Izvor: Story, 13.Mar.2016, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena Gavrilović: Volela bih da postanem majka
Dok iščekuje premijeru filma Braća po babine linije, šarmantna glumica sumira utiske i događaje iz prethodne godine kada je raskinula veridbu sa Stevanom Marićem, ali i otkriva da nije izgubila veru u ljubav, kao i da joj je zajednica još važna
Foto: Petar Đorđević, Story press
Glumica Jelena Gavrilović (33) prošle godine raskinula je višegodišnju veridbu sa montažerom Stevanom Marićem i svu svoju energiju usmerila je na posao. Poslednjih meseci >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << snimila je igrani film Braća po babine linije autora Radoša Bajića. Ova komedija veoma je prijala njenom senzibilitetu, a pronašla se i u priči o naravi, mentalitetu i načinu na koji u Srbiji živi, životari, kobelja se, istrajava, raduje se i tuguje preko 70 odsto onih koji su rođeni ili su pupčanom vrpcom svojih predaka vezani za selo. Šarmantna plavuša tvrdi da njen život čine male stvari i da joj ne predstavlja problem da se osmehuje iako za to nema neki veliki razlog. U intervjuu za Story Jelena otkriva kako se oseća nakon raskida, šta misli kada se pomene tema potomstva, ko je u poslednje vreme u centru njene pažnje, ali i šta je čini srećnom.
Story: Uskoro vas očekuje premijera filma Braća po babine linije u kom igrate glavnu ulogu, šta je to što publika može da očekuje?
- Selo gori, a baba se češlja predstavlja svojevrsni brend i ima publiku koja se raduje i jedva čeka nastavak. Junaci su isti kao u seriji, sa nekoliko nas novih koji se pojavljujemo. Ovo je veoma uzbudljiva priča koja prati dogodovštine Radašina i Milašina, a nakon toga kreće avantura. Rola koju tumačim veoma je interesantna, a reč je o urbanoj devojci koja je u potrazi za svojom srećom. Zar to nije uloga svih mladih devojaka danas?
Story: Kakve emocije vas obuzmu kad se prisetite snimanja filma?
- Bilo mi je lepo i divno sam sarađivala sa celom ekipom. Oni su jedan tim koji dugo godina radi zajedno, tako da je sve bilo uigrano. Mnogo sam naučila, to je suština svakog novog projekta koji radiš.
Story: Po kojim ćete anegdotama pamtiti snimanje?
- Meni je ovog puta bila zanimljiva jedna scena, a snimali smo je u vozu koji je saobraćao do Niša. Trajala je tačno toliko koliko i put. Bilo je uzbudljivo i napeto, pamtiću to putovanje do kraja života.
Story: Jeste li zadovoljni kako je sve ispalo na kraju?
- Još nisam pogledala finalnu verziju, a premijera će biti 16. marta u Sava centru. Nemam razloga da budem nezadovoljna, jer kada je pozitivna energija na setu, sigurno je i finalni proizvod dobar. Lepo sam sarađivala sa ekipom, bilo mi je zadovoljstvo i sigurna sam da je sve ispalo fenomenalno.
Story: Šta vam ovih dana okupira pažnju i čini vas radosnom?
- Srećna sam zbog toga što su obrisi proleća tu i radujem se lepom vremenu jer ću uskoro moći da vozim bicikl.
Story: Kako izgleda život singl devojke u prestonici?
- Volim Beograd, nekako se super osećam u njemu i trudim se da svaki dan ispunim nekim novim sadržajem.
Story: Postoji li neki muškarac koji je predmet vašeg interesovanja?
- Moj otac, brat...
Story: Magazin Story objavio je u novembru da ste raskinuli dugogodišnju veridbu, da li ste preboleli krah veze koja je trebalo da preraste u brak?
- Nikada se ne osvrćem za onim što je bilo.
Story: Verujete li u bračnu zajednicu i ljubav za ceo život?
- Samo i jedino u ljubav.
Story: Ako biste s jedne strane stavili zadovoljstvo koje gluma sa sobom nosi, a s druge sve probleme, da li bi njihov odnos bio ekvivalentan?
- Ovo je filozofsko pitanje. Gluma je divan posao, najlepši na svetu. Mislim da ne bih mogla da živim da se ne bavim ovim poslom, ali opet, ona sa sobom nosi i mnogo nesreće. Da li je ekvivalentna ta nesreća koja glumca može ponekad da ponese sa sobom i ta patnja kada ne radiš ili trenutak dok ubiraš plodove svog rada kada stojiš na sceni ispred publike, odnosno gledaš svoj film, ja na to ne umem da odgovorim. Ali, znam da je danas u Srbiji izuzetno teško baviti se umetnošću i nije lako uskladiti taj osećaj kada si dotakao nebo, s onim kada sediš na dnu. Uvek ću citirati Vaska Popu: Ko ustane, taj i igra.
