Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jorgovani u postojbini vikinga
Norvežani poštuju tradiciju i čuvaju sećanje na svoje daleke pretke, na svoje kraljeve i pomorske istraživače, ali još više brinu o dobrobiti običnih građana – što se odlično zapaža u prestonici
Nekadašnji ambasador Norveške u Beogradu svoju domovinu je predstavio kao „zemlju siromašnih ribara i moreplovaca na hladnom severu Evrope… koji su imali sreću da pre pola veka otkriju naftu i obogate se“. Ovaj šturi opis, međutim, čak nije ni naznaka onoga što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će radoznali posetilac tamo videti i doživeti među odlučnim potomcima vikinga, putujući uzanom, razvučenom kopnenom teritorijom nalik na punoglavca čije se telo desnom stranom oslanja na Švedsku, leva strana je uronjena u Atlantik i izreckana nebrojenim fjordovima, a rep se pruža uz drugog nordijskog suseda, Finsku, i dotiče Barencovo more.
Na mestu gde bi se nalazile oči ove džinovske kamene nemani obrasle četinarima smešten je glavni grad kraljevine – Oslo. Naselje koje je u širokom, uvučenom zalivu pre jednog milenijuma pod ovim imenom osnovao norveški kralj Harald Treći odavno je nestalo u požaru, da bi ga početkom 17. veka ponovo sagradio danski kralj Kristijan Četvrti – i nazvao po sebi. Staro ime Oslu je vraćeno tek 1925. godine, ali na mnogim hotelima, radnjama, brodovima… još je ispisano „Kristijanija”.
Visok standard, ali skromne palate
U skladu sa graditeljskom tradicijom, ali i urođenom skromnošću Norvežana, čak i kuće najbogatijih žitelja prestonice jednostavne su, neupadljive, uglavnom od drveta, ali uredno okrečene, okružene travnjacima, neočekivanim šarenilom cveća (s obzirom na to da je ovde prosečna temperatura u maju oko 15 stepeni) i – bez ograda. Veličinom i jedva nešto raskošnijim izgledom odudara tek nekoliko zdanja, među kojima je žuta kraljevska palata (Slotet), parlament (Stortinget) sa belom kamenom fasadom i Gradska kuća od smeđe cigle, sa dva tornja i satom okrenutim ka pristaništu, u kojoj se svake godine uručuje Nobelova nagrada.
I unutrašnjost potonje dve zgrade (obe su otvorene za turiste, za razliku od doma kraljevske porodice) podređena je principima kojih se Norvežani pridržavaju i u svom privatnom i u javnom životu: sve je tu prijatno na pogled, ali bez preteranog luksuza i razmetljivosti, lepo, ali praktično i udobno. Ovaj tihi i vredni narod, koji je demokratski glasao za ustavnu monarhiju u svojoj državi, a nezavisnost stekao pre manje od jednog veka, veoma je ponosan na vikinško nasleđe, ali još više na tekovine modernog doba za koje se izborio. U to spada i država blagostanja, ono što mi nazivamo „skandinavskim socijalnim modelom“.
Umesto u džepove pojedinaca, naime, zarada od izvoza norveške nafte velikim delom se sliva u državnu kasu i velikodušno troši, naravno pod strogim nadzorom i odgovorno, na očuvanje visokog društvenog standarda. Pored obezbeđene socijalne i zdravstvene zaštite sa zavidnim nivoom usluga, za žitelje Osla to znači i dovoljno dečjih vrtića (po jedna vaspitačica na svaka tri mališana!) i domova za stare (ima ih svaki kvart, liče na hotele, cene su dotirane). Zahvaljujući zdravom načinu života i visokom društvenom standardu, prosečni životni vek ovde je izuzetno visok (za muškarce 78,8 godina, a za žene 83,2), baš kao i natalitet, pa su trudnice i porodice sa više dece veoma čest prizor. Naročito za vreme proslave nacionalnog Dana državnosti, kad je običaj da žitelji prestonice – sve generacije zajedno – izađu na ulice odeveni u narodne nošnje, i ako je lepo vreme prošetaju se gradom mašući zastavicama povorci đaka iz 100 osnovnih i srednjih škola, koja se glavnom ulicom (Karl Johans gate) kreće ka Slotetu.
Narodne nošnje i crveni kombinezoni
Ovaj 17. maj je bio vedar i topao, pa je izgledalo da se pola miliona stanovnika Osla slilo u park ispred kraljevske palate. A odatle, sa balkona, učesnike parade i okupljene posmatrače pozdravljali su kralj Harald Peti, njegova supruga Sonja, sin Hakon, snaja Mete-Marit, sedmogodišnja unuka (princeza naslednica trona) Ingrid Aleksandra i petogodišnji unuk Sver Magnus, i oni u odgovarajućim nošnjama.
