Izvor: Politika, 24.Okt.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još burgiju „da savlada”
Sve što nađe u kući, Julija Važić prepravlja i ukrašava. Najatraktivniji deo ambijenta, u kojem je svojoj mašti pustila na volju, ipak, je prostor iza kuće u Ledincima na Fruškoj gori
Kada oprema stan, Julija Važić ne unosi samo nameštaj koji je kupila u salonu. Prostor u kojem živi ona prvenstveno ulepšava zanimljivim detaljima koje je sama napravila. Igre boja i neočekivane, ali skladne, kombinacije su ono što tim predmetima daje poseban šarm.
Svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kreativnost Julija je „otkrila” još kao tinejdžerka, kada je preuredila roditeljsko kupatilo. Ideja joj je sinula u trenutku kada je u ogledalu iza sebe ugledala crveni peškir kojim je brisala sveže ofarbanu crnu kosu. Što bi se dobro slagalo sa ovim belim elementima, pomislila je, i pustila mašti na volju. Do pola zida bile su postavljene male, bele pločice, pa tu ništa nije mogla da menja. Ali, zato je ono iznad prekrečila masnom crvenom bojom. Čak je i plafon bio u istom tonu. Smeo poduhvat se baš lepo pokazao, pa je nastavila da eksperimentiše sređujući svoju sobicu u vikendici koju su imali na Kamenjaru, poznatom novosadskom letovalištu na Dunavu.
Od tada se nije smirila. Preuređivala je sve što joj je palo pod ruku. Čini joj se da joj inspiracija navire danas možda više nego ikad, pogotovo od kada su prodali stan u Novom Sadu na Limanu, i kupili kuću na Fruškoj gori u Ledincima.
– Kad smo tu došli, u momentu sam osetila da taj novi životni ambijent mogu da nameštam po svom koliko god želim. Prvo sam se „bacila” na stare, sasvim obične plakare u sobi, koje su nam ti ljudi ostavili. Malo mi je pomagao muž, ali veći deo posla završila sam sama. Testeru sam usavršila, samo još malo moram da savladam burgiju. Šine sam kupila, uvrnula dole, uvrnula gore, i brzo je bilo gotovo. Kada sam poskidala frontove i postavila klizna vrata, u stilu američkog plakara, i na kraju ta „čela” ofarbala u belo, a kantove u sivo, svi su se oduševili. I, sve me je koštalo samo dvanaest hiljada dinara – kaže zadovoljno.
Onda se preselila u kuhinju. Tu je postavila svoje stare viseće elemente, ali i njima je zamenila frontove i obojila ih u sivo. Pošto nisu dostigli do kraja, trebalo je popuniti to parče zida. Onaje po njemu lepo nacrtalabelo stablo, od kaolina napravilalistiće u obliku srca, po njima ispisala razne poruke i onda ih okačila. U tu krošnju obesila je i jedan vrlo interesantan sat. Sve joj je na njemu odgovaralo, brojevi krupni, veličina prava, ali zelenim slovima ispisano ime te firme od koje ga je dobila. Probala da to skine, grebala i oštetila. Onda se „razljutila“, uzela makaze, iskrojila plastične žute kružiće, na koje je pričvrstila prozirne kamenčiće, kao kapi, i zalepila preko toga. E, to joj se već dopadalo.
Gde god je zavirila, našla je nešto što bi valjalo popraviti i dekorisati. Ono što bi drugi bacili, ona je dovodila do savršenstva. Kad ga dotera, pitaju je – „Odakle ti?”. Čak je i od podruma napravila kutak za uživanje, sve po sistemu uradi sam.
– Nervirale su me neke cevi za grejanje, pa sam pozvala gipsara, da mi to sakrije. Kad je izgovorio cenu, setim se šta ću. Skalpel imam, kupim stiropor, znam da trpi silikon, iskrojim, oblepim, stavim tapete i – divota jedna – opisuje sa radošću.
Najatraktivniji deo ambijenta, ipak, je prostor iza kuće. Čim je prvi put kročila tamo, odmah je „snimila” sve: lep, veliki prostor, stepenište vodi gore u voćnjak, hladovina, idealno mesto za roštilj. Ali, pošto je kuća na bregu, pa je ukopana, leđa su bila izbetonirana.
– Kad sam ušla tamo, poplašila sam se od te betončine. Naravno, ja bih da oplemenim i taj prostor. Uzela sam belu farbu i celom dužinom oslikala tarabu, a u perspektivi dvorište. Na čeoni zid „razvukla“ sam i štrik sa vešom, pa dodala mace, cvetiće... A, sa strane nacrtala otvoren prozor i dečicu kako mašu. Boje i četke ne sklanjam, pa ko hoće, kad dođe u goste, može nešto da docrta. Svakog proleća i sama obavezno te motive osvežavam i tad prosto sve sine. Veoma volim da boravim tu. Imam i ljuljašku za dvoje, poklon od ćerke Jovane, pa se često u njoj opuštam.
Jovana živi u Beogradu, pa je i njoj mnogo toga napravila u stanu. Najdraži joj je venčić za prozor koji joj je isplela od grančica vrbe. Sav je u živim bojama, pink i narandžastoj, baš kakve voli. Pred polazak na razgovor sa nama, izmislila je još jednu neobičnu dekoraciju. To je dobri duh Kasper. A, evo kako ga je napravila.
– Naduvala sam balone nešto malo veće od sijalice, onda umućkala brašno i vodu, pošto nigde nema da se kupi štirak, u to umočila gazu, prekrila preko balona i ostavila da se suši. Kad mi dođemo, to će se već osušiti. Onda ću probušiti balončiće i izvaditiih, a gaza sa tim krajevima koji vise, ostaćeu tom obliku. Na njih ću staviti dva mala crna okca od filca i okačiti – objašnjava Julija, koja ni hranu ne priprema i servira, a da to nije primamljivo na oko.
Ni sama ne može da pobroji šta joj je sve palo na pamet kada treba nešto da ukrasi. Epruvete je, recimo, upotrebila kao vazice za cveće, grabulja joj služi kao držač za čaše sa stopicom i tako redom. Pošto je, kao komercijalista, otišla u penziju, sada ima vremena na pretek da se posveti dizajnu i dekoraciji. Njena ćerka kaže da nikad nema problem šta majci da kupi za rođendan. Zna da će je lepilo, alat i neke slične stvari, najviše obradovati.
Julija je voljna i drugima da pokaže kako je sve to jednostavno, samo treba imati osećaj kako pojedine detalje uklopiti. U to su se brojni zainteresovani posetioci na nedavno organizovanoj kreativnoj radionici i uverili.
Dana Stanković
objavljeno: 24.10.2011.
