Izvor: Politika, 27.Mar.2011, 00:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedino Tita nije sreo
Kao dete nije pravio nestašluke, naprotiv samo je sedeo, čitao i razgovarao s ljudima... Tako je bilo i sa Brozovim saradnicima, prijateljima, protivnicima. A onda ga je Dedijer proglasio svojim naslednikom
Novinar, urednik i publicista Milomir Marić oduvek je voleo da obelodani baš ono što su drugi želeli da sakriju. Takvom njegovom senzibilitetu komunistički sistem je posebno predstavljao izazov i već nekoliko decenija uporno pokušava da razobliči zablude i tabue tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << režima. Na tu temu napisao je i kontroverznu knjigu „Deca komunizma”, a kao nastavak najavljuje i svoje životno delo na hiljadu stranica „Zločin i kazna dece komunizma”. Na njemu radi od početka raspada Jugoslavije, pokušavajući da razjasni šta nam se sve dešavalo i zašto smo stalno u nekom tragičnom nesporazumu sa svetom, zašto su drugi narodi uspešniji od nas, zašto se živi sa manje stresa svuda, osim u Srbiji... Ta neobuzdana novinarska radoznalost donela mu je ugled, ali i policijske progone, pretnje smrću...
Na pitanje zašto ga toliko intrigira komunizam, Marić odgovara u šaljivo-ironičnom maniru, kojim se obraća i svojim gostima kao autor i voditelj emisije „Ćirilica” na Hepi televiziji.
– Ja sam čovek u godinama i pamtim to vreme – kaže, kao da ima bar sto godina. – Bio je izazov suprotstaviti se jednom nakaradnom sistemu. Ja sam se, kao mlad novinar, usudio da to uradim. Ali nisam mogao da pretpostavim da će posle toga doći nešto još gore. To nije ono što sam želeo u onim olovnim godinama komunizma. Zamišljao sam da će sistem vrednosti u društvu biti kao na Zapadu. Očekivao da u Srbiji pobedi sve ono najbolje što sam na svetskim putovanjima video, a dogodilo se obrnuto. Od tada smo u blatu i nikako da se izvučemo.
Sumnjivo lice
Sreo se, kaže, gotovo sa svim Titovim saradnicima, prijateljima, protivnicima... Samo se sa Titom nikad nije sreo.
– Još kao mlad sam postao sumnjivo lice i bilo je neprirodno da mi dozvole da mu se približim. Valjda sam bio jedini građanin koji nije mogao da prisustvuje Titovoj sahrani. U vreme njegove bolesti policija je često upadala u „Dugu”, jer je jedan naš novinar bio optužen i uhapšen, zato što je objavio fotografiju iz rata u Avganistanu na kojoj je jedan od tih talibana bio bez noge. U toj opštoj paranoji ispalo je da smo se mi namerno poigravali sa tragedijom Josipa Broza kome je odsečena noga u Ljubljani, u Kliničkom centru. To su bila vremena lova na veštice, pa su meni rekli, da i na posao ne dolazim dok sve ne prođe, da mi se nešto ne bi desilo – dobro se seća.
Na njegovo zadovoljstvo, iz tog komunističkog miljea je upoznao mnoge umne ljude, a sa nekima je čak i prešao granice formalnosti.
