Izvor: Politika, 05.Jul.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izložba posvećena filmu „Uvećanje”
U Albertini je pokazano kako je Mikelanđelo Antonioni svoje pokretne slike posvetio fotografiji, kao nijedan film do tada u istoriji kinematografije
Specijalno za „Politiku”
Beč – Pre nego što je počeo sa snimanjem filma „Uvećanje” (1966), Mikelanđelo Antonioni je proučio arhiv od nekoliko hiljada stranica materijala koji se odnosi na fotografski i umetnički milje, uključujući i anketu poznatih londonskih modnih fotografa kojima je slao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << duge upitnike. „Da li naglašavaš seksualnost ili se koncentrišeš samo na odeću? Da li misliš da su na fotografiju uticaj imale druge grane umetnosti, na primer slikarstvo i film? Poznaješ li umetnost pop-arta ili op-arta”, bila su pitanja na koja je jednako želeo da zna odgovore kao i detalje o opremljenosti studija i ličnim navikama svakoga od anketiranih.
Ideju za film Antonioni duguje producentu Karlu Pontiju, koji je inspirisan intervjuom Frensisa Vindhema sa članovima „Blek trinitija” (Dejvidom Bejlijem, Brajanom Dafijem i Terensom Donovanom) u „Sandej tajm kolor magazinu” (1964), želeo da snimi film o jednom tipičnom londonskom modnom fotografu. Ponti je za tu ulogu imao na umu „original” – Dejvida Bejlija koji je ponudu odbio, ali su zato njegov stil odevanja i način držanja kamere, pa čak i njegov „mačo” sleng ugrađeni u lik Tomasa, koga u filmu tumači Dejvid Hemings. Serija crno-belih fotografija Terija O’Nila iz 1965. koja prikazuje Dejvida Bejlija u radu sa Mojrom Svon, a koja se može videti na izložbi „Uvećanje – Antonionijev filmski klasik i fotografija” u bečkoj Albertini, ima istu dinamiku kao poznata filmska scena u kojoj Tomas slika nemački model Verušku. Bejli gestikulira, pokazuje poze i u jednom trenutku teatralno pokriva lice rukama.
Do „Uvećanja” nijedan film u istoriji kinematografije nije na tako angažovan način bio posvećen fotografiji: od modne, preko politički i socijalno angažovane do apstraktne. Iako se radnja, koja je inspirisana pričom Hulija Kortasara, ne koncentriše na ovu granu umetnosti per se – glavni junak pokušava da reši misteriju zločina slučajno uhvaćenog objektivom kamere u parku.
„Stilovi” pokazani na izložbi su nastajali u kompleksnoj proceduri ponavljanja scene za scenom samo za fotoaparat. Fotografije na osnovu kojih su urađena uvećanja snimaka iz parka, Antonioni je naručio od Dona Mekalina koji je, držeći se rediteljevih instrukcija, morao da se pozicionira na identična mesta na kojima je Dejvid Hemings prethodno stajao, transformišući pokretne u statične slike. Perspektiva i položaj tela glumca i fotografa bili su sinhronizovani, a korišćena je i ista kamera – „nikon ef”.
Ovo nije jedini Mekalinov doprinos filmu. Njegova autentična foto-reportaža socijalnih prilika u Londonu „Istočno od Aldgejta”, iz „Uvećanja”, poznata kao materijal koji Tomas pokazuje svome agentu kao ideju za knjigu, izložena je u Albertini zajedno za snimcima reportera Džona Balmera, „Magnum” fotografa Filipa Džonsa Grifitsa i Terensa Donovana.
Antonioni u radnju filma direktno ili indirektno integriše svoje savetnike – ni kupovina propelera u antikvarnici na Ist Endu, ni izbor automobila koji Hemings vozi u filmu nisu tek tako uvedeni u priču. Dejvid Bejli je u svom studiju imao antikvarne propelere, Terens Donovan je bio zaljubljenik u „rols-rojseve”, čak je i fotografski studio autentično radno mesto Džona Kauana.
U jednoj filmskoj sceni, Dejvid Montgomeri fotografiše manekenku Donijel Lunu na Hokston marketu u Ist Endu, što je kamerom ovekovečio Artur Evans. Ovi snimci (sa rediteljem i bez njega u fokusu) nalaze se u Albertini, uz negative Montgomerijevih originala. Evans je, takođe, svojom kamerom rekonstruisao čuvene scene sa pet manekenki u Tomasovom studiju, a posetiocima je, kao uostalom i na drugim delovima izložbe, olakšano praćenje paralela kroz kombinaciju isečaka iz filmova i inteligentno pozicioniranih eksponata koji stoje u logičnim dijalozima.
Sem poznatih fotografa, na vizuelnu estetiku „Uvećanja” uticaj su izvršili i slikari Piter Sedžli (jedan od osnivača Spejsa) i Jan Stivens, čija se dva rada (od ukupno šest koji se nakratko pojavljuju u filmu) nalaze među izložbenim eksponatima – „Sklopljen paravan” (1960) i „Apstrakcija mrtve prirode D1” (1967).
Kao film koji prenosi duh „Svinging Londona”, „Uvećanje” će se pamtiti i po pojavljivanju rok sastava „Jardberds” na koncertu tokom koga je Džef Bek smrskao i potom publici bacio gitaru. Izložba se naravno, makar samo ovlaš, okreće i engleskoj muzičkoj sceni šezdesetih.
Izložba traje do 17. avgusta, posle čega će se preseliti prvo u foto-muzej Vintertur, a potom u berlinski C/O.
Marina Rihter
objavljeno: 06.07.2014
