nikada. Dakle, igrom slučaja sam počeo jer mi je gazda rekao da probam, mada ja volim da se šalim i kažem da sam „propevao od muke” na „Lukasu”, jer nisam mogao da slušam onu muziku. Te 1993. imao sam 20 godina, urušavali su se sistem, država i društvo, kriminal je bio u ekspanziji i meni je samo koračić bio dovoljan da odem na tu stranu. Srećom nisam – seća se Bulat. – U vreme one velike inflacije zarađivao sam pet maraka za veče, a moja majka je u „Investbanci” u Nušićevoj ulici toliko dobijala za mesec dana. Ja sam pevao narodnjake, Raša zabavnjake a tri godine pošto sam uzeo mikrofon u ruke snimio prvi album i 1997 – drugi. Kompozitor je uglavnom bio Nikola Grbić, sa kojim i danas sarađujem, očekujem da mi uradi jedan singl da bih u narednih dvadesetak dana ušao u studio i snimio ga. Do sada sam uradio šest albuma a jedan je uživo snimljen na jednom od mojih nastupa.
Markovo interesovanje za umetničku akademiju koja radi pod okriljem Srpske pravoslavne crkve logično nameće pitanje da li je Marko Bulat vernik koji ide na liturgiju, čita Bibliju, voli crkveno pojanje, redovno posti. Nesumnjivo je spojio ljubav prema slikarstvu i Bogu, crkvi.
– Ništa lepše nego slikati likove svetitelja, spojiti dve ljubavi. Ipak, o tome ne bih pričao, jer je po meni to sfera duhovnosti o kojoj je neumesno govoriti javno. To je nešto sasvim lično, da li se moliš Bogu, da li se prekrstiš, ideš u crkvu. Mislim da bi svaki vernik koji bi pročitao moj odgovor mogao odmah da pocepa ove novine, kao što bih i ja uradio da to neko drugi pomene i ističe – odgovara Bulat.
A kako se u priču uklopio „Survajver”, rijaliti šou koji će za nekoliko dana stići pred televizijske gledaoce, u kome je Marko učestvovao proteklog avgusta i ostao bez deset kilograma.
– Narodu verovatno sada ništa nije jasno, peva narodnu muziku, voli „Ratove zvezda”, upisao akademiju Srpske pravoslavne crkve, neko bi pomislio da sam zreo za psihijatriju – šali se naš sagovornik. – Poziv za „Survajver” mi je stigao usred priprema za akademiju. Prešao sam 12.000 kilometara do Filipina, leteli smo avionom dva dana, od Beograda do Frankfurta, dalje do Singapura, onda do Manile i još 12 sati autobusom. Ostavili su nas na pustim ostrvima, sa lokalnim stanovništvom nismo imali dodira uopšte. Reporteri su nas pratili i snimali. Šta smo jeli? Pirinač, pirinač, pirinač i pirinač. Kokos i banane smo mogli da uberemo, a neki krompir koji tamo uspeva trebalo je bariti do besvesti jer je nekuvan bio otrovan. Nije bilo ni ribe.
Ima Marko objašnjenje i šta je hteo odlazeći od kuće u šume i prašume.
– Tamo moraš biti snalažljiv, da prebrodiš oluju, vetar, hladnoću a gledaoci će moći da me upoznaju onakvog kakav jesam. U takvoj situaciji čovek mora da zna zašto je otišao tamo, koji su ga motivi vodili a onda se ponaša u skladu sa svojim karakterom i tim motivima. Ja nisam mogao da menjam svoje ponašanje i načela koja poštujem celog života. Nagrada ili novac nemaju veze sa mojim ubeđenjima. Dušu ne možeš da prodaš, čak ni za pola miliona evra, jer to onda znači da ćeš i majku i oca prodati – za milion, dva. Ako čovek ima cenu za jednu stvar, imaće za sve u životu, da se prodaje ili prodaje druge. Ja nisam takav, na Filipine sam išao samo zbog avanture, to ću nositi u sebi celog života. Ja sam se tamo borio sam sa sobom.
Ipak, drago mu je što je postao student, da je ta ljubav prema slikarstvu opstala, kao neko žarište u organizmu, koju ni antibiotici ne bi mogli da ugase, iako se u međuvremenu bavio nekim sasvim drugim poslovima. Čovek vredi koliko zna, tamo može da pita šta ga zanima, a zaista ga zanima, uveren je Marko.
Gde sebe vidi za deset godina?
– U crkvi kako oslikavam freske, vikendom u kafani dok „odrađujem dva bloka” u dve večeri, slobodno vreme provodim u svom kafiću na Vidikovcu i budem u svom porodičnom okruženju. Eto svih mojih ljubavi – nabraja Marko Bulat otvarajući prste na ruci. Stiže tako do četvrtog prsta i otvara peti, pokazujući jedinu želju koju još nije ostvario, ali ne bi želeo da kaže koju. A onda zatvara ruku u pesnicu, čvrsto.
– Već sad sam ispunjen i srećan, zadovoljan što sam ostavio neki trag za sobom. Kad i nju ostvarim biću najsrećniji čovek na svetu – govori nekako ozareno, ne ostavljajući sagovorniku ni jedan razlog da posumnja da i ta peta želja za godinu-dve neće biti povod za nastavak ovog razgovora.
Rajna Popović
----------------------------------------------
O koncertima, kafani i „ju tjubu”
Da je Marko umetnik (slika, peva) posebnog kova potvrđuje i to da mu je mnogo draže što je imao mnoštvo nastupa u klubovima, uostalom samo na „Mašincu” je 17 godina. Za tri hiljade ljudi, četiri puta nedeljno. Misli da je to bolje nego da jednom sakupi publiku u „Pioniru” ili Centru „Sava”.
