Izvor: Glas javnosti, 09.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ječi tamburica, ode mangulica
Vukla se ta subota, prava jesenja. Kišna, muljava i blatnjava. Rekao bi neko - divan dan za umiranje. Sad, kad čovek razmisli koji nas je vrag po takvom vremenu potrpao u onaj autobus i naterao da krenemo put Zasavice, i nije daleko od istine. I jeste bio dan za umiranje. Dan u kom je cirka dvadeset i pet tih retkih crnih mangulica svoj kratki svinjeći život završilo s nožakom pod grkljanom. Kako nam posle objasni Slobodan Simić, upravnik rezervata, koji nas dočeka tik ispred one drvene kule >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sa koje se cela Zasavica pruža ko na dlanu, mangulice se ovde kolju s prvim mrazom i to samo jedared u godini.
Puno se tih svinja, onako kuždravih i crnih, načičkalo uz ogradu oglednog zoo-vrta, pa sve glede, radujući se što ovog jutra nisu završile na čerecima i u onim ranijama, što su se već uveliko dimile kad je novinarska skupina, sve gacajući kroz po metra blata, pristigla.
Svinje poklaše ranom zorom i već poredali polutke po čerecima, a komadi slanine, one prošlogodišnje, već dobro osušene, mame sa stolova... Cene, prava sitnica - hiljadarka za kilo mesa, 400 dinara za kilu masti, slaninica po hiljadu i osamsto.
U otvorenoj „Etno kući“ gosti, koji kanda nisu čuli da je post uveliko počeo, već navalili na prženu džigericu i gulaš od mangulice, dok orkestar udara na veselje. Jeca tamburica, ode mangulica. Te „Oj Rado, oj Radmila“, te „Zoki, Zorule“. Sad, da l’ žale za svinjama, il’ pevaju tek da je veselo, ne saznasmo...
Nadvijen nad onom ranijom, meša Ivica iz Zasavice isečene čvarke, pa nam sve sa osmehom objašnjava.
- Vidiš ovako - kreće se sa tri litre vode i tri litra mleka, a cela ti je tehnika da se vatra održava, dok se na pola ne otopu čvarci. Posle treba nekih po sata na laganoj vatri da se oni lepo ocede, a imamo i tu presu za čvarke... Čvarak otpusti mast i bitno je da se što više otopi, a onda se pred sam kraj, čvarak lepo izpritišće uz raniju, da se iz njega izvuče maksimalno mast i da od onog mleka dobije boju. Stručnjaci tvrde da je ova mast od mangulice bolja u ishrani jer ima manje tog nekog holesterola, a boga mi, razlika je i u ukusu. Imaju neki specifičan ukus i izuzetno jaku belu boju - priča Ivica, a sve cvokoćući viče da mu nije hladno.
- Uradi vatra svoje... Nekome treba i rakija, a meni jok... Može se i uz nju raditi, samo ako se ne pređe neka granica. Zavisi, nekome je dovoljna jedna, nekom dve... - priča Ivica, kad neko poviče: „Eno upravnika“!
Trčeći kroz ono blato, jedva ga nekako, u onoj gužvi pronađosmo da nam i on koju kaže.
- To ti je onaj u zelenom, sa onim gumenim čizmama - pokaza nam neko od konobara, te se svi dadosmo u trk.
Upravnik ko upravnik, hvali rezervat - te oni čuvaju te stare rase, i mangulicu, poznatiju kao crnu svinjsku lasu, i podolsko govedo, pa i balkanskog magarca, s kojim imaju velike planove - da prave farmu, pa da onda od njih, tačnije od magarica, prave mleko i turaju u one male kutijice. Priča i kako su i spomenik u centru Sremske Mitrovice podigli u čast svinji lasanu i pulinu, divnom psu koji im je verni čuvar.
- Suština današnjeg dana je da promovišemo tu rasu. Inače, mangulica je nastala 1833. godine, od srbijanske svinje šumadije, koju je knez Miloš poklonio mađarskom grofu Jozefu Palatinu, koji je onda, mešajući je sa mađarskim poludivljim vrstama, napravio mangulicu - prvu savremenu svinju u Evropi. Dotle su svinje lutale šumama i proplancima, jele šta nađu i nisu se dohranjivale jer ni narod nije imao šta da jede. A, naša mangulica prva je jela kukuruz. Svinja je u 19. veku ovde bila dominantna. Srbija je, recimo, samo 1868. godine izvezla 527.000 komada žive stoke, od čega je najviše bilo mangulica. Ali, kako je mangulica kasnostasna, pa od praseta, a bude ih od dva do četiri, do debele svinje prođe dve godine, ljudi su posle rata, ovog Drugog, prešli na bele svinje, koje su prasile i po 12 komada. Zato je mangulica nestala, a mi smo je, uz pomoć profesora Gajića, koji je uzeo zadnje primerke sa ovih prostora, ovde ponovo razmnožili. Trenutno ih imamo oko 100, pa samo danas može da se kupi sveže meso, a samo ovde, tokom godine i prerađevine od mangulice - priča upravnik, dok sanja o širenju proizvodnje jer mangulica ima i do 50 odsto holesterola manje od drugih svinja i odaje kako se to pravi sremska kobasica.
Kaže, samo da je bez ikakvih dodataka, na narodni način, bitno je samo da je dobro meso, pa dodaš dosta belog luka, malo soli, bibera, paprike.
- Jednostavno, jer tako se najbolja jela i pravu, bez komplikovanja - priča i hvali se kako na današnji dan u goste ne zovu nikog, ni političare, ni one druge, nego im dolaze samo prijatelji. Kaže, jede se i pije za svoje novce, pa dođu samo oni koji su spremni da po ovakvom danu izgaze blato i uživaju u kobasicama, čvarcima, masti, slaninici...
OAZA RETKIH ŽIVOTINJA
Specijalni rezervat prirode Zasavica zapravo je rečica Zasavica sa rukavcima, koja teče 33 kilometara dugim starim koritom Drine i Save, na površini od 671 hektara. Većim delom pripada Sremskoj Mitrovici, a manjim Bogatiću. Na ovom mestu može se naći 700 vrsta biljka, 180 vrsta ptica, 50 leptira, više vrsta riba, vodozemaca, gmizavaca, od kojih su neke, kao riba mrguda i biljka mesožder, endemske vrste. U rezervat je pre nekoliko godina stigao evropski dabar, a u staništu je i oko 400 mangulica. Specijalni rezervat prirode Zasavica je ove godine postao deveto područje u Srbiji, koje je zastićeno Ramsarskom konvencijom.
