Izvor: Glas javnosti, 28.Jun.2009, 11:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedu hleba sa samara!
Trojica braće Kneževića, Darko, Dragan i Petko, rodom iz sela Bočac kod Banjaluke, godinama već hleb zarađuju baveći se jednim od verovatno najtežih poslova na svetu. Na svojim brdskim konjićima, Kneževići su proletos, iz urvina, jaruga i gudura Javora, do kolskih puteva izneli stotine i stotine kubika drveta, stazama kojima sem njih i njihovih konja, niko drugi ne može da prođe.
Zanat samaraša, iznošenja drveta iz šume na samarima konja, sva trojica nasledili su od oca >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Marka koji je rano preminuo, a još golobradi dečaci tada nisu imali kud, nego da bez oca i oslonca sami krenu u šumu i nastave porodičnu tradiciju.
- U šumi sam od svoje trinaeste godine, Petko je od petnaeste, Darko je počeo sa ocem da radi, a da još nije imao ni desetak godina. Od ovog posla izdržavamo sebe i familiju u Bosni. Imam 28 godina, a već 15 živim od ovog zanata - kaže Dragan.
Vrletima Javora, strančinama kojima se i sam čovek teško kreće, teško natovareni konji braće Kneževića iznose bukove cepanice do puta gde se tovare na kamione. Pršti zemlja ispod kopita konja koji se uvijaju pod teretom, leti kamenje sa staze, udara u drveće ispod, pa se svaki čas učini da će niz one strančine poleteti i konji i ljudi i one bukove cepanice uvezane konopcima na samarima...
- Glava nam je stalno „u torbi“. Tamo gde mogu traktori, gde mogu rabadžije i volovi, odakle se drva mogu izvući „na vlaci“, nas ne zovu. Mi idemo tamo odakle ni „gavran kosti ne može izneti“, gde je potrebno mnogo i veštine i snage i hrabrosti, i gde su i četvore oči malo... I najmanja greška, čovek se povredi, još gore je, ne daj Bože, ako se nešto desi konjima, onda ostanemo bez zarade, a treba živeti, treba konje hraniti svaki dan - priča Dragan.
Oznojeni samaraši, i po desetak - petnaest puta svaki dan, od pet ujutru kada ustaju, pa uveče dok ima dnevnog svetla, siđu niz Javor, natovare cepanice na samare, pa onda, iza konja uzbrdo. Gore razvežu konopce, slože cepanice u duge vrste, pa - Jovo nanovo...
- Ovde je još teren i dobar, u selima ispod Priboja, na granici sa Republikom Srpskom radili smo po skoro - okomitim stranama, i Bogu hvala, sačuvali smo i sebe i konje... Ovaj zanat u Srbiji je skoro izumro, malo se više ko usudi da uđe u šumu i radi ovo što mi radimo, treba tu i iskustva i veštine, pa stižemo svuda, od Vranja, Leskovca, do Priboja, Nove Varoši, Bosanja, Zlatara, evo nas sad na Javoru - nastavlja Dragan.
Kada konji bez tereta, uskom stazom krenu niza stranu, po novi tovar, onda tek nastane teški koloplet, lete i konji, za njima samaraši. Svaki čas čini se da će uzana staza popustiti pod kopitama, da će nestati. Kad se odozdo vrate, Dragan i braća, izuju čizme i opanke, istresu zemlju i kamenje, popiju koji gutljaj vode, pa opet za konjima nizbrdo.
- Nema ovde neke velike zarade. Tek po platicu zaradimo. Četiri ili pet metara drva, ponekad i šest, moramo izneti na brdo samo tovar kukuruza za konje da kupimo, a valja nama jesti, valja kupiti namirnice... Pomaže nam i Milica Avramović iz Gornjeg Milanovca, njen unuk Miloš, kad odemo u šumu ona ostane da nam spremi hranu, da uveče, kad se mokri do gole kože od kiše ili snega, vratimo iz šume, nešto toplo pojedemo - kaže Dragan.
NJihov je dinar, kažu braća, crn i gorak da crnji ne može biti, ali, uglas vele, i pošten da pošteniji ne može biti. NJihove su nedođije širom Srbije u koje drugi ne zalaze. Uglavnom, lakše je sedeti kod kuće i kukati kako nema posla, kako nema para, nego danima trčati za konjima uz Javor i niz Javor...
.jpg)