Ta tradicionalna nošnja koju Norvežani, od sasvim male dece do sedokosih starina, nose u svečanim prilikama, po detaljima se razlikuje od grada do grada, od sela do sela. Bogato je vezena, dopunjena odgovarajućim cipelama, kapama, maramama, čarapama, torbicama, kaiševima, nakitom… a sašivena po narudžbini u specijalizovanim krojačkim radnjama. Košta čitavo bogatstvo (i do osam hiljada evra, naravno, u norveškim krunama), pa se najčešće nasleđuje s kolena na koleno.
Među živopisne i elegantne narodne kostime u centru grada najednom su se umešali crveni „radnički” jednodelni kombinezoni sa mnoštvom našivenih drangulija. Otpor tradiciji? Ne, već druga vrsta novijih običaja: svi maturanti u Oslu svake godine od 1. do 17. maja oblače se u ovakva upadljiva, istovetna odela i u tom periodu, kako su nam objasnili, dok ne počnu završni ispiti, imaju prava da se „ludiraju”. Otkupe stari autobus, prefarbaju ga (svaka škola na svoj način) i voze po gradu, uz bučnu muziku i dobacivanje prolaznicima.
Svaki maturant štampa sopstvene šaljive vizitkarte, o koje se otimaju mlađi učenici, sakupljajući ih za svoje zbirke umesto poštanskih maraka, salveta ili autograma poznatih ličnosti. Možda se nadaju da će se neki od tih tinejdžera jednom proslaviti.
Inače, jedan od najslavnijih Norvežana je Gunar Sonstebi, legendarni „Kjakan” (filmski Maks Magnus), vođa nacionalnog pokreta otpora u vreme nacističke okupacije.
Nemci ga nikada nisu uhvatili, niti saznali kako zaista izgleda – imao je 40 lažnih identiteta! Danas je ovaj višestruko odlikovani 93-godišnjak ugledni biznismen u Oslu. Njegova bronzana statua („čovek sa naočarima”) jedna je od mnogih koje krase norvešku prestonicu, i draga turistima baš kao i „tigar“ ispred železničke stanice i „polarni medved” na trgu Aker Brige.
Vajari i baštovani su, reklo bi se, najtraženija zanimanja u Oslu: ceo grad je u parkovima, cveće je u žardinjerama ispred svakog ulaza, u maju svuda mirišu jorgovani, a svuda naokolo su skulpture. Najviše ih je, više od 200, u Vigeland parku. Barem milion posetilaca godišnje se divi kamenim i bronzanim nagim telima koje kao da je upravo zaustavio u pokretu čuveni norveški vajar Gustav Vigeland (1869–1943). Centralni spomenik „u slavu čovečanstva” je 17 metara visok monolit od 121 isprepletene ljudske figure.
U čast pomorcima i istraživačima
Oni koji, pak, prednost daju moru i moreplovcima, uputiće se u pristanište i među mnogobrojnim ukotvljenim jahtama, jedrilicama, ribarskim čamcima i turističkim brodovima potražiti prevoz do obližnjeg Bigdoja, gde su, usred šumovitog izletišta oivičenog peščanim plažama, smeštena četiri velika tematska muzeja. Prvi je „Kon Tiki“, posvećen putovanjima čuvenog norveškog istraživača Tora Hejerdala, našeg savremenika koji je primerom dokazao da su još drevni narodi mogli svojim drvenim splavovima i plovilima od slame i papirusa da savladaju nekoliko hiljada kilometara okeana i doplove do drugog kontinenta.
Pored ovog muzeja je „Fram“, koji pripoveda o osvajanju Zemljinih polova, o beskrajnim prostranstvima leda i hrabrim pustolovima u psećim zapregama, a upravo 2011. godine slavi dva jubileja – vek i po od čuvene Nansenove ekspedicije na Arktik i stogodišnjicu Amundsenovog pohoda na Antarktik.
Treći je muzej vikinških brodova: iz morskih dubina uskrsnule su lađe kojima je bilo namenjeno da „na onaj svet“ ponesu drevne ratnike. Najzad, tu je i nacionalni Muzej pomorstva, sa maketama starih parobroda, jedrenjaka, grdosija za prekookeanski prevoz putnika i robe, modernih luksuznih „plovećih hotela“…
„Osećaj za Oslo“ se, ipak, ne može steći u tami muzeja (pogotovo zato što su ulaznice veoma skupe, kao uostalom i sve drugo u Norveškoj), već panoramskim pogledom sa stare gradske tvrđave Akeršus (veoma slične beogradskom Kalemegdanu) ili sa brda Holmenkolen, gde je izgrađena i čudesna istoimena skijaška skakaonica. Tu su zimus osvajani novi rekordi na Svetskom šampionatu, a Oslo je bilo „zimska prestonica” sveta.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 05.06.2011.