– Pošto nisam imao sreću da mi otac bude neka komunistička budža, ja sam kao mladić odlazio kod tih čuvenih ambasadora, ministara, Koče Popovića, Velebita, Vejvode, Price, velike gospode koja je imala uzbudljiv život i koja je živela po svetu i širila mit o toj Jugoslaviji. Moj najveći učitelj bio je, naravno, Vladimir Dedijer. Kad sam, kao mlad, napisao knjigu, on je u „Politici” objavio tekst u kojem je rekao: „Sad mogu mirno da umrem, rodio mi se naslednik”. Ne postoji lepši kompliment. I ostali su mnogo učinili za mene, jer su mi govorili koje knjige da čitam, prepričavali su mi svoja iskustva iz različitih zemalja, otvarali mi kontakte... Ja sam bio kao neki usvojenik te komunističke nomenklature. Jer, njihovu decu te priče nisu interesovale. Njihova deca su bila sita svega. Ili su se drogirala, ili su se bavila rokenrolom, ili su ušla u spoljnu trgovinu da zarade neke pare, ili ih nije interesovalo ništa. Mnogo sam naučio od tih pametnih i zanimljivih ljudi pre nego što sam dobio svetske stipendije da odem na Harvard, Stendford, Prinston i da se obrazujem dalje – kaže sa zahvalnošću, jer mu je to otvorilo vrata da upozna i najslavnije, najbogatije i najlepše ljude sveta, koji su mu takođe ostali u lepoj uspomeni.
– Svi koji su stvarno nešto postali bili su izuzetno skromni, radoznali i imali su saosećanje za ljude iz nekakve komične zemlje iz koje sam ja dolazio. Sa tim šarmom kojim sam ovde osvajao takve ljude, uspevao sam i tamo. Da li je to Naomi Kempbel, Žizel Bunšen, Mihail Gorbačov, Umberto Eko, Artur Klark ili neki šefovi CIE, uopšte nije bilo bitno. Mada se pričalo, ako me ne puste na vrata, da ću ući kroz prozor, nikad nisam ušao nigde kroz prozor. Uvek sam umeo da se najavim i uvek sam bio primljen. I uvek sam im bio interesantan. To je najveći uspeh koji sam postigao. To me je i vodilo kroz život – ističe Marić ponosan, ali i razočaran što uSrbiji važi naopaka parola da bi svakog ko iole vredi trebalo upropastiti. To ga je uvek nerviralo i zato je stalno neprilagođen. Zbog toga ima običaj za sebe da kaže da je čovek iz senke.
– Primitivni ljudi su strašno lukavi. Oni vrlo lako mogu da upropaste nekog ko nije obazriv. Ja nikad nisam bio obazriv. Šta sam imao, svuda sam govorio i pisao. E, to nije dobro za karijeru. Za karijeru je bolje ćutati, nego govoriti. Bolje ništa ne znati, nego previše znati. Oni smatraju da sam ja veleposednik miliona nepotrebnog znanja i informacija.
To nikom ne treba. Ali, ja sam ipak uvek pokušavao da budem to što jesam, pa kol`ko košta, da košta. Nisam hteo ni vlast, ni funkciju, ni silu, ni moć. Bio sam samo gladan znanja – priznaje posle toliko godina.
Greškom preživeo
Marić je bio takav od kada je naučio prva slova. Nije pravio nestašluke, nego je samo sedeo, čitao i razgovarao s ljudima.
– Već u petoj godini počeo sam da čitam onaj veliki Nin, jer je to bio omiljeni list moga dede. Kad sam pošao u školu, čim se završe časovi, ja pravo u gradsku biblioteku, zato što su tu dolazile sve novine iz one velike Jugoslavije, zagrebački „Vjesnik”, sarajevsko „Oslobođenje”, slovenačko „Delo”... Moje vršnjake to nije interesovalo. Krio sam se od njih, jer bi mi se smejali. Uvek sam bio pristojan i dobar đak. Tek posle, kad sam odrastao, upoznao sam ljude iz kriminogene sredine. Sa nekima sam se i družio. Jer, svakom intelektualcu je idol razbojnik, kao i onom razbojniku – intelektualac. To su dva sveta koja se privlače. Svako vidi u onom drugom nešto što nije on. To me je dovelo i do tih mojih sukoba sa Arkanom, koji me je posle osudio na smrt. Ali, on i ja smo imali i međusobne simpatije. Često sam mu govorio: „Arkane, bre, glupost je da se ti i ja svađamo. Ti najjači, ja najpametniji Srbin, bolje da se udružimo, pa da marnemo vlast ili nešto drugo” – priseća se Marić, srećan što je iz svake delikatne situacije, ikad je bio zabranjen, i kad su ga hapsili, pa i iz ove kad su jurili da ga ubiju, uspevao da „ohladi strasti” i da iz nje izađe na nekakav šarmantan način. To sad prepričava kao najuzbudljivije humorističke priče u životu.
