Izvor: Politika, 17.Okt.2010, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još doktorat, pa kući
Posle 2012, vrsna violinistkinja Kristina Mirković će, sa titulom doktora i kao poliglota, sesti za katedru nekog od naših fakulteta muzičke umetnosti
U Mirkoviće podno Suvobora stigosmo bezmalo kao nezvani gosti. Ali u dobri čas. Kristina upravo beše prispela iz Milana, sa njom i profesor Nikola Skaldferi, njen mentor pri pisanju magistarskog rada, i još dvoje vičnih snimanju tona i slike. U njihovu čast se okrenuo janjac na ražnju, a beše „i ostalih đakonija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << redom”. Šta se dogodilo u međuvremenu, od dana kad je „Politika” ispratila dvadesettrogodišnju devojku naslovom „U Milano po magistraturu”, pre pet godina?
– Sa violinom pod miškom, prosečnom desetkom u indeksu novosadske Akademije umetnosti, uspela sam da se upišem na postdiplomske studije na Universita degli studi u Milanu. Dogovoreno je da ispite polažem na engleskom, služila sam se i francuskim i računala da ću, za nekoliko meseci, savladati i italijanski. Uspelo je. Nedavno sam odbranila magistarski rad „Svadbarski zvuci”, srpske pesme i kola koje su moji Mirkovići, muzikanti sa dugom tradicijom, pevali i svirali na svadbama. Kad sam javila svom novosadskom profesoru Milanu Uzelcu da sam magistrirala, odmah me je uputio u Pariz da doktoriram. Novi mentor mi je Natali de Pra, donedavno profesor fenomenologije na Sorboni, sada predavač u Ruanu – u najkraćem opisa Kristina prohujalih pet godina.
U razgovor odmah „uskače” ponosni tata Miladin, čini mu se da kćerka „nije sve objasnila”:
– Znate kako se kaže: iver ne pada daleko od klade. Kristinin pradeda „po babinoj liniji” Zarija svirao je violinu koju je sam napravio pre skoro 80 godina. Ivane, idi donesi da novinar vidi! Kristinin deda, osadesetogodišnji Milenko, udarao je dugo u svom orkestru u bugariju (vrsta tambude), ja sam harmonikaš, a moj sin Ivan gitarista u „Flamingosima”. Kad je to doznao profesor Skaldferi, a oduševljen i onim što je video i čuo na Saboru trubača u Guči (nije odoleo želji da ne dođe), rekao je: „Zašto bi za magistraturu tražila drugu temu kad si na muzičkom izvoru u vlastitoj kući”.
Odbrani magistarskog rada prisustvovala je porodica sa svojim instrumentima. Mentor Nikola Skaldferi, profesor u Milanu, predavač na Harvardu i u Sankt Peterburgu, za „Magazin” je ovako prokomentarisao završni ispit:
– Pomagao sam joj tokom istraživanja i pisanja disertacije, ali na ispitu se sama branila. Komisija je Kristinin rad i odbranu ocenila sa šest bodova, maksimalan broj koji se može dobiti. Sada, u Parizu, opet je na početku; trebaće joj mnogo rada, a tema doktorata daje velike mogućnosti.
A predmet novog proučavanja koje će krunisati odbranom doktorske disertacije (planira u 2012. godini) jeste metodika violine za decu – kako naučiti decu da sviraju violinu.
Ostajemo još u Milanu da čujemo kako je proslavljeno „mr” ispred Kristininog imena. Mirkovići su priredili za profesore i druge goste srpsku trpezu: prebranac, sarma, musaka, srpske salate, suvoborska prepečenica iz rodnih Koštunića... Italijani su „odlepili” na našu kuhinju, naše pesme i kukunješ-kolo i tek pred zoru otišli kućama na počinak.
Rekosmo da je sa profesorom Skaldferijem došlo i dvoje snimatelja. Pred njihovim kamerama i „zapisivačima zvuka” pevalo je i sviralo čitav dan tri generacije Mirkovića: „Svilen konac”, „Nizamski rastanak”, „Pogledajde, mala moja”... Sve će se to naći na „nosačima zvuka” kao nastavno sredstvo, dragoceno za studente muzike u Milanu.
No, vratimo se Kristini. Ona u Milanu danas predaje violinu u muzičkoj školi, često leti za Pariz radi konsultacije sa mentorkom Natali, snima našu muziku na diskove (do sada ih je sedam) sa svojim bendom „Trio Mirković” koji čini ona, brat Ivan i Rafaele Kaler. A kad sadašnje „mr” zameni sa „dr”, šta će i kuda će?
– Volela bih da pišem udžbenike i predajem violinu talentovanoj deci. Inače, od početka sam stipendista Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Srbije, pa predstoji obaveza da pet godina provedem na jednom od naših fakulteta muzičkih umetnosti. Uistinu, to mi i jeste krajnji cilj – reče nam na kraju.
Taj njen „krajnji cilj” nas podseti na 19. i prvu polovinu 20. veka kada se srpska mladež školovala na univerzitetima Nemačke, Francuske, Švajcarske – ne da bi tamo zauvek ostala, već da bi se sa diplomom stručnjaka vratila. Kristina će se, kroz dve-tri godine, vratiti sa titulom doktora, kao odličan violinist i pedagog i sa dobrim znanjem tri jezika. Reče da je dobila jednu nagradu koja iznosi sto besplatnih časova ruskog jezika i da nipošto neće propustiti da je iskoristi.
Boško Lomović
objavljeno: 17/10/2010