Story: Smatrate li neku ulogu krunom karijere?
- Ne doživljavam nijednu rolu krunom svoje karijere, jer se ona nije završila, tek je počela. Mislim da ću svoju najznačajniju ulogu tek odigrati. Sigurna sam da je tako.
Story: A koja vam je promakla?
- Mnoge. Što ti nije suđeno – nije. Nisam fatalista, ali imam nekoliko koleginica s kojima se srećem na kastinzima i nekada jedna dobije ulogu, nekada druga, to je naprosto tako. Uvek se desi ono što je za vas najbolje u tom trenutku.
Story: Šta je u vašem poslu najisplativije?
- Trajanje. Znam da me pitate da li su to reklame ili filmovi, ali kada si glumac i ako traješ, to je odlično.
Story: Jesu li umetnici po prirodi krhka i nesigurna bića?
- Verujem da jesu i ograđujem se jer govorim isključivo u svoje ime. Ovo je specifičan posao koji zahteva da se duboko zagledaš u sebe, da preispitaš sve svoje strahove i mane. Uvek se pitam: Ko smo mi glumci koji želimo da budemo nešto drugo? Sigurno postoji neka nesigurnost, mada se ja dobro osećam u sopstvenoj koži, ali ponekad volim da budem neko drugi.
Story: Možete li reći da ste u ovom trenutku ostvarili većinu svojih ambicija i da ste srećni?
- To je relativna stvar. Desile su mi se neke sitne sreće i ostvarili mali snovi. Ne mogu da kažem kako sam ostvarila većinu svojih ambicija, već samo da sam imala čast da radim s nekim važnim ljudima, o čemu sam maštala dok sam bila mala. Zbog toga sam srećna i počastvovana. Oduvek sam želela da pozajmim glas Diznijevoj princezi, ali shvatila sam koliko je to nemoguće uraditi u uslovima gde mi govorimo srpski. Ipak, to Zaleđeno kraljevstvo i Elsa koju sam sinhronizovala, predstavlja baš ono što sam želela.
Story: U javnosti ste uvek nasmejani i lepo raspoloženi, ali šta je ono što može da vas rastuži i rasplače?
- Po prirodi sam vedra i uvek lepo raspoložena osoba. Duh je to što nas pokreće i mnogo je glupo da budemo loše volje. Iako je depresija stanje naše nacije, mislim da treba uvek biti iznad situacije. Sreću možeš pronaći i u sitnim stvarima. Ne sputavam svoje emocije i ne umem da se foliram. Moji prijatelji i roditelji znaju u kom sam raspoloženju ili ako nešto nije u redu. Rasplaču me razne stvari kao što su film, knjiga, a događa se i da mi neki ljudi nateraju suze na oči.
Story: Ramišljate li nekada o starenju, šta je po vama smisao života?
- Razmišljam i o tome, ali se ne plašim. Život će se završiti i jedino je izvesno da ćemo svi umreti, više sam okupirana time kako ću provesti dan. Kad god mogu, pokušavam da se radujem. Mislim da je porodica smisao postojanja, da imaš s kim da se raduješ, plačeš, smeješ se, ali i ostariš.
Story: Kome se poveravate kada vam je teško?
- Porodici, a najčešće mami. Veoma smo bliske i verujem da mi je ona najbolji prijatelj iako znam da je ponekad pristrasna. To je jedina osoba na svetu koja mi uvek želi dobro.
Story: O čemu najčešće razgovarate uz kafu sa prijateljicama?
- Imam ih mnogo i s njima razgovaram o različitim temama, od najbanalnijih, besmislenih stvari do onih ozbiljnih.
Story: U današnjem brzom vremenu konzumerizma, šta hrani vašu dušu?
- Prijatelji, putovanja, neke sitne strasti, posao koji radim, slatkiši...
Story: Jeste li zadovoljni svojim izgledom ili kao većina žena stalno sebi pronalazite mane?
- Nikada nisam zadovoljna i ponekad dok gledam fotografije, pomislim kako sam super izgledala, a nervirala sam se u tom trenutku. Mislim da treba biti pomalo nezadovoljan jer te to tera da napreduješ.
Story: Razmišljate li o deci i trenutku kada ćete postati majka?
- Intenzivno! Ne znam kada će se to dogoditi, ali izuzetno bih volela.
Story: Kako izgleda vaša dnevna rutina?
- Zavisi od toga da li radim. Čim ustanem iscedim sok i pročitam dnevnu štampu, a posle toga organizujem se u skladu sa obavezama koje imam.
Razgovarala: Ksenija Konić