– Ja sam greškom preživeo, pa mogu od toga da zbijam šale. Ali, zaista sam se suočavao sa vrlo teškim situacijama. Ljudi su me, ipak, i kao protivnika poštovali, jer sam bio drugačiji od ostalih – čini mu se danas.
Kad je iz Gornjeg Milanovca došao u Beograd na studije, dok su drugi jurili lude provode, on je, pre svega, pokušavao da postane gospodin.
– Tad je Beograd mnoge ljude civilizovao, pa sam smatrao da će i mene. Novajlije su se trudile da budu još pristojnije od Beograđana. Poslednjih dvadesetak godina taj grad se više ne može prepoznati. Sve najgore što je bilo u ovom haosu, slilo se ovde. Beograd je potpuno pokoren. Budući da sam ceo život proveo kao beskućnik, krenuo sam u svet da tamo upoznam velike civilizacije. Od Amerike, preko Evrope, do Rusije. Nema gde nisam bio i živeo. Sve me je interesovalo. I galerije, i muzeji, i restorani... Tako je i ostalo – zaključuje bez lažne skromnosti.
Žene njegovog života
Pamti kao da je juče bilo, da je još na prvoj godini, vraćajući se s fakulteta, stalno svraćao na kiosk ispred hotela „Moskva” da pročita stranu štampu.
– Zanimale su me dve stvari. Šta se događa u svetu i šta se dešava sa Karolinom od Monaka, koja je, otprilike, bila žena po mom ukusu. Hteo sam da jednog dana upoznam neku kao što je ona. Iz francuskog „Pari mača” napamet sam znao u kom lokalu je bila, šta je radila, kad joj je pala bretela... – smeška se i prelazi na onu prvu temu.
– U to vreme na političkim naukama učili smo marksizam i samoupravljanje. Kad, na naslovnoj strani „Tajma” spazim naslov: Marks is dead. Pojavila se grupa bivših levičara, Francuza, novih filozofa koji su postali desničari, predvođeniBernarom Anri Levijem, Andreom Gliksmanom i ostalima. Čekaj, zamislim se, tamo nam govore da je Marks živ, a ovi kažu da je umro. Meni se to veoma dopalo. Pogotovo što je Bernar Anri Levi na sebi imao divnu belu košulju, a nosio je i dugu kosu, koju sam imao i ja. Rekao sam: „Hoću da budem – to!” Zbog košulje i frizure, a i ideje su mi se svidele! Posle mi je profesor filozofije Veljko Korać, kad sam ga pitao nešto iz istorije što sam proučavao, rekao: „Imam jednog studenta, nešto je stariji od tebe, i on isto hoće da smeni Tita, pa je red da vas upoznam”. Tako sam prvi put čuo za Zorana Đinđića. Kad sam ga jednom sreo na Terazijama, a on – duga kosa, minđuša u uvetu i – divna bela košulja, preslikana onoj koju je nosio Bernar Anri Levi (e, sad, zašto je postao glavni kreator satanizacije Srba kad je nekad bio naš intelektualni idol, trebalo bi razmisliti) sa naslovne strane „Tajma”. Dakle, mene često ti spoljni efekti privuku – priznaje.
Isto je i kad su žene u pitanju. Priznaje da su one posebno poglavlje u njegovom životu, a to što se priča da je uvek bio rob džinovskih žena, ne poriče.