– Ja sam bio više okrenut kafani, ona je izgleda moja sudbina. koncert podrazumeva da imate veliku finansijsku zaleđinu, a onda jednom godišnje priredite koncert za četiri hiljade ljudi. Umesto toga ja sam svake nedelje nekoliko puta sa publikom.
– Čista matematika – kaže. – Čulo me je više ljudi.
Čudimo se da mu se putevi nisu ukrstili sa čuvenim tekstopiscima, kompozitorima. Marina Tucaković, Braja...
– Ukrste vam se ako to hoćete. Nije ni svaka njihova pesma hit. Mislim da neki precenjuju ono što oni rade, jer niko danas ne može da vam garantuje da ima hit. Da je tako hit bih platio i deset hiljada evra, jer te se pare uvek vrate. Ali, garancije nema. Zamislite, za album kupite deset takvih pesama, sto hiljada, pa još aranžmani 40 hiljada... Treba to zaraditi da bi moglo da se uloži. Mada ja imam svoj osećaj za dobru pesmu, „osetim” je u stomaku, želucu, naježim se...
Primećujemo da je ostao mimo „Pinka” i „Granda”.
– Uspeo sam zahvaljujući svom radu, upornosti, istrajnosti i tome što sam imao hitove. Tako je moj album „Ne postoji sutra” bio uspešan, mada ako bih danas snimio pesme za „Siti rekords” one bi bile proglašene zabavnjacima, ako bih pevao u „Grandu” bez obzira na sve svrstavali bi me u narodnjake. Zavisi za koga radite – objašnjava Bulat.
Kako je najbolje krčiti put do slušalaca? Preko koje televizije, emisija, novina?
– Internet je zakon. Zakačiš nešto na „ju tjub”, to svi gledaju i slušaju – uzvraća. – Bez reklame se, ipak, ne može, hit je samo ono što se reklamira. Publika sluša jedino ono što joj se servira, šta joj je nametnuto a novac diktira koliko puta ćete se negde pojaviti, reklamirati, iznajmiti bilbord.
Može li se od muzike živeti, pitamo sagovornika.
– Ja eto živim već 17 godina samo od muzike i pevanja – odgovara.
Nema ga u skandalima, nema ga u tračevima i žutoj štampi, primećujemo.
– to moram ja da odlučim. Ne gradim karijeru na taj način, nisam takav, uostalom šta bi o meni mislili ljudi koji me sada okružuju na akademiji, mada im je u početku bilo čudno kada sam se pojavio tu, prvo na pripremama za prijemni.
Ko je Marku menadžer?
– Moja supruga Maja, mada bih ja pre rekao da je ona koordinator. Pravi menadžer nameće, gura, tutka, bude dosadan a ona ne juri, ne zove, već samo sprovodi u delo pozive koji idu ka meni. Kad budem imao 60 godina reći ću vam da li sam grešio što tako radim.
----------------------------------------------
Među „zvezdama” i svemircima
Marko Bulat je jedan od najvatrenijih fanova kultnog filmskog serijala „Ratovi zvezda”. U njegovoj kolekciji, neke kolege su izračunale vrednoj više od 20 hiljada evra, nalaze se figurice, maske i oružje korišćeno za snimanje filmske sage Džordža Lukasa. Sa sajmova u belom svetu donosio je u Rakovicu silne eksponate. Svoju zbirku nedavno je kompletirao fliperom „Star vors”, vrednim više od tri hiljade evra, što naravno samo upotpunjava ambijent kuće u kojoj Marko i njegova supruga Maja žive. Interesuje li ga još nešto osim tih svemirskih stvarčica?
– Kao hobi samo „Rat zvezda” i ništa više. Time se bavim godinama. Mislim da sam bio drugi razred srednje škole, dakle imao sam 15-16 godina, kada sam zaradio prvi novac prodajući stripove. Napunim putnu torbu, pa krenem sa Ceraka na Zeleni venac i odatle na plato kod Filozofskog fakulteta. I tako sam kupio desetak „star vors” plastičnih ekšn lutkica 1977. godine, jer ljubav prema njima javila se odmah pošto sam video film. „Ratovi zvezda” su jednostavno probudili dečaka u meni. I danas volim sve što ima veze sa „Ratovima zvezda”, imam kacige, oružje i maske većine aktera ovog serijala. Rado gledam po ko zna koji put i „Povratak u budućnost” sa Majklom DŽ. Foksom, to su filmovi koje imam u ajpodu, mada zbog obaveza na akademiji sada nemam mnogo slobodnog vremena za to – priznaje Marko.
Uglavnom na premijeri trećeg dela filma Marko, Maja, njegov brat, drug i šurak bili su primećeni, kao da su „došli iz filma” – bili su komplet opremljeni kacigama, majicama i mačevima iz filma.
– Ušli smo u bioskop, naručili piće, skinuli kacige. Naišao je glumac Gordan Kičić, uzeo mač i počeo da maše njime. Nije znao da je privatno vlasništvo, ali sam tada shvatio da je i on veliki fan ovoga što se meni sviđa – rekao je svojevremeno Marko, koji veći deo stvari nabavlja preko Interneta.
U svakom slučaju, siguran je da će se i dalje baviti „Ratom zvezda”, jer se stalno pojavljuje nešto novo. Praviće kostime, prvi, drugi, treći, zna šta neće nabaviti...
objavljeno: 17/10/2010