– Sve su obeležile neki deo mog života. Mada, one se žale da su provele mladost odlazeći kod tih izlapelih političara, pisaca, filozofa, slikara... Ja sam ih vodio kod takvih ljudi misleći da će i one biti impresionirane kao što sam bio ja. Čak su se često i pravile da ih to interesuje, međutim, čisto sumnjam. One su, ipak, očekivale da ih vodim na mnogo uzbudljivija mesta. Ali, lepe žene su nekad ekstravagantne, pa se sažale na razne nesretnike i probisvete. Tako sam ja uživao nezasluženu pažnju tih žena. Uspevao sam samo da ih zasmejem, a da ne ispadnem smešan i da ih tako zainteresujem za sebe, ali nisam imao čime da ih zadržim. Ni bogatstvom, ni slavom. Nisam mogao da im pružim tu zaštićenost i obezbeđenost. Sa mnom se nikad nije znalo šta donosi sutra. To žene ne vole. One ipak izaberu sigurnost. Dobro, neke veze su i potrajale. Evo, Vesna Radusinović i ja sam već dugo godina zajedno – podseća.
Dana Stanković
-----------------------------------------------------------
Propali planovi
Marić je bio urednik „Duge”, „Intervjua”, „Profila”, „Dame”, BK televizije...
– Pošto sam kao pisac knjige „Deca komunizma” zaradio pristojne pare, toliko da su oni budući srpski bogataši za mene tada bili puka sirotinja, računao sam da će moj život uvek izgledati tako. Isplanirao sam da svake dve, do tri godine napišem po jednu takvu knjigu i da zaradim dovoljno para da bih mogao da putujem po svetu. Ali, najmanje su mi dali da radim ono što umem. To je da pišem. Kad sam se vratio sa tog prvog putovanja, ovde se zaratilo i svi moji planovi su propali. Ostao sam bez igde ičega. Nisam imao gde da se vratim, pa sam morao da postanem urednik da bih dobio stan. A mogao sam ga kupiti da nisam sve potrošio zbog te belosvetske priče. Mada, kad bolje razmislim, oni su mene namerno postavili za urednika „Duge”. Prethodno je njih četvoro smenjeno zbog mojih tekstova koje su objavili. Verovatno su mislili: postavićemo njega da više ne smenjujemo druge. Ta situacija je donela divne promene. Dogodila se smena generacija. Ranije su tu pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Dušan Savković, Igor Mandić... Svako je otišao na svoju stranu, a na red je došla mlada ekipa, od kojih sam stvorio čuvena imena. Celokupna ženska proza izašla je iz „Duge”. Poput Ljiljane Habjanović, Mirjane Bobić, Vesne Mališić… Mnogi značajni ljudi, čak i najbolji student Fakulteta političkih nauka, koji je imao prosek deset nula, nula, Ivica Dačić, došli su da pišu za taj list. „Duga” je tada toliko bila u modi da su svi želeli da budu njeni novinari, mada je to bilo opasno zanimanje. Neke je i koštalo života kao Dadu Vujasinović.
-----------------------------------------------------------
Lepo mu je na buvljaku
– Ne spadam u pokondirene tikve koje jure da budu viđene na prijemima, revijama i premijerama. Ovde u Beogradu najspokojnije se osećam na buvljacima i pijacama. Tu pronalazim stare knjige i srećem žrtve tranzicije. Pametne i obrazovane ljude, doktore, profesore i intelektualce koje je ovo nehumano vreme upropastilo. Volim da razgovaram sa njima.
-----------------------------------------------------------
Plejboj milioner
Vesninog sina Vedrana, Marić je prihvatio kao svog.
– Vedran je odrastao sa mnom. Student je druge godine Ekonomskog fakulteta i izuzetno je pametan. Kad ga pitam šta će biti po profesiji, on kaže: „Biću plejboj milioner”. E, to sam ja želeo da budem. Svašta mi je uspevalo, ali to nije. Vedran ima sve preduslove da to i postane. Vesna i ja smo krenulo ni od čega, i niko nam ništa nije dao. Sve smo sami morali da zaradimo i kupimo. Kad izračunam šta smo mi tokom mukotrpnog života zaradili, to bi mu bilo nešto kao start, kad to umnoži, postaće ono što želi.
objavljeno: 27.03.2011
